Brak u imperijalno doba bio je jedno od najmoćnijih diplomatskih sredstava. To je i razumljivo - jer jedna država neće napasti drugu ako u njoj imaju rodbinske veze. Pored toga, dinastički brak je pomagao u pronalaženju saveznika. Stoga i ne čudi što je za samo nekoliko vekova cela Evropa bila isprepletana porodičnim vezama.
Na primer, ruski carevi su uvek birali strane princeze za svoje žene. Naime, Pavle I je 1797. godine usvojio Akt o nasledstvu prestola. Ovim dokumentom trebalo je stati na kraj preskoku dvorskih udara koji je usledio nakon smrti naslednika. Pavlov zakon je uveo „nasledstvo po zakonu“ i prednost muških potomaka, a takođe je zabranio carevima nejednake i blisko povezane brakove.
Ova tačka postala je najefikasnija 1820. godine, kada je car Aleksandar I dokument dopunio normom prema kojoj su deca rođena u morganatičkom braku lišena prava na presto. Zbog ovoga, da bi nastavio porodicu i istovremeno pripremio punopravnog naslednika, suveren je morao da potraži partnerku u inostranstvu. Jednostavno nije imao drugih mogućnosti, budući da je car u Rusiji bio ne samo najviša ličnost, već je zadržao i „božanski trag“ - smatrali su ga izabranom od Boga. Shodno tome, status ne može biti jednak u zemlji, jer niko u toj zemlji nije ravan Bogu.
Zabrana morganatičkih brakova nije izum ruskih careva, već uobičajena evropska praksa toga doba. Stoga ruski carevi nisu imali problema sa predlogom. Trebalo je samo odabrati profitabilniju stranku - sa političkog stanovišta.
Međutim, državni poslovi, čak i uz tako strogu zabranu, nisu uvek prevladavali nad osećanjima. Oni plemići koji bi se zaljubili u devojku iz svoje zemlje, imali su pravo da je i ožene, ali većina je birala da se zaljubi u strankinju.
(Stil.kurir.rs)
