Jeziva tragedija koja se dogodila u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru zavila je Srbiju u crno. Naime, tinejdžer (14) usmrtio je 8 učenika, 7 devojčica i jednog dečaka, kao i radnika obezbeđenja, a šest učenika i učenica, kao i nastavnicu teško je ranio.
Čekajući da im se deca jave, roditelji su preživeli veliku agoniju. Krvavi pir potresao je celu naciju i pokrenuo mnoga pitanja na koja je teško dati adekvatan odgovor.
Psiholog Leo Ivanišević govorio je za Blic Ženu na ovu temu, pokušavajući da odgovori na pitanje šta je dete moglo da navede na ovaj potez i kako da primetimo i prepoznamo ispoljavanje agresije kod dece.
Deca i oružje
- Većina tinejdžera nema osećaj da mogu da ponesu pištolj u školu i pucaju u ljude, zato što znaju da je to pogrešno, zabranjeno, kažnjivo i nedopustivo. Pritom, ovako nešto nije i ne treba da bude lako izvodljivo.
Da bi se ovakav postupak sproveo u delo, dete treba da dođe do pištolja (ako pištolj nije napunjen treba ga napuniti). Budući da je držanje i nošenje oružja zakonom regulisano, jedini način da maloletnik dođe do pištolja je da ga ilegalno nabavi ili da ga ukrade od nekog od članova porodice.
Zatim, treba uneti pištolj u školu i izbeći bezbednosne mere. Na kraju, koliko tinejdžera uopšte ume da koristi pištolj i da puca iz njega?
Nije neobičan slučaj da dete ponese oružije u školu (uglavnom nož, bokser ili tako nešto) kako bi se pokazalo, zastrašilo druge učenike, dobilo validaciju vršnjaka, bilo prepoznato kao "opasan momak".
Ovakvi slučajevi su takođe alarmantni, no tu oružje služi za pokazivanje, ne i za stvarnu upotrebu. Ako pogledamo ono što je zajedničko za počinioce školskih pucnjava koje u Americi nisu nikakva retkost, videćemo da su počinioci vrlo dobro znali da je to što rade neprihvatljivo i zabranjeno, ali u tom trenutku ih prosto nije bilo briga ni za zakon, ni za društvene norme, ni za druge, ni za posledice, rekao je Leo za Žena.rs.
Uzroci nasilničkog ponašanja
Svaki ovakav slučaj je jedinstven i nije zahvalno praviti "profil tipičnog počinioca", ali postoje stvari koje su zajedničke počiniocima ovakvih dela.
- Prema studiji Kovalskog iz 2021. godine većina počinilaca se uglavnom oseća marginalizovano, odbačeno, nebitno, zapostavljeno i često su takođe žrtve porodičnog ili vršnjačkog nasilja.
Više od polovine njih imaju istoriju problema sa mentalnim zdravljem (depresija, suicidalne ideje, bipolarni poremećaj, psihotične epizode).
Važno je naglasiti da mentalni poremećaji nisu presudan faktor i da većina ljudi koji imaju neki mentalni poremećaj nije sklona činovima masovnog nasilja.
Dugoročno odbacivanje od strane porodice ili zajednice je ono što čini da se unutar pojedinca akumuliraju ogorčenost, mržnja i agresija. Na tu akumuliranu frustraciju najčešće dolazi neki događaj koji će biti okidač za nasilje, a taj događaj može biti bilo šta što pojedinac može da protumači kao pretnju, uvredu ili odbacivanje.
- Dosta počinilaca ovakvih dela pokazuju fascinaciju pištoljima ili preokupiranost nasiljem. Igraju nasilne video igre, gledaju nasilne filmove i čitaju knjige koje glorifikuju nasilje i ubijanje.
Nekoliko počinilaca je pokazalo fascinaciju onim što se desilo u gradu Columbine 1999. godine, Hitlerom ili Satanizmom.
Pisali su dnevnike ili su crtali nasilne i morbidne slike. Stalna izloženost ovim sadržajima može da učini pojedince manje osetljivim na nasilje i da pruži određene ideje koje se onda sprovode kroz školske pucnjave. Ovo ne znači da je svaki mali darker ili ljubitelj horora potencijalni nasilnik. Gledanje i stvaranje nasilnih sadržaja zapravo mogu biti dobar mehanizam odbrane i kanalisanja agresije koja nastaje usled dnevnih frustracija. No, nekad su frustracije prosto prevelike. Ako se osećate bezvredno, isopšteno ili izolovano, ako ne vidite nikakvu budućnost za sebe ili poentu života i ako su se frustracije gomilale godinama, postoji šansa da nasilne igrice, umetnost i filmovi prosto nisu dovoljni da drže vašu agresiju pod kontrolom.
Važno je naglasiti da nijedan od ovih pojedinačnih faktora ne mora da sam za sebe da znači da postoji rizik za nasilje. Više ovih faktora koji deluju zajedno, u paketu sa okolnostima (neko je došao do pištolja, ume da ga koristi i uneo ga je u školu) je ono što može dovesti do tragedije.
Znaci upozorenja
Učenici, osoblje i roditelji moraju da obrate pažnju na eksplicitne signale neposredne pretnje.
- Mnogi počinioci odaju neke informacije o svojim planovima pre same pucnjave. Neki snime video, napišu plan u dnevnik, upozore drugare da ne dolaze u školu taj dan, hvale se svojim planovima ili pokušavaju da uvuku druge u to.
Neki čak i otkrivaju svoje namere putem društvenih mreža. No, roditelji, nastavnici i učenici uglavnom ignorišu ili umanjuju ove znake. Učenici često misle da pojedinac samo pokušava da privuče pažnju. Čak i ako se pretnje shvate ozbiljno, postoji implicintno pravilo ćutanja, jer ne želiš da budeš tužibaba ili da rizikuješ da se nađeš na meti.
Šta možemo da učinimo?
Leo ističe da moramo da obratimo pažnju na probleme kao što su vršnjačko zlostavljanje i narušeno mentalno zdravlje.
- Škole moraju imati politiku i programe za prevenciju nasilja i vršnjačkog zlostavljanja. Takođe, moramo voditi računa o eventualnim izazovima učenika kada je u pitanju mentalno zdravlje.
Jedan od načina je da damo do znanja učenicima da je njihovo mentalno zdravlje važno.
Učenici koji osećaju kao da im je dato na značaju, da su bitni i značajni drugima, učenici koji osećaju da je nekome stalo do njih se neće osećati toliko izolovano, izopšteno i usamljeno. Osećaće da postoji neko kome mogu da se obrate za podršku. Kroz jačanje osećaja zajednice i pripadanja i samo vršnjačko nasilje bi trebalo da se smanji, jer je ideja da nećemo maltretirati one do kojih nam je stalo.
Ovo zahteva mnogo dublji, sistematičniji i posvećeniji pristup rešavanju konflikata od uobičajenog ignorisanja i umanjivanja problema rečenicama "Hajde, hajde, pomirite se, vi ste drugari".
Takođe, važna je kontrola koju sprovodimo kada je oružje u pitanju. Vatreno oružije prosto mora biti izvan domašaja dece u svakom smislu i pogledu, a mogućnost za ilegalno nabavljanje oružija mora biti eliminisana ili svedena na minimum.
NE PROPUSTITE
Treba imati na umu da nije ni svaki oblik prevencije nužno dobar. Ako decu previše udavimo pričama i vežbama na temu izbegavanja nasilja, ako uvedemo kamere i detektore na svakom koraku, to će samo dovesti do porasta straha i anksioznosti među učenicima.
Učenici se mogu navići i desenzitirati kroz stalne vežbe evakuacije i bezbednosne mere, tako da ne prepoznaju kada je u pitanju prava pretnja. Pritom, budući da su počinioci ovakvih dela takođe učenici, oni će se na ovaj način dobro upoznati sa bezbednosnim merama i mogu naći načine da ih izvrdaju i zato je važno nači pravu meru.
Trauma i svedoci
Za učenike koji su svedočili školskoj pucnjavi, za njihove roditelje i za osoblje škole, ovakav događaj je traumatičan.
Trauma ostavlja najmanje posledice ukoliko se sanira što pre. U suprotnom može doći do simptoma post-traumatskog stresnog poremećaja i niza drugih problema sa mentalnim zdravljem.
- Savet za svedoke je: nemojte umanjivati značaj onoga što se desilo i potražite stručnu pomoć kako biste prebrodili ovo. Najteži zadatak je pred roditeljima i nastavnicima, jer koliko god ovo bilo potresno za njih, oni u ovom trenutku treba da budu stub stabilnosti za svoju decu i učenike. Ukoliko deca vide da ste van sebe od straha ili besa, ona će se samo uplašiti i zatvoriti još više. Zbog toga je jako važno da i roditelji potraže psihološku pomoć i podršku, kako bi mogli da budu stabilni za svoju decu, istakao je Leo.
(Stil/ Blic Žena)
