Jedan način jeste merenje naših sposobnosti, gde upoređujemo koliko su one razvijene u odnosu na druge ljude. Zamislite da radite u pekari i da dnevno uspete da ispečete 50 hlebova. Koliko je to zaista uspešno? Ako vidite da vaš kolega može da ispeče 10 hlebova dnevno, verovatno ćete se osećati jako sposobno. Ako, pak, primetite da vaš kolega ima dnevnu kvotu od 100 hlebova, nećete sebe videti kao preterano umešnog radnika.
NE PROPUSTITE
Zašto mi ovo uradimo? Ljudi posežu za socijalnim poređenjem kada ne postoje objektivni kriterijumi za njihove sposobnosti (ili stavove) i nesigurni su u pogledu toga kakvi su u nekoj oblasti. Ako ste novi u pekarskom poslu i niste sigurni kolika količina hleba je dobra za proizvodnju, veća je verovatnoća da ćete se porediti sa drugima.
A u odnosu na koga se poredimo? Zanimljivi su nalazi istraživanja koji kažu da ljudi imaju prirodni nagon da se porede sa svakim ko se nalazi oko njih. Dakle, ovaj proces je poprilično automatski i brz. Međutim, nakon tog brzog procesa, dolazi i sledeći u kome zaključujemo koliko je to poređenje prikladno, relevantno, informativno.. Pretpostavimo da ste upisali kurs persijskog jezika i pitate se kakve su vaše sposobnosti i koliko ćete dobro naučiti jezik. S kim biste se uporedili – 1. S koleginicom koja je provela dve godine u Iranu; 2. sa čovekom koji je tu došao samo da se druži i nikad nije prethodno učio persijski ili 3. Sa osobom koja ima slično iskustvo i znanje kao i vi? Verovatno je najinformativniji polaznik kursa broj tri. Ako tom studentu ide dobro na nastavi – verovatno će ići i vama.
Međutim, veoma često smo svedoci toga da se ljudi upoređuju sa onima koji imaju (dosta) izraženije određene sposobnosti. Ovo je pogotovo slučaj kada osoba želi da zna šta je „najbolje od najboljeg“ i kada sanja da ostvari isti taj nivo sposobnosti. Tada ćete se verovatno upoređivati sa koleginicom koja je živela dve godine u Iranu i posmatrati kako ona napreduje u učenju jezika. Ipak, ukoliko želimo da spoznamo sebe same, često je mnogo korisnije upoređivati se s nekim ko je sličan nama.
Druga strana novčića je kada se upoređujemo s onima koji su slabiji od nas u nekoj osobini ili sposobnosti – npr. poređenje sa nezainteresovanim čovekom za jezik i koji je tu čisto radi druženja. Ovo neretko ljudi čine kako bi „nahranili svoj ego“, odnosno to je jedna od samozaštitnih strategija koja jača samopoštovanje. Ako se poredite sa ljudima koji su gori od vas, mislićete bolje o sebi.
Dakle, ukoliko želite da shvatite iz kojih razloga se poredite sa određenim osobama, treba da razumete koji je cilj toga. Ukoliko želimo da vidimo čemu možemo težiti, upuštamo se u poređenje sa „uspešnijima“. Ukoliko želimo da popravimo sliku o sebi, poredimo se sa onima koji su „neuspešniji“ od nas (uključujući i same sebe iz prošlosti). Ukoliko želimo tačnu procenu svojih sposobnosti i mišljenja, upoređujemo se sa ljudima koji su nam slični.
Iako je upoređivanje s drugima generalno gledano korisno za bolje razumevanje nas samih, ono često može da nam donese mnogobrojne negativne posledice. Spomenute posledice se javljaju kada se s drugima upoređujemo na jedan ekstreman, nefleksibilan, nepragmatičan i nelogičan način.
Zamislite da radite u prodavnici obuće i da vam zarada zavisi od toga koliko artikala prodate. Primećujete kako vaš kolega iz dana u dan prodaje više artikala i samim tim ostvaruje veću platu nego vi. Vaše razmišljanje u toj situaciji može biti – „On nikako ne sme da prodaje više artikala od mene. Ja sam nesposobna„, ili alternativno „On nikako ne sme da prodaje više artikala od mene, đubre jedno pokvareno„. Bilo kako bilo, vi doživljavate različite nezdrave emocije – možda zavist, potištenost ili bes. U zavisnosti od toga šta osećate, možda pokušavate da ponizite svog kolegu, povučete se i plačete ili agresivno napadnete.
Ove emocije ne bi bile prisutne kada bi postojao realan pogled na celokupnu situaciju. Naime, zadržimo se na tren na ovim etiketama „Ja sam nesposobna“ ili „On je đubre“. Ovde je zastupljena jedna preterana generalizacija. Umesto osoba da se zaustavi na činu, ona globalno negativno etiketira sebe i kolegu. Dakle, to bi bilo kao da je osoba slomila svoj prst i rekla za sebe da je slomljena osoba. Isto tako, kolega ne može biti pokvareno đubre, jer je on ostvario uspeh (zasluženo ili nezasluženo), ali to ne znači da je on savršeno ljudsko biće bez mana. Iza ovoga „đubre pokvareno“ se često krije žal za tim što mi nemamo nešto što druga osoba ima, pa je lakše da je na neki način ocrnimo.
Dakle, da sumiramo – upoređivanje s drugima može biti korisno da bismo saznali ko smo mi. Kada želimo da saznamo čemu težimo – upoređujemo se na gore, kada hoćemo da se kratkoročno osećamo bolje – upoređujemo se na dole, a kada zaista želimo da vidimo ko smo – s onima koji su nam slični. Ako na tom putu globalno ocenjujemo sebe na osnovu neke sposobnosti ili osobine, osuđeni smo na intenzivne emocije. Dakle, ukoliko mislimo da smo glupi, a poredimo se sa Teslama, Ajnštajnima i da Vinčijima; ružni, a poredimo se raznim Pitovima i Džolijima (i Lenom Kovačević); neuspešni, a poredimo se s Gejtsovima, Džobsovima i Rokfelerima… dolazimo u zabludu, jer donosimo generalni zaključak o nekim našim sposobnostima ili osobinama na osnovu upoređivanja s onima koji su SAMO po toj sposobnosti/osobini bolji od nas. Isto tako – nismo ni mi Tesle, Pitovi i Gejtsovi ukoliko smo po nečemu sposobniji od nekog drugog. Tako da – oprezno sa upoređivanjem!
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs/Psihologbeograd.org)
