Sve se više osećamo kao ljudi koji pričaju sa zidovima, iako nam preko puta sede sagovornici. Naizgled gledaju u nas, a zapravo gledaju kroz nas, pa se čovek oseća kao predavač koji priča licima bez reakcije. Upita se, jesu li to više ljudi čim su izgubili pojam kako su dijalozi odraz kulture življenja. Jer monolozi dosade i Bogu. Zašto ih onda čovek i dalje primenjuje? Je li toliko zanesen u svoje reči da mu promakne odsutnost slušanja onih kojima se obraća. Možda je to neko novo 'ludilo' koje još uvek nije dijagnostifikovano (nije dobilo šifru) ili nam je monološka forma postala draža od dijaloške? Pričati, a ne očekivati reakciju i sudelovanje - mogu samo oni kojima sagovornici služe kao kipovi.
Ispiranje mozga
Otišli smo toliko daleko od prirodnih pojmova komunikacije u kojoj želimo čuti samo svoj glas, a kada bi nas neko pitao da ponovimo izrečene rečenice sigurni smo da bi nastupilo pomračenje. Setili bi se mi poneke, izmenili dotadašnju priču, vređajući time i svoju i tuđu inteligenciju. Po ovome ispada da nismo svesni pričamo li sami sebi ili drugima, a još manje o čemu pričamo. A imamo i onu drugu krajnost koja takođe govori u prilog monologu, upadanju usred tuđe rečenice, odnosno prekidanju čim nas neko pokuša isključiti iz monologa. Svako blagonaklono upozorenje kako takva komunikacija postaje naporna - dočekana je na 'nož'. Šta da čovek učini kad ti drugi ispira mozak svojim savetima koje mu niko nije tražio, trivijalnim pričama o senzacijama, problemima s kojima nemamo dodirnu tačku? Ako takvo brbljanje ne uvažimo kao bitno dobili smo neprijatelja, a ako to slušamo iz dan u dan, neizostavno smo na putu nervog sloma. Zato su danas ssgovornici prisutni duhom - pravo bogatstvo.
Kao na svetioniku
Izgubimo li onu glavnu komponentu života, komunikaciju s naglaskom na dijalog, kako ćemo se o ičemu s ikim dogovoriti nakon što uvidimo da pričamo lutkama. Knedla u grlu guši nas, pa čovek ostane bez reči. Osećamo se kao da živimo na svetioniku u kojem pogled na pučinu postaje jedini dodir s vanjskim svetom. I šta se događa s nama? Počinjemo razgovarati sami sa sobom uveravajući se kako smo i dalje ljudsko biće ili se dopisujemo preko ekrana s virtualnim prijateljima. Kad sagledamo sa svih strana sve više postajemo sene bez imena. I da nas rodni list ne podseti da smo rođeni, zaboravili bi vremenom kako je komunikacija temeljna osobina suživota. A suživot podrazumeva izražavanje sebe putem reči i gestova, kako bi doživeli pripadnost, ostvarili saradnju, emotivno proživeli i svoje i tuđe iskustvo, razmenili mišljenja, duševnu povezanost vidljivu upravo kroz razmenu emocija.
Kao roboti
Zar smo zaista utonuli u 'san' i više ne znamo da nam upravo komunikacija daje beskrajne mogućnosti ostvarenja sebe kao čoveka? Način komunikacije određuje kakav život živimo. U njoj je tajna Svemira i kad govorimo glasom ili upotrebljavamo znakovni govor i kad ćutimo uvek pričamo ako ničim drugim onda očima bile one otvorene ili zatvorene. Jer šta je život bez pitanja i odgovora? Glasna tišina koja pomalo 'ubija' primarno naše emocije i njihovu važnost za održivost, most koji nas spaja i u tuzi i radosti. Izumre li komunikacija u potpunosti, šta će ostati među nama? Čista funkcija. To znači, ne poradimo li iznova na dijalozima postaćemo živi roboti. Pravim robotima, sastavljenim od žica, ipak netko upravlja, pokreće ih i obuzdava. A što će upravljati živim robotima? Ništa. Zato živi roboti vremenom postaju ljušture nikom potrebne, sebi suvišne.
Stefani je prve zrake sunca ugledala u problematičnoj porodici. Otac je bio pritajeni agresivac iz kojeg si morao izvlačiti reči, pa se i majka pod uticajem straha kretala kućom poput sene. Mali plavi anđeo bila je treće dete čija kolevka nije smela zaškripati, čiji je plač majka utišavala šapatom. Dvojica braće dočekali su je kao golubicu mira misleći kako će to nevino biće omekšati srce oca. Ali, umesto duševnog omekšivača, otac je sve više mrmljao sebi u bradu, psujući ženu i potomstvo. Nije tim sobama kako se dolikuje ljudima odzvanjao dečji glas pun vriske i smeha, malih nožica koje trče. Zbunjeni zabranama u malom uglu jedne sobe slagali su lego kockice kao duhovi. Koliko slika može zavarati čoveka pokazale bi komšije, koji su zbog tišine tu decu nazvali najboljom decom na svetu, a roditelje prirodno nadarenim pedagozima s odličnim vaspitnim merama.
Šta se krije iza zatvorenih vrata nikad ne počiva na pretpostavkama, a činjenice osećaju oni s unutrašnje strane tih istih vrata. Drama koju su ta deca proživljavala nije ostavila traga na njihovoj koži, ali emotivne posledice nadirale su poput vode. Naravno da su godine pojačavale njihovu komunikativnu zatvorenost, uvuklo ih u neki svoj unutrašnji svet u kome su činili ono što su drugi mogli da rade u javnosti. Jedinu sreću koju su imali, vršnjaci su ih kao takve prihvatili, profesori takođe.
Tajanstvena žena
Svo troje bili su odlični učenici s uzornim vladanjem, zbog čega su ih često profesori u učionicama izdvojili kao primere. Neverojatno da niko nije video, da se niko nije zapitao jesu li ta deca zaista prirodno takva ili pričaju samo po potrebi kad ih neko nešto upita. Dečaci su nakon obrazovanja otišli na dve različite strane sveta, ali Stefani je ostala kod kuće, prilepljena za roditelje koje je bez obzira na sve jako volela. Nije željela da ostanu u starosti prepušteni sami sebi. Preselili su se u kuću pre njene udaje. Introvertna lepotica koja je diplomirala na PMF-u astronomiju i astrofiziku imala je vrlo dobru poziciju u toj struci. Na jednom simpozijumu upoznala je budućeg muža. Zbog izrazito dozirane komunikacije nazvao ju je tajanstvenom ženom. Kako mu je imponovalo da istražuje Svemir, tako mu je imponovalo da istražuje svoju tajanstvenu ženu. Nije mu smetala njena ćutnja dok su bili sami, jer on je govorio za oboje. Ali kada su postali roditelji tada je obratio više pažnje na njen izostanak dijaloga.
'Ubio sam vlastito dete'
Primetio je i da se u društvu svojih roditelja njena priča svodi na svega nekoliko rečenica, što ga je dodatno zabrinulo. Brzo je povezao konce nakon čega mu je mrak pao na oči. Pokušao je s njom vrlo otvoreno razgovarati. Predložio joj je odlazak na psihoterapiju, jer se bojao kako će njihova devojčica uz takvu majku postati devojka oštećenih emocija. Znao je ko dugo živi u tišini, bez obzira što drugi roditelj razbija tu tišinu, vrlo je lako da dete krene upravo majčinim putem ili u neku drugu krajnost. Ali ne zato što bi htela, nego zato da majka ne bi prestala da je voli. U to je postao sve uvereniji kada je supruga odbila odlazak na psihoterapiju, a on nije uspeo da probije branu njene komunikativne zatvorenosti. Usledio je razvod i počela mučna borba u kojoj je predočio dokaze, po kojima bi starateljstvo bilo bolje dodeliti njemu. Vodio ju je dugi niz godina. Gotovo se polomio od dokazivanja. Ali, uvrežena pravila u društvu, kako je majka bez obzira na nedostatke uvek majka, nije uspeo slomiti. Biti sam protiv svih razbolelo ga je i telesno i emotivno. Izgubio je starateljstvo čak i ono zajedničko i dobio samo pravo viđanja. I naravno, plaćanje alimentacije. Pristao je. Kada je jedne noći na ulici ugledao svoju kćer pijanu i drogiranu, seo je kraj nje i čvrsto je zagrlio. S njegovim krikom i rečima na usnama 'ubio sam sopstvenodete' jedino je vazduh saosećao.
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs)
