Prenatalna psihologija tvrdi da u toku devetomesečne trudnoće majke ne deluje samo majka na fetus, već i da fetus deluje na majku. Kako, nije do kraja jasno; da li deluje genetski potencijal koji dete donosi na svet pri začeću, ali ono odgovara i na kvalitet majčine (mada i očeve) brige i nege u toku trudnoće. Novorođenče, a onda i malo (i veliko) dete, nastavlja da saopštava majci i ocu (ako su oni jedini negovatelji), šta oseća, pa onda i šta misli, naravno uvek šta želi.
Ova detetova saopštenja, i kada odraste, mogu biti verbalna i neverbalna. Na početku života, pa i duže vreme dok dete odrasta, njegova saopštenja češće su neverbalna, i zbog toga iskrenija i ona prava, nego kada kasnije počne da se služi rečima. Mali je broj ljudi koji nauče (ili im je od prirode dat taj dar) da se izražavaju jasno i razgovetno. Većina ljudi nikada ne nauči da se pravilno služi rečima, jer su reči vezane za pojmove, a ovi su kod većeg dela ljudi neodređeni i nejasni. Čime su oni najčešće zamagljeni? Emocijama, čovekovim iracionalnim delom njegove složene psihe. Nažalost često, verbalno izražavanje ljudi pretvara se u verbalizam – „prazno razmetanje rečima i rečenicama”.
Na ponovljeno pitanje šta saopštavamo jedni drugima, odgovor je obično žalostan, ali je realan. Već prema stepenu dostignute individuacije, ljudi se razlikuju međusobno, kako u vezi s potrebom za saopštenjem, tako i kvalitetom i obimom saopštenog. Introvertovani ljudi (prema Jungovoj podeli) izgleda da imaju manje potrebe za saopštenjem, jer je težište njihovog života usmereno na unutarnje doživljaje i na misleni svet, za razliku od ekstravertovanih, kojima je u prirodi jača potreba za pokazivanjem sebe, samim tim i za češćom komunikacijom s drugim ljudima.
Čovek je društveno biće koje se saopštava D(d)rugome, sa opravdanim pitanjem: Kako?
