Mnogo je racionalnih stvari o kojima treba brinuti kada razmišljamo o sopstvenoj smrti. Možda je najvažnija među njima briga o tome kako će se naši voljeni emocionalno i materijalno nositi sa životom u kome nema nas.
Međutim, mnogi od naših najgorih strahova kada je u pitanju smrt nisu toliko realni. Zasnovani su uglavnom na tome kako zamišljamo smrt, što za posledicu ima strahove koji su neutemeljeni. Dobra vest je da smo fizički verovatno već osetili i podneli stvari gore od umiranja.
U modernom društvu većina ljudi ima malo direktnog iskustva sa smrću, i većina ne voli da razgovara o toj temi. Naše društvo organizovano je na takav način da se preminuli relativno brzo odvajaju od nas. Tradicija koja podržava opraštanje uz suočavanje sa prizorom preminule osobe sve se ređe praktikuje. Prisustvo dece na sahranama i grobljima uglavnom se izbegava, dodajući osećaj strašnog i nepoznatog pojmu smrti. Ovo je osećaj sa kojim mnogi od nas odrastaju.
Za većinu ljudi, strah od procesa umiranja uključuje strah od fizičkog bola, kao i naizgled zastrašujućeg, misterioznog procesa kojim se svest koja predstavlja naše ja gasi, ili bledi.
(Stil.kurir.rs)
Naše shvatanje da je proces umiranja nešto potpuno strano ljudskom iskustvu zapravo je pogrešno