Nobelovac Ernest Hemingvej je čitavog života tugu utapao u alkoholu i imao problematičan odnos sa ženama, a u stvari je bolovao od depresije. Zbog te nasledne bolesti ubio se u 62. godini, a samoubistvo su izvršili i njegov brat i sestra, kao i sin i unuka.
Pisac i novinar Ernest Hemingvej mnogo puta se suočio sa smrću tokom života. Učestvovao je u ratu, preživeo dve avionske nesreće za dva dana, imao frakturu lobanje, zgnječen pršljen, izvađen bubreg, jetru i slezinu, a bolovao je i od raka kože, hepatitisa, malarije i upale pluća. Ipak, ovaj nobelovac i dobitnik Pulicerove nagrade odlučio je da sebi oduzme život u 62. godini.
Opisujući njegovu konciznu, ali živopisnu prozu, magazin „Tajm" zabeležio je 1961. godine: „Sve kod Hemingveja izgleda onako kako bi mogao da vidi čovek onog dana kada zna da će umreti". I zaista, njega je smrt pratila gde god bi krenuo.
Sve je počelo tokom Prvog svetskog rata, kada je služio na italijanskom frontu kao vozač hitne pomoći u Crvenom krstu. U rafalnoj paljbi 8. jula 1918. bio je, kako je rekao, „tako ranjen da je osećao da će mu život iskliznuti iz tela kao svilena maramica iz džepa povučena za jedan ćošak", ali je preživeo. Ubrzo potom pojavio se u štabu sa 237 šrapnela u telu, koje je sam izbrojao, i aluminijumskim kolenom.
Deceniju kasnije počinje njegova lična tragedija. Ernestov otac Klarens Hemingvej, inače lekar po struci, ubio se 6. decembra 1928. u 58. godini pucajući sebi u glavu iz revolvera. Klarens je patio od depresije i dijabetesa, kao i mnogi članovi Hemingvejeve porodice. Ironično, Hemingvej je u to vreme dovršavao svoj poluautobiografski roman „Zbogom oružje". Očeva smrt proganjala ga je celog života. Od tada nadalje, Ernest je deo tuge i zbunjenosti utapao u alkoholu. Osećao se, kako je priznao prijatelju, kao da mu se svet srušio.
„Moj otac je bio kukavica, upucao se bez razloga", pisao je Ernest 1948, ubeđen da je oca njegova majka Grejs Hol gurnula u smrt. Inače, njegova mržnja prema majci Grejs počela je verovatno još kada je bio dečak jer ga je oblačila u haljinice kako bi ličio na stariju sestru Marselin. Odnos s majkom se pogoršao kada je počela da ga kritikuje zbog odabira karijere. Grejs je pred prijateljima nazivao „ona kučka". Mnogi smatraju da je to uzrok Ernestovog vrlo problematičnog odnosa prema ženama.
Očevo telo pronašao je Lester, Ernestov mlađi brat, koji je tada imao svega 13 godina. I on je kasnije postao pisac, ali njegova dela ostala su u senci slavnog autora romana „Starac i more". Napisao je i biografiju „Moj brat, Ernest Hemingvej". Lester je pronađen mrtav u svom domu u Majamiju 1982. Ubio se pištoljem koji je pozajmio od prijatelja. I ovaj Hemingvej se godinama borio s depresijom i dijabetesom, a kada su mu lekari rekli da moraju da mu amputiraju obe noge, odlučio je da sam okonča svoj život. Imao je 67 godina.
Ernest je, pored brata Lestera, imao sestre Marselin, Ursulu, Medlin i Kerol. Ursula Hemingvej Džepson godinama je imala rak i tri puta je operisana. Počinila je samoubistvo 1996. predoziravši se jakim tabletama protiv bolova, u 65. godini života.
Pisac je imao četiri braka i trojicu sinova. S Polinom Fajfer dobio je sina Gregorija, koji je odustao od studija i odselio se iz porodičnog doma u Kanzasu. Iako je prvenstveno hteo da bude lekar, Greg je pokušao da ostvari karijeru u nizu poslova, a u međuvremenu je postao zavisan od alkohola i droge. Upravo zbog svojih zavisnosti jednom prilikom je završio u zatvoru. Kada je Ernest za to saznao, nazvao je svoju tada već bivšu suprugu Polin, te je na nju divljački vikao. Ernest tada nije znao da mu je bivša supruga obolela od retke vrste tumora, zbog čega je strogo trebalo da izbegava stres. Fajfer je umrla nekoliko sati nakon telefonskog razgovora. Ernest je za smrt svoje bivše supruge krivio Gregorija, koji je godinama nakon toga izbegavao da se suoči s ocem.
Gregori je umro 2001. u 70. godini života, nakon što ga je policija uhapsila jer je go sedeo uz put. Na nogama je imao ružičaste štikle i haljinu u ruci. Saznalo se da je poslednjih godina svog života živeo kao Glorija i da se podvrgnuo operaciji promene pola. U zatvorskoj ćeliji je proveo pet dana, a šesti nije dočekao jer nije pio svoje lekove za maničnu depresiju i visoki krvni pritisak. Gregori je imao sedmoro dece, koje je dobio sa četiri različite žene. Tokom života napisao je svoje memoare „Papa: A Personal Memoir", gde je opisivao odnos sa svojim ocem, koga je celoga života pokušavao da učini ponosnim.
Ernestov sin Džon, čija majka je piščeva prva žena Hadli Ričardson, takođe je imao problema s alkoholom. Poput oca, bio je zaljubljenik u prirodu i književnost. I on je napisao memoare o odnosu sa svojim ocem, „Misadventures of a Fly Fisherman: My Life With and Without Papa". Džon je imao tri ćerke - Džoan, Margo i Marijel.
Piščeva unuka Margo Hemingvej je postala jedna od najtraženijih supermodela sedamdesetih godina. Ali ona je od ranih tinejdžerskih godina bila sklona divljim zabavama i oduvek je veličala samodestrukciju i romantizovala samoubistvo. Margo, koja je tokom života takođe patila od depresije, pronađena je mrtva u svom kalifornijskom stanu. Autopsija je pokazala da se predozirala lekovima za epilepsiju. Imala je 42 godine.
Njena sestra Marijel je sa 16 godina dobila ulogu u filmu Vudija Alena „Menhetn" i odmah je oduševila publiku, kritiku i kolege koje su je nagradile nominacijom za Oskara.
„Moju porodicu je kroz generacije obeležilo samoubistvo, alkoholizam, depresija i bolest. Celog života učim da se nosim s tim i nastojim da prekinem prokletstvo", rekla je glumica, koja je takođe patila od depresije, o čemu je otvoreno govorila.
U svojim knjigama otkrila je da je njen otac Džon seksualno zlostavljao njene sestre Margo i Džoan dok su bile devojčice. Džoan je kasnije dijagnostikovana šizofrenija. Marijel je verovala da je njen deda, Ernest, imao bipolarni poremećaj. Sam Ernest Hemingvej pucao je sebi u glavu lovačkom puškom u predvorju kuće 2. jula 1961. Iako je njegova supruga Meri Velš prvo rekla da je pisac umro nesrećnim slučajem, kasnije je priznala da se radilo o samoubistvu, koje je već bio pokušao tri meseca ranije.
Lov na sabljarke i opasni safari
Ernest Hemingvej je i kroz avanturistički način života često bivao na ivici. Tokom Drugog svetskog rata dosta vremena je provodio na drvenom ribarskom brodu locirajući nemačke podmornice u Atlantiku. Njegov 35 stopa dug čamac bio je naoružan granatama i automatskim oružjem. Kako prenose biografi, književnik je čak imao plan kako da reaguje ukoliko se suoči s Nemcima: on bi napao podmornicu iznenada i neočekivano, a potom pobegao. Srećom, Hemingvej nikada nije imao priliku da taj plan sprovede u delo. Lovio je sabljarke i često odlazio u lov u Afriku. Tokom jednog safarija u Ugandi 1954. Hemingvej je preživeo dve avionske nesreće. U prvom slučaju, jednomotorna „cesna" u kojoj su bili on i njegova supruga srušila se kada je pilot pokušao da izbegne sudar s jatom velikih ptica. Prisiljen da za hitno sletanje bira između „peščare na kojoj se sunčalo šest krokodila i slonovske staze u gustom lišću", pilot je odabrao džunglu. Tamo su Ernest i supruga proveli noć. Sutradan, Hemingvej se ukrcao na drugi mali avion, koji se srušio i zapalio. I pilot i on su tom prilikom ozbiljno povređeni, a neke novine su čak objavile Ernestovu pogibiju. Hemingvej je izašao iz džungle s povijenom glavom i povređenom rukom noseći gomilu banana i bocu džina i rekavši: „Imao sam više sreće nego pameti".
