Kada imate skup automobil, lepe stvari, veliku kuću i druge statusne simbole, počinjete da se osećate kao da vredite više i vi se izdižete iznad onih koji nemaju sve to.
Gledaš komšiju koji vozi jeftin automobil i kažeš sebi da si uspeo jer zarađuješ više. Dakle, tvoj komšija je nebitan, a ti si "neko i nešto".
Misliš da komšija verovatno misli da si "baja", pošto imaš tako dobar auto i veliku kuću. I pomisao na to ti greje srce i pomaže ti da se uzdigneš u sopstvenim očima. Tvoje samopoštovanje raste. Osećaš se značajno i važno kada prođeš pored komšije, ili kada na raskrsnici staneš pored onog sa jeftinijim automobilom.
NE PROPUSTITE
Ako je automobil tvog komšije bolji od tvog, onda to umanjuje tvoje samopoštovanje, jer je tvoj komšija uspešniji u tvojim očima od tebe. A onda, za vas postoji samo jedan izlaz, prvom prilikom pokušaćeš da budeš "jači". I ne radi se samo o automobilima.
Biće ovako zauvek i vaše samopoštovanje će stalno padati i rasti. Svaki put kada neko iz vašeg okruženja ima nešto skuplje od vas, vaše samopoštovanje će pasti. Ali svaki put kada neko iz vašeg okruženja ima nešto lošije od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći.
Šarl de Monteskje, pisac i filozof, jednom je rekao:
"Kada bismo samo želeli da budemo srećni, to bi bilo lako postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, jer nam se uvek čini da su drugi srećniji od nas."
U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u narkomane koji će po svaku cenu održati svoju vrednost u odnosu na ljude oko sebe. Kupuju novi telefon, menjaju auto, kupuju skupe farmerke i skup nameštaj za kuću u slučaju da im oni oko vas dođu u posetu i koriste skupe parfeme kako bi istakli sofisticiranost. Ali pošto je to sve veoma skupo, nije retkost da ljudi sa "ukusom", postanu ljudi sa ogromnim dugovima.
NE PROPUSTITE
Tako ljudi sede na kreditnu dok tragaju za srećom. Najgore je što ljudi ne prezaju od toga koliko bi platili samo da steknu nadmoć nad drugima.
Da bi zadržali svoj nepostojeći status, troše ogromne svote novca na sve što to potvrđuje.
Ako postoji nešto što se ne uklapa u status, oni to kriju na sve moguće načine. I obrnuto, na sve moguće načine se reklamira nešto što ističe status. Na primer, odmor u hotelu sa 5 zvezdica svakako će biti pomenut u statusu društvenih mreža. Dok će se hotel sa 3 zvezdice sakriti na svaki mogući način.
Ako nemaju skupu kuću, kriju je na sve moguće načine. Život takvih ljudi pretvara se u laž. Oni ne samo da varaju druge, već uglavnom varaju sebe.
U nekom trenutku svog života, kada banke odbiju da daju novac, a izvor radosti i sreće se naglo prekine, oni padaju u duboku depresiju. Pritom za sve svoje nevolje najčešće krive banke, vladu, težak život i poslodavca koji nepravedno smanjuje plate. Jedina osoba koju nikada neće kriviti su oni sami. Na kraju krajeva, sve što su želeli je da budu „kao svi ostali“ i da ne propuste važne godine svog života... Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju žalosnu ekonomsku situaciju?
I u zaključku, mislim da bi bilo ispravno citirati reči Henrija Forda.
„Ne moram da boravim u skupom hotelu, jer ne vidim smisao u preplaćivanju ekscesa koji mi nisu potrebni. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. I ne vidim veliku razliku u hotelima, jer čak i u najjeftinijem hotelu možete se opustiti. A ovaj kaput – da, u pravu si, nosio ga je i moj otac, ali nema veze, jer sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još mlad i neiskusan, pa se plaši šta će ljudi pomisliti da neam para ako odsedne u jeftinom hotelu. Ne brinem za mišljenje drugih o meni, jer znam svoju pravu vrednost. I postao sam milijarder jer mogu da brojim novac i razlikujem prave vrednosti od lažnih."
