Đurđevdansko jutro 1942. godine bilo je pogubno za sarajevske Srbe koji su bili zatočeni u logorima i zatvorima u tom gradu. Na putu za logor smrti, vagoni su odjekivali rečima koje svi znamo...
Uprkos smrti, strahu i razaranju, upravo u ovim najtežim trenucima, nastala je čuvena srpska pesma "Đurđevdan".
"6. maja, na Đurđevdan, otvaraju se vrata ćelije u zatvoru Beledija i ustaša još sa vrata kaže: 'Ajte Srbi, Đurđevdanski uranak'", živo se sećao toga jutra profesor doktor Žarko Vidović (1921 - 2016), preživeli svedok koji je sa još 3.000 Srba i muslimana koji su podržavali Srbe bio zatočen u sarajevskim kazamatima.
Srbi su pokupljeni iz zatvora i dovedeni do Vijećnice, gradske kuće u Sarajevu gde su ih čekali vozovi smrti koji će ih odvesti u Jasenovac.
"Na vagonima je pisalo: 7 konja ili 40 vojnika, a nas su smeštali po 200 ljudi u jedan vagon, tako da u njima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje. Nije bilo ni dovoljno vazduha, a o vodi i hrani i da ne govorimo", svedoči Žarko Vidović.
Pesma je nastala spontano i širila se vagonima smrti, od usta do usta
