ISTINITA PRIČA KOJA SE ČITA U DAHU

LEŽAO SAM NEPOMIČNO U SVOJIM FEKALIJAMA I ČEKAO SMRT DA DOĐE PO MENE:Jeziva ISTINITA ispovest iz najdubljeg pakla droge!

Istinita priča posle koje ćete samo čvrto zagrliti svoju decu i zahvaliti Bogu što su zdrava, na sigurnom i daleko od ovog mračnog sveta!

Lifestyle
18:59h Autor:
Foto: Shutterstock

Zovem se Miloš. Ili Petar Ili Marko...Zar je važno? Jer, dok budete čitali ovo, moje ime će biti poslednje što će vam biti bitno. Zaboravićete ga, možda i nekoliko puta do kraja ove priče, jer ćete se mnogo više puta setiti koliko ste srećni što su vaša deca bezbedno ušuškana u krevetima, dobri su đaci ili studenti, ne prave frke, ne napijaju se, ne zovu vas u sred noći sa Urgentnog ili iz murije... Mnogo puta do kraja zahvalićete Bogu što su vaši problemi tako „mali“. Jer znate šta, jesu mali, ako se uporede sa onim što moja porodica nije imala prilike da pročita, na šta niko nije imao da ih upozori, ali je imala prilike da oseti na svojoj koži, na svojim kostima...

Ne pričam ovo zato što imam neku preteranu želju da nekome izjadam o demonima koji me i dan danas gone, o životu na igli ili tome kako sam uništi tri generacije svoje porodice – pričam vam ovo da vam dam šansu da možda, ako baš budete jako imali sreće, to dete što sada bezbedno spava u sobi do, spasite dok ne bude kasno.

Ali, stvarno spasite, onako do kraja, ne polovično kako sam ja "spašen". Nemojte da odustanete, biće vam sve jasno vrlo brzo. I, da, bićete užasnuti!

Rođen sam 1985. godine, u centru Beograda. Pvi udah sam uzeo u Višegradskoj 26, gde me je na svet donela kuma i koleginica moje majke, doktorka koja me je "jedva izvukla život iz anakonda stajl pupčane vrpce". Moje tri sestre su se rodile normalno. I takve su ostale tokom celog života. Normalne. Osim, po kriterijumima moga oca, uglednog neurohirurga – Danica je malo promašaj, jer je zavšila likovnu akdemiju i ima zanimanje od koga „nema leba da jede“, ali Katarina i Ana su osvetlale obraz visokom pravosudnom finkcijom i specilajizacijom iz dečje kardiologije.

Ja se, eto, nisam čak ni rodio normalno, i često su mi tokom života to ponavljali. Nekad kroz šalu, nekad na vrlo jasan način – stavljaji do znanja da sam prilično bezvredan. Često sam bio crv, parazit, neambiciozan, neozbiljan, neodgovoran neistrajan, previše stidljiv, previše introvertan, previže sve. Nekako sam uvek bio na pola neuspešan projekat, nikad sin. Nikad dovoljan...

Neću da lažem, većina onoga što su mi pripisivali moji roditelji je bila istina, ali ta istina je zvučalo jezivo izlazeći iz njihovih usta iz dana u dan, jer, sećam se dobro toliko sam krvnički pokušavao da zadivim, da im se nekako približim, da zaslužim njihovu ljubav...Pokušavao sam, ali izgleda na pogrešne načine, ja sam za njih bio promašaj i to ništa nije moglo da promeni. Ti moji pokušaji, naravno, uvek su se završavali debaklom, jer bih slomio ruku na skejtu ili razbio arkadu igrajući košarku kao divljak. Ti moji, sad znam bedni pokušaji, bili su više materijal za njihov podsmeh, nego nešto čime bi se potencijalno ponosili. Jednostavno nisam ispunjavao zadate "standarde", bio sam otpadnik, koga se se stideli. Jedno od dece mora biti crna ovca – ta uloga pripadali bi meni svaki puta kada mamu pitaju za decu, a ona bi nehajno skrenula temu sa mene i unesla se u objašnjavanje svih darova, talenata i uspeha mojih sestara.

Nisam znao tada da će se taj bol koji donosi neprihvatanje i odbacivanje, moja introvertnost i "ništavnost" pretvoriti u dvoglavu aždaju koja će me poterati da utehu tražim na najmrčanijem mestu koje je ljudska duša ikada "posetila" – u heroinu.

Odrstao sam onako kako sam jedino znao. Sve je naizgled bilo u redu. Zapravo, sve je bilo idilično. Otac i majka ugledni lekari, četvoro lepo obečene i vaspitane dece koja pohađaju časove jezika, klavira, tenisa, čitaju knjige i lepo se ophode kada su porodične proslave i kuća je puna beogradske intelektualne elite. Moja majka je bila majstor tih večeri. Živela je za njih i gutala sve pohvale na račun svoje savršene porodice, uz široki osmeh. Ali tu, tog trenutka, se sva njena pažnja i želja da ima bilo kakvu interakciju sa nama - završavala. Uvek mi se činilo da Dana, Ana i Kaća to nekako lakše podnose, i verovatno jesu, jer svi smo mi različite ličnosti, ali nemojte se prevariti i misliti da to i od njih nije uzelo danak. Samo se taj danak ne može meriti sa mojim. Ja sam platio danak u krvi...

Heroinska zavisnost
Heroinska zavisnost foto: Shutterstock

Uvek me je intrigiralo zašto je žena koju je jedino zanimala karijera, muž i da bude u centru zbivanja rodila četvoro dece?! Mogla je jedno ili eventualno dva, eto da se kaže da je i u tome uspela. A onda sam shvatio - moja majka je morala i u tome da bude najbolja. Ona je rodila i odgajala četvoro dece i završila je medicinu, bila uspešan lekar, vodila domaćinstvo (uz dve kućne pomoćnice, ali koga to zanima) i bila uvek doterana i nasmejana. Kao one žene sa nadrealnih američkih reklama. Ne možete tome da ne skinete kapu. Jednsotavno, gospođa Svemoguća!

Pažnje je uvek bilo malo, i bila je usmerena isključivo na naše uspehe ili u mom slučaju, neuspehe u školi - ne na nas kao ljudska bića. To je jedina valuta koja se vrednovala u našoj kući. Ljubav je verovatno postojala, bar neki njen oblik, ja sada to ne umem da prepoznam više. Nekakva verovatno jeste, ali sigurno ne onakva kakva je potrebna jednom detetu. Pogotovo detetu kakvo sam bio ja – nesigurnom, stidljivom, uplašenom svetom oko sebe. To nije bila ljubav koja teši, koja ohrabruje, koja umiruje, koja bodri...Ne, to je više bila kritička ljubav, jer oni su sve radili "za naše dobro“ i "za našu budućnost“, ali ništa dobro ispalo nije...Ne za mene. A, ne ni za njih. Sve njih.

U jednom trenutku, kada sam imao oko 14, učinilo mi se da me te stvari više ne bole, da sam ih prevazišao... Naravno, zavaravao sam se, samo sam ih pokopao duboko u sebe. Svo to odbacivanje, svoju ništavnost i beznačajnost..."Ko je** matorce", mislio sam. Imao sam ekipu, izlazili smo, krenula je gimnazija, išli smo po žurkama, pili...bio sam srećan. Bar mi je tako tada izgledalo. Ostavio sam njih i njihova zatucana mišljenja za sobom...u prašini. Bili su nebitni, život me je čekao!

Milan je bio moj ortak iz klupe od prvog osnovne, sve smo radili zajedno, pa i pravljenje sra**. Zajedno smo otišli i u srednju, opet isti razred. Nismo se razdvajali.

Ludovanje je postajalo sve žešće, a za žestok provod trebao je i žestok "podstrek". Alkohol je odavno postao nedovoljan. Taj korak - korak dalje, korak koji je vodio u ambis, napravio sam kada je Milanov ortak sa basketa na jednu žurku doneo travu (marihuana, prm.aut). Sećam se tog osećaja i dan danas. Kao da me neko oslobodio iz lanaca. Leteo sam. Činilo mi se da sam najjači, da mogu sve što poželim. Da mi svet nije ni do kolena.

Poželeo sam još. Naravno.

I još mi je bilo dostupno, jer novac nikad nije bio problem. Dva doktora su se bar za to dobro pobrinula.

Ali, uskoro sam prerastao travu. I Milan je. Trebalo nam je nešto "manje za klince", neka ozbiljna stvar, koju korste ozbiljne face. Ali, to baš nije visilo na drveću.

Peđu sam upoznao u Andergraundu. Zabio mi je lakat u leđa i nešto čudno uradio očima. U prvom trenutku sam, onako klinački, pomislio "brate, ovaj baja je neka prsotina, možda me startuje. Nabošću ga..." Ali, onda je iz džepa izvadio minijaturnu kesicu sa nekim prahom. U prvom trenutku nisam imao pojma o čemu je reč i šta hoće od mene. Ali, on mi je stavio kesicu u džep od košulje, naspejao se, potapšao me po džepu dav puta , okrenuo se i otišao.

Imali smo nešto jače. I to za "Dž". Milan je bio van sebe od sreće.

Naravno da je bilo za Dž, to sada znam, jer Peđa je jednom besplatnom kesicom osigurao dugogodišnjeg klijenta i desetine hiljada evra zarade. Tako se to radi u tom biznisu.

To veče bio sam navučen. Nije mi trebala druga kesica da to znam. Znao sam da ću je sutra uzeti i da ništa više u tome ne može da me spreči, jer osećaj je bio nestvaran.

Heroin
Heroin foto: Shutterstock

Ali, kao i svaka magija, i magija kokaina trajala je kratko. To je rekretivna droga za bogate, koji koliko-toliko mogu da se kontrolišu i uzimaju je vikendom kada izlaze ili za neke "posebne prilike". Svakako nije droga izbora za nesigurnog, introvertnog dečaka, koji jedino zampouzdanje nalazi u kesici tog belog praha, koji ne drži duže od pola sata. A tih pola sata košta vas cirka 100 tadašnjih maraka. Pa vi vidite, rođaci, koliko je to skup sport. Čak i za rekreativce, o zavisnicima neći ni da pričam.

Kada je kokain postao preskup i nepristupačan, jer iako lova nije bila problem, ipak je bila problem, ako se uzme u obzir da je moj novi hobi koštao 100 do 200 maraka dnevno, kako koji dan. Naravno da tu lovu nisam imao, naravno da sam se snalazio, naravno da sam kraduckao, a posle i krao na krupno od mojih, naravno da sam sve to radio, ali sve nije i dalje bilo dovoljno. Tada je počela groznjičava potraga za nečim što će zameniti koku. I, naravno, po već ustaljenom scenariju, tu se našao dobri stari heroin. Droga nesrećnika, mučenika, siromaha, napuštenih i odbačenih...

Uvek sam imao strah od igle, od malih nogu, vrištao sam kad sam primao vakcine, kao poslednja slina. Zato sam heroin počeo da šmrčem ili pušim, to mi je nekako bilo prihvatljivo. Bio je čudan osećaj preći sa euforije kokaina na duboki daun i stondiranost u koju te baci heroin. Ali, trajalo je duže i koštalo pet puta manje.

Ali, naravno, šmrkanje i pušenje ne daje isti efekat kao kada se ubodete. Vena je vena, to ide direktno u mozak i osećaj koji vas momentalno obuzme je neuporediv. Bikvalno osećate vrelinu koja struji kroz vene i penje se prema slepoočnicama, i za nekoliko sekundi ste na sedmom nebu, mogu majku da vam siluju i kolju pred očima, vi ćete se smejuljiti. E, to je heroin u veni.

Moji nisu ništa slutili, znao sam dobro da se denfujem, a i oni nisu obraćali previše pažnje, osim što su bili sumnjičavi oko love koji sam tražio i one koja je volšebno nestajala. Čak su jednom za to optužili kućnu pomoćnicu, koja je kod nas radila 10 godina i otpustili je. Danas bi skočio kroz zatvoren prozor zbog toga, a tada mi je samo neviđeno laknulo što me nisu provalili. Kapirate, postajete neko biće bez ikakve empatije, bez osećaja za druge, bez milosti, bez skrupula- jedino vam je bitno kako da nabavite sledeći fiks! A kako popušta onaj koji ste uzeli pre par sati, tako mozak počinje da juri kao na nekom reliju ili rolerkosteru, smišljajući najmorbidnije načine da se domogne novog otrova, koji će ponovo da vas baciti u nirvanu. I tako u krug – od fiksa do fiksa..

Sve drugo je sporedno, prodali biste i oca i majku i braću i sestre i rođeno dete, samo da se dokopate novog fiksa.

Taj nivo zavisnosti stigne brže nego što ste mu se nadali ili ikada pomislili da može da vam se desi. Govorim o nekoliko meseci od trave do heroinske igle.

Na meni je to brzo počelo da se vidi, imao sam nenormalne promene raspoloženja, bio sam agresivan kad nisam imao za fiks, podočnjaci su mi se otegli do pupka, smršao sam barem 10 kila, mrzeo sam sve oko sebe...Moji roditelji i sestre bili su zbunjeni, nisu znali šta se dešava sa mnom, plašili su se da sam bolestan. Otac me je jednom prilikom na prevaru odveo kod svog golege interniste, jer je bio siguran da sam ozbiljno bolestan. Ali droga nikome nije padala na pamet.

Ali, nijedna tajna ne traje večno, a verujte – fiksanje ne možete da sakrijete čak ni od roditelja koji su potpuno i jedino zaokupljeni svojim životom.

Keva je jedno veče, u naletu nervoze, skupljala gomile mojih prljavih stvari razbacanih po sobi i u džepu farmerki našla tabletice (štek eksa ili spida, ne sećam se tačno, za crne dane).

Nastao je haos. Opšti haos. Kako to obično biva kad porodica otkrije neku zastrašujuću istinu o nekom svom članu. Ana i Kaća već odavno nisu živele sa roditeljima, a Ana je bila udata, bila je na specijalizaciji i imala je bebu od godinu dana. Moja majka ih je izvukla iz kreveta i sve ih sazvala u porodičnom stanu u 1 ujutru. Usledio je šok, neverica, beskrajna pitanja, osude...Mama i Danica su plakale, Ana i Kaća bile zgrožene i gledale me kao komad đubreta, a otac nije mogao ni da me pogleda i jedino što je rekao bilo je: U mojoj kući to đubre nećeš uzimati, zapamti samo to!

Usledile su kontrole, zabrane, pretnje, pokušaji lečenja ovde i onde, psihoterapija...sve što možete da zamislite – probao sam. Ali sve vreme sam uzimao više nego ikada. Prodavao sam stvari iz kuće, one manje primetne najpre. Kevin i nakit mojih sestrara, neko zlato koje je mama čuvala, a koje smo dobili od baba i rođaka na rođenju, neke antikvitete koje je mama nasledila, skupocene edicije knjiga iz naše nepregledne biblioteke, uzimao lovu na foru od ujaka, tetaka, pozajmljivao se...Ali na kraju je sve postajalo malo.

Droga
foto: Profimedia

Jedne večeri, ne znajući da će to biti početak kraja, nakon pola sata preznojavanja i nervoznog šetkanja i vaganja, odlučio sam da sa zida dnevne sobe mojih roditelja skinem dve veoma vredne umetničke slike. Svaka je u tom trenutku vredela oko 5000 evra. Iste večeri sam ih utopio za 200 evra. Obe. Ali nakon toga nije bilo povratka kući. Nije bilo bitno, uzeo sam fiks i sve je bilo ok. Dupla doza kojom sam se počastio je odradila svoje.

Uvalio sam se na gajbu ortaku, pa zatim ortaku od ortaka, ali kako je vreme odmicalo više nisam imao gde, a izvori keša su presušivali brzinom svetlosti. Bio sam očajan. Znao sam da nemam gde. Znao sam i da me moji traže, ali povratak tamo značio bi povratak pod njihovu kontorlu i pravila – i značio bi lečenje. To nije bila opcija. Do mere da je pre opcija bila - smrt. A, i ona mi je zakucala na vrata vrlo brzo...

Nakon sada već višegodišnjeg narkomaskog staža, moj izmučeni organizam razvio je ozbiljnu toleranciju na heroin, a moje vene su bile poput paučine. 24 sata dnevno osećao sam se teško, umorno, noge su mi oticale, mučnina je bila neizdrživa, kosti su me bolele, telo mi je bilo u tremoru, modrice su mi izlazile gde god se dotaknem, nisam mogao da piškim, nekad i danima...Sve su to bili znaci da moj organizam polako posustaje, a u tom trenutku sam imao 21 godinu...

Ubrzo se desilo i neizbežno – probudio sam se u sred noći, moj stomak je bio veličine bureta, noge potpuno plave i veće tri puta, goreo sam, ležao sam u svojim fekalijama...ali nisam imao snage da ustanem iz kreveta, mogao sam samo oči da pomeram, kao paralizovan, i gledam u napukli plafon iznad sebe. I dan danas se sećam prastare i rasparene posteljine sa cvetićima, koju nisam promenio od kada sam prvi put legao u taj krvet, u ko zna čijem stanu, i mog pogleda ka kupatilu, koje je bilo na nekoliko metara, ali je meni bilo daleko kao Aljaska. Gušio sam se u sopstvenoj tečnosti, a nisam mogao ništa da uradim. Dozivao sam ljude koji su razbacani spavali okolo, ali niko se nije odazivao. Nastupila je najpre panika, a onda neko čudno blaženstvo...shvatio sam da želim da umrem. Da želim da prestanem da živim ovaj prljavi, lažovski, pacovski, parazitski nazovi život. Strah se pretvorio u nirvanu i tihe molbe onome gore da me uzme i reši me ove agonije.

Uspeo sam nekao da se dočepam nečijeg telefona i nazovem Anu. Neki iskonski nagon za preživljavanjem me obuzeo, pretpostavljam...Bilo je oko pola tri, ona se javila nakon par zvona.

"Šta želiš, šta ti sad treba? Pare ti ne dam, a ako si me zvao da te vadim iz policije, možeš odmah da spustiš slušalicu i ostaviš me da spavam. Radim od 7 i nemam ni vremena ni snage za tvoje gluposti", odmah mi je stavila do znanja koliko je tolerancije ostalo za sva moja sra**.

"Ana, umirem, moraš da dođeš po mene. Molim te, Ana!" jedva sam izgovorio u očaju, još uvek ne znajući da li želim da živim ili da umrem.

Nastao je muk na par sekundi...

"Ti umireš odavno čoveče, čuli smo to milion puta do sada i svaki put bi se završilo još jednom tvojom prevarom i manipulacijom. Ako si rešio da se ubiješ, ok, to je tvoja stvar, ali prestani da ubijaš i sve nas. Pet godina živimo u tvojim raljama, zar ne misliš da bi trebalo da nas pustiš da živimo, kad već ne želiš da ti pomognemo?! Koliko sam puta ostavila bebu od par meseci i dolazila po tebe u razne štrokave haustore, u policiju, donosila ti pare? Isto i kad sam bila trudna! Koliko puta si me pokrao?! Znaš li koliko puta sam se posvađala sa Ognjenom (suprug:prim.aut)zbog svega što radim za tebe...Dokle?!

Sve što je rekla bilo je istina, i to blago rečeno. Izvadio sam im bubrege, pio krv na slamčicu, potkradao ih, vređao, lagao, povredio milion puta...Ali, sada sam zaista umirao. Osećao sam to. I osećao sam se kao dečak iz priče koji je vikao Vuk. Kao da su me otpisali, nekako se već pomirili da sam unapred i odavno mrtav.

"Ana, molim te, ovoga puta je stvarno. Ne mogu da dišem, noge su mi otekle toliko da ne mogu da ustanem. I modre su, skroz modre!Ne osećam ih!“

Opet je natupilo kratko ćutanje, nakon čega je rekla: "Otkazuju ti bubrezi. I ko zna šta još. Gde si, dolazim po tebe?!"

Ne sećam se ničega dalje, osim njenog lica iznad bolničkih kolica, koje su gurala dva vrlo namrštena bolničara, sa pogledom "raspale narkomančine, kod nas završe, da nam troše vreme, kad zagusti",. Sećam se Aninog pogleda, bila je tužna, uplašena, besna, razočarana...sve se to skupilo u mojoj sestri te večeri kada je po ko zna koji put pokušala da mi spase život.

Bolnica je bila horor, ali horora se uglavnom ne sećam, jer su se borili za moj život, dok sam ja bio u indukovanoj komi. Otkazivali su mi bubrezi, jetra, pluća su mi se punila vodom, imao sam infekciju krvi koja je pretila da me ubije. Dosta faktora zbog kojih sam mogao da izdahnem svakog trenutka tokom te, za moju porodicu, eksremno duge tri nedelje.

Ali, nekako je organizam uspeo da se izbori. Lekari su to pripisali mladosti. Nakon tri nedelje krenulo je na bolje. Probudili su me iz kome, osećao sam se kao da su me tukli mesec dana, ali nekako bolje. Organizam se bar malo odmorio, valjda, od otrova koji sam mu servirao tri puta dnevno tih poslednjih nedelja pred bolnicu.

Lekari su mojima rekli da sa tom dozom koju sam uzimao, to što sam živ mogu samo da pripišu čudu!

Nakon izlaska iz bolnice, vratili su me kući. Čvrsto sam verovao da je sa drogom završeno zauvek, da krećem iz početka. Čist. Ali, to nije dugo potrajalo...

Već nakon nedelju dana izašao sam da se vidim sa društvom i naravno "sreo" Peđu. Naravno da to nije bilo slučajno, dileri vrebaju svoje narkiće kao kobci, jer ja izlečen značim njemu par hiljadarki manje u džepu mesečno. Ne zameram mu, čovek je radio svoj posao. Zarađivao svoj leba...

Dilovanje narkotika
Dilovanje narkotika foto: Shutterstock

"De si mali, čujem da si se izvukao. Svaka čast, to znači da si jak! Evo, ovo kuća časti. Ne dobija čovek drugu šansu svaki dan", rekao mi je gurajući mi u ruku paketić praha zbog koga sam se prethodnih mesec dana borio za čivot.

U meni je nastupila euforija. Bio sam čist, nisam osećao fizičku krizu, ali nedostajala mi je droga, nedostajao mi je taj osećaj da se osećam dobro. Da me nije briga. Da mi je svejedno za sve...I najvažnije, da me ništa ne boli, ne razara iznutra...

Uzeo sam ga i stavio u džep. Te iste noći sam ga uzeo. Troduplu dozu. Odjednom. U sobi odmah do sobe u kojoj su spavali moji roditelji. Jezivo, znam šta mislite... I jeste bilo.

Moj izmučeni organizam nije mogao, naravno, da podnese ono što sam mu servirao i poslednje čega se sećam je da naginjem glavu iz kreveta i iz mene izlazi neka crna masa, poput katrana. Povratio sam i onesvestio se...

Budan sam, gledam oko sebe i shvatam da sam ponovo u bolnici, krećem da se počešem po glavi, ali shvatam da su mi ruke vezane lisicama.

Da, bio sam u bolnici, opet sam bio van sebe 5 dana, opet su mi spasili živu glavu, ali moji roditelji su odlučili da preseku i pokušaju poslednju stvar koja im je ostala. Da me daju na milost i nemilost jednom vrlo "ozloglašenom" timu, koji se bavio skidanjem narkomana sa igle.

Život kakav sam znao prestao je tog momenta kad sam otvorio oči. Više se ni za šta nisam pitao, moj glas niko nije čuo, pravila su bila jasna, a kazne za njihovo kršenje brutalne.

Tim su činili psiholog, dva lekara, i oko desetak rmpalija, uglavnom bivših pripadnika 4. uprave za suzbijanje narkotika beogradske policije. Bio sam njihovo vlasništvo, moji roditelji su to i legalizovali, potisavši ugovor sa njima.

Počeli su meseci torture, u kojima su me najpre na suvo skidali sa droge, terajući me da sa 39 temperaturom radim sklekove i zgibove. Išao sam u wc pod pratnjom, nikada nisam smeo da ostanem sam u sobi, tuširao sam se pod nadzorom, mobilni telefon mi je oduzet, izlazio sam napolje samo 20 minuta dnevno, vezan lisicama za svog čuvara....Test na drogu rađen mi je svakog dana, opet sam piškio pred nekim od njih. Jeo sam kad oni kažu, spavao i ustajao kad oni kažu, pričao kad oni zatraže, ćutao takođe, vežbao kad mi se naredi...Bio sam njihov legalni zarobljenik.

Tako su prolazili meseci, pod budnim okom mojih novih "najboljih prijatelja", meseci u kojima sam prvi put bio čist duže nego ikada.

Da, naravno da sam pokušao da prekršim pravila i da – naravno da su me oni uhvatili, vezali za radijator i pretukli tako da sam sedam dana piškio krv. Možda je taj momenat bio i presudan, shvatio sam konačno da postoji neko koga ne mogu da izmanipulišem, da iz ovoga izlaza nema nekom od mojih manipulacija. Mogu da prihvatim njihovu „pomoć“ ili da se borim bezuspešno do iznemoglosti. Do droge ni ovako ni onako nisam mogao.

Ma koliko vam zastrašujuće i brutalno zvučalo, sad, sa ove distance znam da ništa na ovome svetu nije moglo da me skine s igle osim ove brutalne prinude, zastašujućih batina, nemilosrdne kontrole i stvarnog zatočeništava. Višemesečnog.

Ali, nakon nekoliko meseci, želja za drogom je nekako utihnula. Nije nestala, ali nije više bila nasušna potreba. Osećao sam da je drugačije. Počeli su da mi dopuštaju da telefomiram pod njihovim nadzorom, vodili su me na Košutanjak da vozimo bicikl, ponekad u bioskop, sve naravno pod strogom kontrolom i pratnjom od bar troje.

Bio sam čist 8 meseci kad je odlučeno da tretman mogu da nastavim kod kuće, uz odgovarajući protokol, striktno dogovoren sa njima.

Povratak kući bio je i lep i čudan, osećao sam se kao da sam bio odsutan godinama, kao da sam stranac u svojoj kući...Ana i Kaća su se odavno odselile, tu je bila samo Dana, koja mi je bila velika podrška, i jedina koja je zaista razgovarala sa mnom i slušala me.

Bilo je teško, nisam imao više nikoga. Sa starim društvom nisam smeo ni da pomislim da kontaktiram, svi ostali su imali svoje živote, zanimanja, devojke, porodice neki...Bio sam sasvim sam, ako ne računamo Danu koja je 24 sata dnevno slikala dve sobe od mene.

Počeo sam polako da padam u melanholiju, a zatim u depresiju. Krenule su da mi se javljaju opsesivne misli, počeo sam da projektujem razne boleti. Bio sam ubeđen da ima hiv, hepatitis, da će mi srce stati, da ću se ugušiti u snu...krenuli su napadi panike. Zastrašujuće teški. Borio sam se kako sam znao, ali nisam znao da je trebalo da potražim ozbiljnu pomoć, jer sam psihički tonuo. Da, bio sam fizički izlečen, ali mentalo sam bio na rubu života.

Moji roditelji, kao veoma pragmatični ljudi i lekari, nikada nisu smatrali da se mentalnim bolestima treba pridavati neki poseban značaj. Oni su bili jaki ljudi, pa su, sudeći po sebi, smatrali da svako može sam da se izbori sa svojim demonima, snagom volje. Za njih je fizičko izlečenje bilo dovoljno. Ali, ja sam tonuo sve dublje i dublje, danima nisam izlazio iz sobe, nisam jeo, smetala mi je svetlost, pa sam vreme provodio u potpuno zamračenoj sobi, migrene su me uništavale, vid mi se mutio, loše sam spavao, panika je prekidala svaki iole miran trenutak, a salve lošim misli i strahova su se nagomilavali u meni.

Sada bi, da smo u nekom američkom filmu, usledio deo gde bih ja rekao da je neko prepoznao svu moju muku, nemoć i vapaj za pomoću. Ali, nije...

Nažalost, ja danas živim sa teškom depresijom, dijagnostifikovanom hipohondrijom, generalizovanim hroničnim anksioznim poremećajem, agorafobijom, napadima panike, i poremćejam u ishrani zvanim bulimija. Kada ujutru otvorim oči, prvi osećaj, pre nego što popijem šaku lekova protiv depresije, anksioznosti i panike, je – „još jedan dan koji moram da preživim“. Nikada nisma uspeo da se vratim u svet, ne zaista. Svet je nastavio bez mene. Tih pet godina zaleđenih u heroinu učinili su da svi nastave, a ja ostanem zarobljen u svom svetu. Nikada nisam završio matematički fakultet koji sam započeo, nikada nisam radio, ni dana. Sa 36 godina izdržavaju me roditelji, jer su me proglasili nesposobnim za rad. Moj dan je dug kao godina, a mrak koji je u meni gori je od onog koji sam osećao u najdubljem paklu heroina.

Nema dana da bar nekoliko puta ne pomislim kakvo bi olakšanje bilo napustiti ovaj svet, prosto se ubiti i prekratiti sebi muke, ali sam i za to prevelika kukavica. I tako, jednostavno živim, dok život prolazi pored mene, čekajući smrt.

Karl Jung je rekao, barem sam tako negde pročitao, da neke rane nikad ne zacele – da samo bolje ili lošije (ili nikako) naučimo da živimo sa bolom koji nam prouzrokuju.

Verujte, moje rane čine da moj život odavno više nije vredan življenja.

I zato, dobro me slušajte, tom detetu što mirno i bezbrižno spava do vas ništa ne verujte. Kontrolišite ga, pratite ako treba, prisluškujte mu telefon, razgovarajte sa njim- i najvažnije, volite ga bezuslovno i dajte mu to do znanja. Jer, znate, ja se nisam rodio kao narkoman, ja sam to postao tako lakim spletom okolnosti da ne bist verovali. A naivni ste ukoliko mislite da vaše dete ne bi naselo na to i da ne može isto to da mu se dogodi. Verujte, može! Itekako može!

Zato, pamet u glavu, jer biti živ ne znači zaista živeti!

Srećno vam bilo!

Napomena autora: Novembar je mesec borbe protiv bolesti zavisnosti i ova priča urađena je iz razloga da se na veoma direktan način i bez ulepšavanja skrene pažnja na problem koji odnosi na stotine hiljada mladih života širom sveta, uništava čitave porodice i predstavlja jednu od najvećih pošasti savremenog doba.

Identitet osobe čija je ovo priča poznat je redakciji, sve činjenice su istinite i ispričane iz prve ruke, neka imena i detalju su izmenjeni radi zaštite identiteta sagovornika.

(Stil.kurir.rs/Razgovarala Maša Petković)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...