Kad je svemir u pitanju - Rusi su opet prvi. Ruska svemirska agencija Roscosmos, objavila je fotografije sletanja svemirske kapsule Sojuz MS-18, 17. oktobra 2021. godine.
Iako je Amerika najavljivala da će u svemir slati Toma Kruza da snimi jedan od njegovih akcionih filmova, Rusi su ipak bili brži kao i uvek kada je svemirski program u pitanju.
Rusi su poslali prvog putnika u svemir, psa Lajku.
LAJKA U SVEMIRU
Pre Lajke je bilo nekoliko pokušaja sa drugim psima koji su leteli po nekoliko minuta samo da bi naučnici došli do podataka kako se snalaze u bezgravitacionom stanju. Ipak, Lajka je bila prvi pas koji je zaista i poslat u svemir.
Da bi se psi prilagodili na kapsulu pod pritiskom koja je dugačka samo 80 centimetara, Kotovskaja ih je trenirala tako što ih je na svakih par dana premeštala u sve manje kaveze. Pas bi prošao i test pod centrifugom, koja stimuliše snagu pri lansiranju satelita, ali i buku.
Od svih drugih kandidata upravo je Lajka, trogodišnji mešanac sa ulica Moskve, najbolje prošla na testovima.
"Birali smo ženke jer one ne moraju da dižu nogu pri mokrenju i tako zauzimaju manje prostora. Birali smo lutalice jer su snalažljivije i nisu previše zahtevne", priča Kotovskaja dodajući da su psi morali da budu i fotogenični.
Osim fotogeničnosti zbog propagande dobijali su i značajna imena. Ime Lajka dolazi iz ruske reči koja znači "lavež". Kotovskaja kaže da je imala izuzetnu narav, prilagodljivost i inteligentno-upitni pogled i dodaje da su veče pred misiju svi članovi tima došli da se oproste od Lajke.
Satelit Sputnjik lansiran je u 5:30 po moskovskom vremenu iz Kazahstana, a u početku je sve izgledalo kao da ide po planu.
"Tokom poletnja Lajkino srce se jako ubrzalo, a tek posle tri sata se vratilo u normalu. A onda je odjednom tokom devetog kruga oko Zemlje, temperatura u kapsuli počela da naglo da skače i dostigla 40 stepeni Celzijusa, zbog nedovoljne izolacije od sunčevih zraka".
Iako je postojala nada da će Lajka ostati živa barem 10 dana ona je preminula zbog toplotnog udara i dehidracije nakon samo nekoliko sati od lansiranja.
Sovjetski radio je uprkos tome nastavio da izveštava o "dobrom zdravlju" Lajke, koja je postala planetarna heroina.
Prema zvaničnoj verziji koje se Moskva dugo držala, Lajka je uginula od otrova stavljenog u hranu da ne bi izgorela prilikom ponovnog ulaska kapsule u atmosferu.
Prvi čovek u svemiru - JURIJ GAGARIN
Jurij Gagarin je kao prvi čovek poleteo u kosmos 12. aprila 1961. u brodu „Vastok“. Kada je lansiran imao je čin poručnika, a kada se vratio na Zemlju 108 minuta kasnije, preskočivši kapetanski, unapređen je direktno u čin majora.
Posle istorijskog leta u kosmos, Gagarin je, po drugi put krenuo na put oko sveta, ali ne u kosmičkom brodu. Posetio je nekoliko desetina država (ali ne i Srbiju), gde su mu priređeni veličanstveni prijemi. Već 1964. u 30. godini života, dobija čin pukovnika.
Smrt prvog kosmonauta je jedna od misterija koja i sada, gotovo četiri decenije kasnije, zaokuplja pažnju javnosti. Poslednje minute njegovog kratkotrajnog života (imao je 34 godine), o kome se do tada praktično znalo sve, ostale su nerasvetljene.
Tih poslednjih dana marta 1968. kako to često biva, kao da je Gagarin nešto predosećao. Njegova supruga Valentina koja je u to vreme bila u bolnici, rekla je da je iznenada Gagarin pozvao kod kuće foto-reportere i zamolio ih da naprave seriju snimaka. I stvarno, časopis „Aganjok“ je objavio poslednje fotografije Gagarina u porodičnoj atmosferi, sa dvema ćerkama, suprugom... Takođe, rekao je supruzi da neće moći dan pre poslednjeg trenažnog leta da je poseti u bolnici; pa ipak, došao je i ostao sa njom ceo dan. „Kao da je došao da se oprosti sa mnom...“ rekla je ona kasnije.
Izjutra, 27. marta 1968. Gagarin je umesto kolima, na aerodrom Čkalovskaja došao autobusom, skupa sa drugim kosmonautima, što je bilo dosta neobično. Jedan od njih je kasnije ispričao kako je Gagarin zaboravio propusnicu i, iako su ga kolege ubeđivale da njega zna ceo svet i da mu ne treba propusnica za aerodrom, kada je već autobus krenuo, zamolio je vozača da stane da bi se vratio po propusnicu. Za sujeverne pilote i to je bio loš predznak.
Kada je stigao na aerodrom, posle kraćeg medicinskog pregleda i konsultacije sa Serjoginom, Gagarin je saslušao raport dežurnog tehničara o stanju aviona MiG-15 kojim je trebalo da leti, i popeo se u prednju kabinu, ali Serjogina još nije bilo. Pojavio se nekoliko minuta kasnije, vidno nervozan posle nekog neprijatnog telefonskog razgovora. Sa kim je Serjogin to pričao pre kobnog leta i sada je tajna.
Zadatak pilota je bio vrlo jednostavan. Oni su trebali da obave let po krugu na visini od oko 4.000 metara, u oblasti grada Kiržač, istočno od Moskve. Trajanje leta trebalo je da iznosi do trideset minuta. Vreme nije bilo komplikovano za pilotažu; dva sloja oblaka su se nalazila na nebu, prvi na visini od 700-1.200 metara, a drugi na 4.800 metara. Vidljivost ispod oblaka i između dva sloja oblaka iznosila je više od deset kilometara.
Posada ne odgovara na pozive Kontrole
MiG-15 broj 625 je poleteo u 10:19h. Nekoliko minuta avion je leteo obavljajući najjednostavnije manevre, da bi u 10:25 h Gagarin javio da je spreman da obavi glavni zadatak. Samo pet minuta kasnije, na iznenađenje kontrolora leta Gagarin je javio da je zadatak obavljen i da traži dozvolu da okrene avion „po kursu 320 stepeni“ i vrati se na aerodrom. Po planu, za ispunjenje zadatka trebalo je dvadeset, a ne samo pet minuta. Ali, znajući da iza Gagarina sedi Serjogin, koji je bio komandant letačkog puka i koji je bez konsultacija sa Kontrolom mogao da menja plan trenažnog leta, rukovodilac leta, inače potpukovnik po činu, nije želeo da se buni. Zbog čega je trenažni let skraćen za čitavih 15 minuta još jedna je od enigmi kojoj, što je takođe vrlo zanimljivo, komisija koja je istraživala uzroke nesreća nije poklonila posebnu pažnju. U 10:30 h veza sa avionom je izgubljena. Kontrolori su i dalje pokušavali da uspostave vezu, ali odgovora sa aviona nije bilo. Za to vreme redari su i dalje pratili avion, sve do 10:43 h, kada je avion nestao sa radarskog ekrana. Tada je avion bio udaljen oko 30 km od aerodroma.
Odmah je u nebo podignut transportni avion IL-14 i nekoliko helikoptera. Oni su više od četiri sata pokušavali da pronađu delove aviona, ali bez uspeha.
Konačno, u 14:50 h pilot helikoptera Mi-4 je javio da vidi delove Gagarinovog aviona 64 km od aerodroma Čkalovskaja, u šumskoj oblasti oko tri kilometra od naselja Novoselovo. Spasilačke ekipe su odmah tamo upućene. Na ovom mestu otvaramo dnevnik generala Kamanjina koji je među prvima stigao na mesto nesreće:
“Naš helikopter je sleteo na rubu šume, nekih 800 metara od mesta pada aviona. Dubina snega je bila više od jednog metra, tako da smo se sa mukom probijali. Kada smo stigli tamo je već bilo oko 30 ljudi. Avion je pao u gustu šumu pri brzini od oko 700-800 km/h. Krila, trup, rezervoari i kabine rasparčani na sitne delove bili su razbacani u pojasu 200 puta 100 metara. Mnoge delove aviona, padobrana i odeće pilota videli smo na visokim granama breza. Kroz izvesno vreme pronašli smo delove gornje vilice sa jednim zlatnim i jednim srebrnim zubom. Lekari, koji su bili sa nama, rekli su da pripadaju Serjoginu. Još uvek nismo našli nijedan detalj koji bi ukazao da je Gagarin takođe poginuo, ali su nade da je on preživeo udes bile sve manje i manje. Uskoro pronađena je planšeta (plan leta - prim. G.I.) za koju se verovalo da pripada Gagarinu, što je moglo da posluži kao osnova da je i on mrtav, ali ona je mogla da ostane u kabini aviona i posle njegovog katapultiranja.
Brzo je padao mrak, tako da su raskopavanja tokom noći i bez komisije za havarije bila nemoguća. Javio sam Brežnjevu i Kosiginu da je Serjogin poginuo i da je smrt Gagarina takođe vrlo verovatna, ali da ću o konačnoj sudbini Gagarina javiti tek narednog jutra, 28. marta, posle detaljne pretrage rejona u kome je avion pao...“
Gagarin identifikovan po mladežu
Malo je bilo onih iz spasilačke ekipe koji su te noći spavali. Ministarstvo odbrane je odmah formiralo komisiju koja je zasedala tokom noći i proanalizirala svu dostupnu dokumentaciju. Intervjuisani su očevici, komandanti, inženjeri, rukovodioci letova, kontrolori. Kosmonaut Nikolajev je potvrdio da je pronađena planšeta pripadala Gagarinu jer je on lično video kada je Gagarin u nju crvenim nalivperom upisao plan leta. Iako to nije bio dovoljan dokaz, članovi komisije su gotovo potpuno bili ubeđeni da je Gagarin poginuo. Naređeno je da se sa prvim zracima Sunca 28. marta pretraga terena nastavi jer je još uvek tinjala nekakva nada da se Gagarin ipak katapultirao i da je možda negde duboko u snežnoj šumi...
U praskozorje članovi komisije su se okupili na aerodromu Čkalovskaja i u dva helikoptera krenuli ponovo prema mestu nesreće. Oko osam izjutra na jednoj grani breze, na visini 10 -12 metara primećena je nekakva tkanina. Ispostavilo se da je to bio komad gornjeg dela Gagarinove pilotske jakne u čijem je džepu pronađen neoštećen kupon za doručak koji je pripadao Gagarinu. Tako je, po generalu Kamanjinu, definitivno ustanovljeno da je Gagarin poginuo. Međutim, kosmonaut Leonov koji je takođe učestovao u iskopavanjima, kaže nešto drugo. Po njemu, delovi tela pilota koji su pronađeni smešteni su u dve posude; teško je bilo razaznati delove tela, tako da se nije znalo čak ni to da li su to delovi samo tela Serjogina ili i Gagarina. Na vrhu, Leonov je primetio deo skalpa sa komadom uva na njemu; iza uva na skalpu je bio mladež. Leonov je tog trenutka definitivno znao da je Gagarin mrtav. Samo nekoliko dana ranije njih dvojica su bila na šišanju; tada se Gagarin šalio sa bricom da pazi na njegov mladež iza uva.
Uveče, 28. marta u prisustvu članova porodice, svih kosmonauta i visokih oficira vazduhoplovstva, ostaci tela Gagarina i Serjogina su kremirani. Sledećeg jutra 29. marta urne sa pepelom izložene su u Krasnozemjanskoj sali Kremlja kroz koju je prošlo više od 40.000 ljudi. Tada su, u jednoj izdvojenoj prostoriji Brežnjev i Kosigin razgovarali sa kosmonautima. Istovremeno, na televiziji general Kamanjin i kosmonauti Bikovski, Leonov i Popovič su nastupili evocirajući svoja sećanja na prvog čoveka koji je leteo u kosmos.
Dok je oko urni bila počasna straža sastavljena od najviših rukovodioca države, generala, maršala, kosmonauta, iskopavanja su nastavljena. Iz jame nastale usled udara aviona, između ostalih delova izvučen je njegov motor, osnovni deo prednje kabine i mnogi drugi detalji. Odmah je ustanovljeno da je motor u trenutku udara aviona bio čitav, znači eliminisana je verzija da je avion eksplodirao u vazduhu. Pronađeni su ručni satovi pilota, ali u takvom stanju da je bilo nemoguće odrediti vreme kada su stali, tj, kada je avion udario u zemlju što je za nalaze komisije bilo veoma važno. Ono što se do tada znalo bilo je da je avion leteo do 10:43 h, do kada je bio praćen radarima.
Narednog dana, 30. marta, stotine hiljade ljudi bilo je u povorci koja je pratila urne sa pepelom dva pilota. U 14:30 h one su stavljene u zidine Kremlja sa jednostavnim crnim tablicama na kojima su napisana imena pilota i datuma rođenja i smrti. Sahranjen je Jurij Gagarin, čovek koji je obeležio jednu epohu i čije je ime zauvek utisnuto u istoriju čovečanstva, piše astronomija.org.rs
Prva žena u svemiru - Valentina Tereškova
Valentina Tereškova prva je žena koja je sama poletela u svemir, a s tog putovanja 16. juna 1963. godine se zamalo nikada nije vratila. Kako je mislija na kraju ipak bila uspešna, to je ovoj dami donelo svetsku slavu. Ipak, neki detalji sa ovog svemirskog putovanja ostali su nepoznati sve do danas.
Tereškova je bila odabrana za misiju pre svega zbog svog ogromnog iskustva u skakanju padobranom, što se na kraju misije pokazalo ključnim za povratak kući.
Do trenutka kada je u svemir otputovala u brodu Vostok 6, Tereškova je odradila 126 skokova, što je bilo važno i zbog činjenice da su ruski astronauti pri povratku na Zemlju iskakali iz svemirskog broda i prizemljivali se uz pomoć padobrana, piše Biznis insajder.
Tereškova i još četiri žene su se 18 meseci naporno pripremale, ali je jedino ona prošla sve testove. U nešto više od 70 sati obišla je Zemlju čak 48 puta!
Jedna stvar koju su zaboravili da joj spakuju bila je četkica za zube. Sa ovom činjenicom njene kolege godinama su se šalile, a Tereškova je na jednom predavanju ispričala kako se snašla - imala je ruke, vodu i pastu za zube.
Međutim, jedan drugi događaj mogao je biti mnogo veći i kobniji propust. Pred kraj putovanja Tereškova je primetila da je njen brod počeo da se udaljava od Zemlje, umesto da se približava!
Nedostatak četkice za zube zaista je bila šala u poređenju s greškom u programiranju. Naime, brod je bio programiran za uzlaznu, a ne za silaznu putanju. Počela sam sve više da se penjem umesto da se spuštam prema tlu. Uspela sam na vreme da javim kontroli na Zemlji šta se događa – ispričala je Tereškova kasnije.
Međutim, u Sovjetskom Savezu šezdesetih godina zaposlenima u vladi greške na poslu nisu se lako opraštale, a naročito ne onima koji su radili u ruskom svemirskom programu, koji se u to vreme takmičio s Amerikancima.
Zato je dizajner broda Sergej Korolejv zatražio od Tereškove da nikome, bar nekoliko decenija, ne govori o onome šta se dogodilo na povratku kući.
– Ja sam potom od njega zatražila da osoba koja je bila odgovorna za grešku ne bude kažnjena, jer sam znala da bi bila kažnjena strogo. Taj događaj je bio tajna koju sam čuvala 30 godina – rekla je Tereškova pre par godina.
Tereškova je zbog lične bezbednosti morala da skoči padobranom sa visine od nešto više od šest hiljada metara i sletela je blizu granice Kazahstana, Mongolije i Kine.
Njena misija je bila 12. u ljudskoj istoriji, a ona je bila prva žena u svemiru. Amerika je tek 20 godina kasnije poslala pripadnicu lepšeg pola na ovakvo putovanje.
