SAZNAJTE

SVI NAŠI STRAHOVI SLIVAJU SE U OVAJ JEDAN, NAJGORI OD SVIH: Zašto se toliko plašimo bola i smrti, ako su oni prirodni?

Naše shvatanje da je proces umiranja nešto potpuno strano ljudskom iskustvu zapravo je pogrešno

Lifestyle
Autor:
Foto: Shutterstock

Mnogo je racionalnih stvari o kojima treba brinuti kada razmišljamo o sopstvenoj smrti. Možda je najvažnija među njima briga o tome kako će se naši voljeni emocionalno i materijalno nositi sa životom u kome nema nas.

Međutim, mnogi od naših najgorih strahova kada je u pitanju smrt nisu toliko realni. Zasnovani su uglavnom na tome kako zamišljamo smrt, što za posledicu ima strahove koji su neutemeljeni. Dobra vest je da smo fizički verovatno već osetili i podneli stvari gore od umiranja.

U modernom društvu većina ljudi ima malo direktnog iskustva sa smrću, i većina ne voli da razgovara o toj temi. Naše društvo organizovano je na takav način da se preminuli relativno brzo odvajaju od nas. Tradicija koja podržava opraštanje uz suočavanje sa prizorom preminule osobe sve se ređe praktikuje. Prisustvo dece na sahranama i grobljima uglavnom se izbegava, dodajući osećaj strašnog i nepoznatog pojmu smrti. Ovo je osećaj sa kojim mnogi od nas odrastaju.

Za većinu ljudi, strah od procesa umiranja uključuje strah od fizičkog bola, kao i naizgled zastrašujućeg, misterioznog procesa kojim se svest koja predstavlja naše ja gasi, ili bledi.

Strah od bola

Svi se plašimo bola. Svi smo imali iskustva sa fizičkim bolom, neki više, neki manje. Vrlo je verovatno i da smo bili svedoci ekstremnijih bolova i agonije drugih ljudi, u poređenju sa onim što smo sami iskusili. Sva ova iskustva i prizori čine da se plašimo bola. Fizički bol nastaje oštećenjem živog tkiva. Budući da je smrt konačno uništenje živih tkiva, umemo da pretpostavimo da smrt mora biti krajnje bolno iskustvo. S obzirom da niko ko je preminuo ne može sa nama da podeli to iskustvo, prirodno je da imamo strah od umiranja.

Racionalno gledajući, kao i sa medicinske tačke gledišta, nema razloga da se pretpostavi da je intenzitet bola (ili drugih oblika nelagodnosti) različitih uzroka smrti veći od intenziteta bola različitih bolesti i povreda koje smo možda već iskusili, ili bola koji su drugi doživeli, i preživeli. Umiranje samo po sebi ne uključuje nužno bolne procese – neki oblici smrti su bolni, neki nisu. A mnoge akutne povrede su zapravo mnogo bolnije kasnije, nego u trenutku povrede.

Mnogi od nas koji su preživeli ekstremnije oblike povreda ili bolesti nikada ne bi želeli da to ponovo dožive. Neki od nas se nakon ovakvog iskustva dugo bore i sa psihološkim posledicama i traumama. Mnogo je razloga zbog kojih možemo očekivati da su bol i patnja onih koji su preživeli tešku povredu ili bolest, mnogo teži nego onih koji su preminuli. A čak i oni koji su proživeli najtraumatičnije događaje uspeju da nastave da žive ispunjen život, i da ispričaju svoju priču.

Dakle, iako sa sigurnošću znamo da ne želimo da je doživimo, stvarna bol sama po sebi je nešto što se sigurno može izdržati i preživeti. Na ovo ukazuju kako naša, tako i tuđa iskustva. Ljudska sposobnost podnošenja patnje toliko je velika, a opet toliko iznenađujuća.

Nestanak svesti

Šta je sa procesom koji našu svest o sebi i celinu našeg subjektivnog iskustva naglo završava? Budući da smrt, sa biološke tačke gledišta, podrazumeva potpuno gašenje svesti, biti mrtav znači da nećemo osećati ništa. Osećaćemo se upravo kao što smo se osećali, recimo, godinu dana pre nego što smo se rodili. Jednostavno neće imati ko da oseti nešto.

Treba uzeti u obzir prilično zapanjujuću činjenicu da nikada nećemo ni znati da smo umrli. Ova srž prvi put je osvešćena pre oko 2.300 godina. Grčki filozof Epikura napisao je: „Zašto se plašiti smrti kad je nikada ne možemo spoznati?“. Rimski epikurejski filozof Lukrecije je kasnije istakao da je naše stanje nepostojanja nakon naše smrti isto kao i naše stanje nepostojanja pre našeg rođenja.

Osim svakodnevnog iskustva uspavljivanja (naročito kada je u pitanju dubok san, bez snova), proces gubitka svesti usled povrede ili bolesti, kao i gubitka svesti izazvanog anestezijom, bilo iznenadno ili postepeno, predstavljaju iskustva koja su imali mnogi od nas. Nema razloga da mislimo da se iskustvo privremenog gubitka svesti razlikuje od iskustva trajnog gubitka svesti.

Ljudi mogu osetiti da gube svest samo ako se to dešava postepeno. Ali, zapravo niko ne može spoznati iskustvo nesvestice, osim ako nije u polusvesnom stanju. Ljudi koji su oživljeni nakon kliničke smrti koja je trajala nekoliko minuta, ne opisuju ovo iskustvo gubljenja svesti nimalo drugačije u poređenju sa gubljenjem svesti usled prolaznih uzroka.

Dakle, naše shvatanje da je proces umiranja nešto potpuno strano ljudskom iskustvu zapravo je pogrešno. Imamo prilično dobro iskustvo u tome kakav je osećaj umiranje, bilo iz prve ruke, ili iz iskustva drugih.

Hvatajući život za rogove

Svesnost o krhkosti našeg postojanja, o prolaznosti vremena, i sopstvenoj smrtnosti može biti veliki izazov za našu sliku o sebi kao o važnom, neizostavnom, nezamenljivom entitetu u univerzumu. Može nas ispuniti osećajem dragocenosti i zahvalnosti za ovu šansu koja se zove život, i sve njegove mogućnosti, i vrednosti. Sopstvena prolaznost može nas inspirisati i motivisati da živimo život punim plućima, sa osećajem da ne bi trebalo da uzalud trošimo svoje dane. Da iskusimo, duboko osetimo, naučimo, rastemo, povežemo se sa drugima, i darujemo mnogo ljubavi onima koji će ostati posle nas.

Kako bismo prevladali teret smrti potrebno je da vrednujemo život, da gajimo saosećanje prema drugima, i da kada volimo- volimo celim srcem. U tome nam može pomoći upravo svest o nestajanju, i gubitku koji je predodređen.

Naša smrtnost i konačnost podsećaju nas na hitnost življenja ovde i sada, uz potpunu prisutnost u životu i predanost voljenim bićima. Najveća pobeda nad smrti je upravo onaj trenutak kada smrt dođe po nas i zatekne nas među istinski živima.

(Stil.kurir.rs)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...