"Zastala sam ispred sobe broj 65, znajući da je to mesto kojeg se najviše užasavam u celom Urgentnom centru. Svaki put kada izađem odatle poželim da mi se pojavi neko iz 'Ljudi u crnom' i izbriše mi sećanje na ono što sam unutra videla. Hodam i mislim se - još dva sata do kraja smene, možeš ti to. Toki voki ne prestaje da mi zvrnda danas. Ovo mi je četvrta noćna smena zaredom i svaki zvuk mi je kao šilo u mozak.
Dok sam odlučivala kod kojeg od tri hitna pacijenta treba prvo da odem, toki voki je ponovo počeo da krči - trebaš nam u sobi 65. Potvrdila sam da krećem. U sebi sam proklinjala tu sobu. Za samo šest sati već dva puta sam bila tamo.
Hodala sam ka vratima sobe samopouzdano, mada se nisam osećala tako. Istinski volim svoj posao u Urgentnom, ali ne postoji nijedna osoba koja voli ovaj njegov deo. Soba 65 je najteži deo mog posla, to je mesto na koje odvodimo decu na pregled nakon potencijalnog polnog zlostavljanja.
Ispred sobe sam pritisla flašicu sa gelom za dezinfekciju možda i jače nego što je trebalo.
Ispovest doktorke iz Hitne pomoći, koja do detalja objašnjava kako izgleda ovaj posao i da je u stvari mnogo stresnije nešto što se dešava u samoj bolnici, u odnosu na ono što se misli - da je najgori izlazak na teren.
