Mara, ćerka despota Đurađa Brankovića i unuka Vuka Brankovića, rođena je 1418. u Vučitrnu, a još kao devojka završila je na osmanskom dvoru, u haremu Murata II, kao druga žena turskog sultana.
Narodna pesma beleži da je u detinjstvu bolovala od teške bolesti, a da je njen otac, iz zahvalnosti Bogu i starcu Joanikiju za čudesno isceljenje sagradio manastir, po izlečenoj devici nazvan Devičin ili Devič.
Narodni pesnik beleži i da je Mara bila jako lepa, da “ljepše nema u svih sedam vlaških kraljevina i svoj butun turskoj carevini”.
Despot Đurađ, po dolasku na presto Srbije, dogovara sa suprugom Jerinom da Maru, kako bi zaštitili interese zemlje, udaju za turskog sultana Murata II.
Mara će tako postati druga srpska princeza koja je otiša u harem. Prva je bila njena baba-tetka, princeza Olivera Lazarević, kći kneza Lazara i kneginje Milice, supruga sultana Bajazita I.
Po Đurđevom preuzimanju vlasti osmanlijske trupe harale su jugom i istokom srpske despotovine. Turci su zauzeli velike teritorije, čak i unutrašnjosti zemlje, kao i gradove Niš i Kruševac.
Mir sklopljen sa Muratom II imao je teže uslove nego onaj sklopljen posle Kosovske bitke. Danak Osmanlijama bio je daleko veći, a država daleko manja. Ipak, Murat, smatrajući da je novim mirom ponovo zagospodario Srbijom, dozvolio je Đurađu da, kako je ostao i bez stare i bez nove prestonice, Kruševca i Beograda, sazida novu. Tako je Branković otpočeo gradnju Smedereva, nove prestonice na obali Dunava, na granici sa Ugarskom.
Miraz kao desetogodišnji danak
Jedan od uslova za sklapanje novog mira s Osmanlijama, bio je i udaja Đurđeve kćeri Mare za sultana Murata II i njen odlazak u harem.
Đurađ i Jerina morali su da sakupe ogroman miraz – 600.000 dukata, što je bilo više od desetogodišnjeg danka koji je Đurađ od 1428. godine plaćao Turcima. Venčali su se 1436. i Mara je bila druga i poslednja venčana žena Murata drugog, koji je ranije oženio Halimu.
Sultan je, prema procenama, bio 13 do 16 godina stariji od Mare. Kada su se venčali imao je 32, a Mara između 16 i 19 godina. Izvori ga opisuju kao neupadljivog čoveka koji nije patio od spoljašnje manifestacije svog autoriteta. Ipak, za razliku od Olivere, Mara nije imala sreće u braku sa osmanskim gospodarom, pre svega zato jer je više voleo muškarce od žena.
Mara, nažalost, nije uspela svoju braću Grgura i Stefana da spasi strašne sudbine. Njih su Turci, po komandi njenog supruga Murata, oslepeli u zatočeništvu.
“Nema puno sumnje u to da je Murat II bio, u najmanju ruku, biseksualac, ako ne i homoseksualac koji je imao seksualne kontakte sa ženama samo toliko koliko je bilo neophodno da ostavi potomstvo”, kaže istoričar Nikola Giljen, autor knjige “Dve srpske sultanije: Olivera Lazarević (1373-1444) i Mara Branković (1418-1487) – Dve biografije kao prilog istoriji srpsko-osmanskih odnosa 1389-1487”, koja uskoro treba da bude objavljena u izdanju Grafičkog ateljea Dereta iz Beograda.
Giljen kaže da Mara nije uspela da osvoji ljubav i naklonost svoga supruga, bez obzira na lepotu, i podseća na istorijske beleške francuskog putopisca Bertrandona de la Brokijera o Muratu II:
“Posle pića nalazi on najveće zadovoljstvo u ženama i malim dečacima sodomitima, a ima on 300 i više žena i 25 ili 30 dečaka koji su stalno sa njim, češće nego njegove žene”.
Stojan Novaković (1893) je zapisao kako je Murat imao “naklonost i za sodomsku zabludu, te je držao, toga radi, na 25-30 dečaka”.
Murat joj oslepeo braću
Mara, tako, nije poput Olivere mogla da učini mnogo toga za Srbiju, jer nije imala isti status na osmanskom dvoru kao njena starija rođaka. Dugo je bila potpuno pasivna, sve do 1441. godine kada sultan Murat izdaje naredbu da se oslepe njena braća Grgur i Stefan, koji su bili u osmanskom zatočeništvu.
Mara, nažalost, nije uspela da ih spasi strašne sudbine. Naime, sultan Murat je želeo da izađe u susret njenoj molbi, međutim, kazna je izvršena momentalno, pa je glasnik sa naredbom da se kazna ne izvrši, zakasnio.
– Činjenica da je Mara znala o Muratovoj, najverovatnije usmenoj naredbi za oslepljenje Grgura i Stefana, kao i da je imala prilike da izađe pred sultana da moli za braću, govori da je već u tom trenutku njen položaj u haremu i na osmanskom dvoru bio daleko bolji nego nekoliko godina ranije – kaže Nikola Giljen.
Mara je, kao i njena baba-tetka Olivera ostala dosledna u svojoj hrišćenskoj veri i sa Muratom II nije imala dece. Da li je i njoj, kao i Oliveri, urađen hirurški zahvat koji je trebalo da spreči trudnoću, ne zna se pouzdano. To što se nije ostvarila kao majka, vratilo joj se, međutim, kroz veliko uvažavanje i poštovanje Muratovog naslednika, Mehmeda II Osvajača.
Možda je na to uticala bliskost između Mehmedove majke i princeze Mare, koje su neko vreme zajedno živele u Brusi.
– Mara je mogla biti i neka vrsta dadilje ili učiteljice princu Mehmedu, jer je njeno obrazovanje bilo daleko veće nego obrazovanje njegove majke – robinje. Zato ne čudi pisanje Karlovačkog rodoslova koji piše da Maru “car Mehmed ljubljaše i poštovaše kao rođenu majku” – navodi Giljen.
Mehmed II Osvajač poštovao maćehu
Bliskost i međusobno poštovanje između Mehmeda i Mare doći će do izražaja od vremena Marinog povratka u Srbiju posle Muratove smrti, pa sve do njene smrti 1487. godine.
Sultan Mehmed caricu Maru “poštovaše kao samu svoju majku, ugađajući njenim željama”, piše Grof Branković u svojim Hronikama. Posle Muratove smrti, 1451. godine Mehmed pušta svoju maćehu da se vrati u Srbiju, darujući je njezinim mirazom, oblastima Toplica i Dubočica.
Mogla je Mara da postane vizantijska carica, ali je odbila bračnu ponudu Konstantina XI Paleologa, koji je bio udovac bez dece. Ona je odbila prosce rekavši da se zaklela da se više neće udavati.
Tako je i bilo. Okrenula se crkvi. Bila je veliki ktitor, ali se nije zamonašila. Boravila je čak i na Svetoj Gori, gde je pomagala manastire Hilandar, Sveti Pavle i Vatoped.
– Da je carica Mara boravila na Svetoj Gori, i pored opštepoznate zabrane, svedoči i kapela podignuta na mestu susreta Mare i monaha. Ta kapela, čiji freskopis je prikazivao i sam susret, postojala je sve do početka XX veka, kada ju je razorila bujica obližnjeg planinskog potoka. Svetogorci su na tom mestu podigli novu kapelu 1928. godine, koja i danas postoji – kaže Giljen.
Mara je po povratku u Srbiju živela u Smederevu, zbog svoje žrtve duboko poštovana od strane oca, majke i srpskog naroda, sve dok, kao pristalica realnije turkofilske struje u srpskoj politici, nije morala da pobegne na tursku teritoriju, bežeći od gneva i osvete brata despota Lazara i njegove supruge Jelene. Naselila se u Ježevu u blizini Sera, na imanjima koje joj je darovao sultan Mehmed II. Bio je to dobar izbor, budući da se ova zemlja nalazila na putu između Zapadne Evrope i Srbije ka Svetoj Gori i Osmanskom carstvu.
Posle pada Srbije pod osmansku vlast 1459. godine, Mara je predstavljala najvažniji i najrealniji politički faktor u životu srpskog naroda. Kod nje su svraćali pobožni putnici na svom putovanju do Svete gore, a Mara im je pomagala i pružala odmorište. Pomagala je brata Grgura, ujaka Tomu Kantakuzina, despoticu Jelenu, udovicu brata Lazara, a u Ježevu je utočište našla i ćerka despota Lazara, bosanska kraljica Mara-Jelena.
Ova umna žena je imala utehe i utočište za svakoga, pa čak i za svoju snaju Jelenu, od koje je svojevremeno pobegla iz Srbije.
Koliki je bio njen uticaj u crkvenim krugovima vidi se iz toga što je njena želja bila presudna prilikom izbora nekolicine carigradskih patrijarha. Umrla je u Ježevu kod Drame 1487. godine, a sahranjena je u obližnjem manastiru Kosinica.
NA SVETU GORU KROČILA I JELENA, ŽENA CARA DUŠANA
Zabrana pristupa ženama na Svetu Goru kršena je podjednako i u srednjem veku i u savremeno doba, kaže Nikola Giljen.
Poznato je da je Car Dušan boravio na Svetoj Gori od 1. septembra 1347. do juna 1348. godine, kada se sa suprugom caricom Jelenom i sinom, kraljevićem Urošem, tu sklonio od epidemije kuge. Krst je podignut na mestu gde su monasi hilandarskog bratstva dočekali Dušana sa svitom i porodicom, a nedaleko odatle Car je posadio i jednu maslinu.
Inače, zabrana pristupa ženama na Svetu Goru, kršena je kroz istoriju u nekoliko navrata. Za vreme Građanskog rata u Grčkoj 1946-1949, svetogorski monasi su na obali primali izbeglice među kojima je bilo veliki broj žena i dece koji su bežali od komunističkog pogroma, podseća Nikola Giljen.
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs/Expres.net)
