Jedne aprilske noći 2003. godine, u ponoć je stalo Mašino srce. Prethodnih 14 godina Maša i Daša živele su u svojoj sobi u moksovskom domu za stara lica.
Kada se Daša ujutru probudila, mislila je da je njena sestra u dubokom snu, ali je pozvala osoblje u pomoć, jer se loše osećala. Osećala je malaksalost i glavobolju.
"Molim vas, ne ostavljajte nas same". Veoma smo uplašene, rekla je Daša, pa su lekari došli da ih vide.
Maša je doživela težak akutni infarkt i već je bila mrtva. Lekari su to odmah shvatili.
„Svi oko nas su nas stalno lagali”, više puta su govorile sestre tokom života.
Lagali su ih i ovaj put: Daši nisu ni rekli šta se dogodilo sa njenom „polovinom”.
Samo joj je polako bivalo sve lošije. 17 sati kasnije umrla je u snu od intoksikacije. Sestre su tada imale 53 godine, piše portal Russia Beyond.
Do tada su u Rusiji svi već bili zaboravili na sestre Krivošljapov. One su bile senzacija nekada, u Sovjetskom Savezu, kao prvi rođeni i preživeli sijamski blizanci u zemlji!
Devojčice su rođene sa dve glave, četiri ruke i tri noge (treća se nalazila pod uglom od 90 stepeni u odnosu na leđa i činile su je dve srasle noge sa devet prstiju). Svaka od sestara imala je sopstvena pluća, srce, želudac, bubrege i tanko crevo. Zajednički su ima bili debelo crevo i bešika.
Sestre su bile ubeđene da bi, da nisu rođene u Sovjetskom Savezu sredinom 20.veka sve bi bilo drugačije. Ali, čini se da im je bilo suđeno da žive kao sestre zarobljene u jednom telu. Postale su zamorčići za eksperimente samo nekoliko dana od samog rođenja.
Teško rođenje
Prvi dani 1950. godine postali su pakao za običnu sovjetsku krojačicu One su Jekaterinu Krivošljapovu. Porađala se već dva dana i dve noći i carski rez je bio neophodan. Ultrazvučni aparati se u SSSR-u pojavili tek osam godine posle njihovog rođenja, tako da se poslednjeg trenutka nije ni slutio o patologiji od koje pate devojčice. „Bliznakinje!” – kriknula je mlada babica i pala u nesvest.
Dok je Jekaterina bila u polusvesnom stanju odlučili su da sakriju decu. A kada se probudila, rekli su joj: „Nažalost, vaša deca su rođena mrtva.”
Ta odluka je doneta uz prisustvo oca devojčica Mihaila Krivošljapova, koji je bio lični vozač Lavrentija Berije, poznatog kao Staljinov krvnik.
Izvod iz matične knjige umrlih izdat je istog dana!
Jekaterina je iz bolničkog kreveta ustala dve nedelje kasnije. Nije verovala da su deca mrtva. „Ali čula sam dečji plač!”, govorila je.
Jedna pedijatrijska sestra na praksi sažalila se na nju i odvela ju je u sobu sa inkubatorima, gde su se nalazile njene bliznakinje.
Nakon toga, kod Jekaterine se razvio psihijatrijski poremećaj i sledeće dve godine provela je u psihijatrijskoj klinici.
Kompletnu brigu o Maši i Daši preuzela je država. Prvih sedam godina života provele su u Institutu za pedijatriju Akademije medicinskih nauka SSSR-a pod nadzorom poznatog fiziologa Petra Anohina, gde se sprovodilo istraživanje ovog najređeg oblika sraslih blizanaca-išiopaga.
Devojčice su međusobno bile neraskidivo povezane kako na fizičkom, tako i na osećajnom planu. Sanjale su iste snove; kada bi jedna pila alkohol, i druga bi se opijala; kad bi se jedna najela, i druga bi osećala sitost; ako bi jedna primila zubnu anesteziju, i druga bi, kada bi prestala da deluje, osećala bol i mučninu; jedna bi počinjala misao, a druga je završavala.
Ali tada, u institutu za pedijatriju, fiziolozi su samo pokušavali da utvrde granice njihove međusobne osetljivosti metodom surovih eksperimenata.
Naučnici su želeli da utvrde kakvu ulogu vrše njihovi podeljeni nervni i krvni sistemi, kao i koliko su sposobne da se prilagode ekstremnim uslovima kao što su manjak san, nagli pad temperature ili glad.
Kad su imale tri godine, na duže vreme su ih stavili u led. Jedna devojčica je posle toga dobila zapaljenje pluća, temperatura joj je bila 40. Dok kod njene sestre nije bilo nikakve upale. Džuli Batler, britanska novinarka i Mašin biograf, koja je razgovarala sa bliznakinjama tokom 15 godina, dok je živela sa mužem u Rusiji, rekla je:
„Ubrizgavali su im različite supstance, uključujući radioaktivni jod, kao bi videli koliko brzo će uticati na drugu sestru, a onda su taj uticaj merili pomoću Gajgerovog brojača”.
Kada je okončana naučna faza istraživanja, interesovanje za Krivošljapove je počelo da opada. Zahvaljujući naučnicima one su na kratko vreme smeštene u Centralni naučnoistraživački institut za traumatologiju i ortopediju. Tamo im je treća noga amputirana i dobile su osnovno obrazovanje.
Bliznakinje su imale dosta negativan odnos prema operaciji. Ali trenutak kada su naučile da hodaju pomoću štaka (svaka od sestara mogla je da kontroliše samo jednu nogu) Krivošljapove su smatrale „najsrećnijim u životu”.
To je bilo najstrašnije iskušenje u životu”, reći će one ubrzo nakon što su se, sa 12 godina, našle na drugom mestu, u Novočerkaskom internatu za decu sa oboljenjima skeletno-mišićnog sistema.
„Upravo tu smo prvi put u životu pomislile na samoubistvo. Iz nekog razloga deca nas od početka nisu volela. Počele su česte svađe sa devojčicama. Maša se stalno tukla. Dok smo učile u školi, morale smo neprekidno da trpimo podsmeh, poniženja, uvrede. Na primer, za flašu votke dečaci iz razreda su nas pokazivali lokalnoj seoskoj dečurliji. Zamenica direktora nas je često podržavala, ali ipak nam je bilo veoma teško. Možeš li da zamisliš da sa tobom niko ne razgovara?”, govorile su.
Tada, kad im je bilo 12 godina, počele su da piju.
Popularne i nesrećne!
Problemi sa alkoholom vremenom su postali sve teži. Pritom je od alkoholizma patila samo Daša, dok je Maša mnogo pušila. One su retko preuzimale navike jedna od druge, i, na iznenađenje mnogih, bile su potpuno različiti psihološki tipovi. Mi smo dve potpuno različite osobe zatvorene u jednom telu, govorile su one.
Daša je bila koncentrisanija, smirenija i odgovornija. Maša je bila više rasejana, promenjivog raspoloženja, neposlušna i fizički snažnija. Na časovima Maša je stalno prepisivala od svoje sestre. „Učitelji nisu mogli da nas razmeste”, šalile su se one.
Do zrelog uzrasta sestre su često ulazile u konflikt. Nisu se slagale čak ni po pitanju pronalaženja majke. Maša je bila protiv. Na kraju su je ipak pronašle, saznavši da imaju još dva rođena brata. „Umesto radosnih zagrljaja dočekao nas je pogled potpuno tuđe žene”, prisećala se Maša.
1989. godine preselile su se u Moskvu, gde su u domu za stare dobile sobu. Ali i tu se nastavio loš tretman. Devedesetih godina interesovanje za Krivošljapove pojavilo se među zapadnim novinarima (bliznakinje su redovno odbijale da razgovaraju sa ruskim novinarima). 1993. godine posetile su Nemačku, gde je o njima snimljen film, a zatim su bile u Parizu. Mašina autobiografija, koju je priredila Džuli Batler, na kraju im je donela pozamašan honorar, oko 10 hiljada funti sterlinga.
„U decembru 1997. godine saznao sam da su Maša i Daša u teškom stanju”, rekao je glavni lekar Permskog narkološkog centra Sergej Fedorčenko.
„Strašno mnogo su pile. Svi pokušaji da se izleče od alkoholizma su propali.”
Bliznakinjama je dijagnostikovana ciroza jetre i edem pluća, nakon čega su se učlanile u društvo anonimnih alkoholičara i prošle terapiju kodiranja. Ali, to nije dugo trajalo. Plašeći se nervnog sloma i smrti, lekari su ih dekodirali.
Na svoj 50. rođendan su izjavile:
„Pijemo zato što znamo kakve smo nakaze. U životu smo sve morale same da postignemo, suzama i molbama. Mada su nam na svakom ćošku govorili: 'Ali vi ste jedinstvene! Na sve imate pravo! To treba da iskoristite! Ali šta da iskoristimo, svoju nakaznost? Doživele smo 50 godina samo zahvaljujući snažnim karakterima.”
