Simon Vej jedna je od onih žena koje su menjale istoriju i svet u kojem su živele kako bi on bio humanije i pravednije mesto za sve. Rođena je 1927. godine u Nici, ali broj koji ju je pratio od 16. godine života do smrti je "78651".
Simon je rođena u jevrejskoj porodici, i veoma brzo je saznala šta to znači biti drugačiji. Kada je imala šesnaest godina, naprasno je prekinuto njeno školovanje i dotadašnje gotovo idilično detinjstvo.
Gestapo je nju i celu njenu porodicu odveo u koncentracioni logor Aušvic. Roditelji i brat nisu dočekali kraj Drugog svetskog rata, a Simonina sestra poginula je u automobilskoj nesreći svega nekoliko godina kasnije.
Teška drama samo ju je još više učvrstila u njenoj nameri da dovrši svoje školovanje i bori se za prava onih slabijih. Nakon što je diplomirala pravo, krenula je u borbu za bolje uslove zatvorenica u francuskim zatvorima i za prava žena.
Kada je postala ministarka zdravlja francuske vlade, dala je sve od sebe kako bi u Francuskoj svakoj ženi dala pravo na kontracepciju, što je dotad bilo zabranjeno, a jednako se strastveno borila i za prava žena na pobačaj.
Upravo je ona zaslužna za to što je 1975. Francuska postala, nakon Islanda i Švedske, jedna od prvih evropskih zemalja u kojoj je legalizovan pobačaj, piše Zadovoljna.hr.
Time je spasila zdravlje nebrojenim ženama jer se dotada pobačaj obavljao nelegalno u nimalo povoljnim uslovima, ali i dovela u opasnost čitavu svoju porodicu. Naime, dok je zakon još bio u postupku razmatranja, primala je nebrojene pretnje smrću, ali je znala da se prilika za ovakav zakon neće tako skoro ponoviti i nikada nije ni pomislila na odustajanje. Taj zakon je danas u francuskom zakonodavstvu poznat kao Zakon Vej.
Prva predsednica Evropskog parlamenta
Još jedna njena velika strast bilo je ujedinjenje Evrope. Kao preživela žrtva holokausta, jako je dobro znala šta razdor među ljudima može da prouzrokuje. Zato se priključila Evropskom parlamentu i ujedno bila njegova prva predsednica.
Za svoj rad u parlamentu primila je i prestižnu Karlovu nagradu, koja se dodeljuje zaslužnim pojedincima za rad na ujedinjenju Evrope.
Kada se nakon četrnaest godina vratila kao ministarka u francusku vladu, nastavila je da radi sa ženama, osobama pozitivnim na HIV i invalidima sve do svog odlaska u penziju.
Vej je ostala aktivna i nakon odlaska u penziju, a sva njena postignuća ovekovečena su brojnim nagradama. Jedno od najvećih priznanja dano joj je kada je kao šesta žena u istoriji postala članica tzv. Francuske akademije (Académie française), tela koje u svakom trenutku broji četrdeset članova, a svi oni u istoriji ulaze kao besmrtnici (les immortels).
Simon je i četvrta žena u istoriji koja je sahranjena u Panteonu.
Jednako veliko priznanje dato joj je upravo i prenošenjem njenog tela u Panteon u Parizu, mesto na kojem su sahranjeni ljudi poput Viktora Igoa, Voltera i brojnih drugih, redom muškaraca.
Vej je nakon Marije Kiri, hemičarke i dobitnice Nobelove nagrade, Žermen Tion i Ženeviv de Gol Antonioz, žena koje su se borile u tzv. Francuskom otporu tokom Drugog svetskog rata, tek četvrta žena u čitavoj francuskoj istoriji koja je poslednje počivalište našla na tom mestu.
Štaviše, čak i natpis iznad ulaza u ovu veličanstvenu građevinu kaže: "Narod zahvaljuje svojim velikim muškarcima" (Aux grands hommes la patrie recconaissante).
Podsetimo, Simon Vej preminula je 30. juna 2017. godine.
Inače, EU danas se seća Holokausta, genocida pocinjenog tokom Drugog svetskog rata nad evropskim Jevrejima, kada je od strane nemačkih nacista i njihovih kolaboracionista ubijeno šest miliona ljudi, od čega 1,5 miliona dece.
Obeležavajući 27. januara kao Međunarodni dan sećanja na Holokaust i dan kada je 1945. godine oslobođen nacištički logor smrti Aušvic, najviši zvaničnici EU poručuju da se ovakav zločini nikada ne sme ponoviti i pozivaju na svakodnevnu borbu protiv govora mržnje i diskriminacije.
