Odem ja tako na slavu kod jednog domaćina u Malom Mokrom Lugu, a pokraj mene sedne njegov osmogodišnji sin, zalepilo se dete uz mene, ne miče se. Ručak, razumete, kao što je red, počne gibanicom, ja taman da uzmem, kad onaj mali veli:
“Čiko, da vidite šta imamo u rerni!”
Tako stoji stvar, mislim se u sebi, bolje da se ne prejedem na početku, nego posle, te preskocim i pileću čorbu, hladne batačiće i belo meso, a kad dođe sarma na red, taman pružih ruku, a mali me povuče za rukav i šapuce:
“Čiko, da samo vidite šta imamo u rerni!”
Odustanem opet. Sačekaću to iz rerne. Zahvalim se i na prasetini, a svi me pitaju što ne jedem ništa. Ni pečene krompire nisam takao, ni turšiju ni proju, ni kajmak, ništa.
Vidim iznesoše se i kolači, a tu nam je i oproštajna kafa.
“Čiko, vuče me onaj mali za rukav, da vidite sta ima u rerni!”
Šta ima u toj rerni?”, pitam besno, a mali kaže:
“Omacila se naša maca.”
