U današnje vreme čim žena pređe tridesetu, a nema dece suočena je sa brojnim pitanjima okoline zašto ne rađa.
Za nekoga je dete smisao života, za druge je prioritet ostvariti se poslovno ili kroz neke druge aktivnosti, pa im ostanak bez potomstva neće tako teško pasti. Neki pak ne mogu da pronađu adekvatnog partnera sa kojim bi želele decu.
Ali, jedno je sigurno! Svako sam odlučuje o svom životu i ima pravo da bira kako će ga osmisliti. A niko nema pravo da mu se meša u taj izbor!
Nismo svi programirani za maženje beba
Fiona Marfi (53) hipnoterapeut iz Rutlanda živi sama i nema partnera.
"Posmatrajući porodicu gorila kako se bore u planinama Ruande, osetila sam kako mi srećne suze teku niz obraze. Bio je oktobar 2007. i bila sam na samostalnoj tromesečnoj turneji po istočnoj Africi nakon što sam postala tehnološki višak. Bio je to jedan od najradosnijih trenutaka u mom životu, a koji mislim da ne bih mogla imati tako lako da imam decu koja bi mi bila prioritet. Ljudi pretpostavljaju da ne možete biti srećni bez dece, ali ja sam dokaz da su to gluposti.
Iako sam uvek samo pretpostavljala da ću slediti uobičajeni obrazac venčanja i zasnivanja porodice u kasnim 20-im, stvari nisu tako funkcionisale. Kada sam diplomirala na 1989. godine, zaposlila sam se u Londonu kao geodetski pripravnik. Iscrpljena od brzog tempa života, u 23 godini vratila sam se u Birmingem 1990. godine, gde sam upoznala Glena, koji je tada imao 30 godina.
S bivšom partnerkom imao je dvoje male dece, ali nisam mnogo pomagala u njihovom odgajanju, nisam bila spremna da budem maćeha. Deset godina kasnije, izgledalo je da nam veza ne ide u dobrom smeru, te smo raskinuli. Odlučila sam se za novi početak i preselila se u Rutland kako bih živela mirnije na selu. Tamo sam, u 33 godini, dobila posao predstavnika medicine, ali moja užurbana rutina otežala mi je pronalazak pravog muškarca. Išla sam na dejtove, ali ishod je uglavnom bio katastrofalan, često s razvedenim muškarcima koji su samo želeli domaćicu ili dadilju. 2017. godine prekvalifikovala sam se za hipnoterapeuta i, pre nego što sam to shvatila, napunila sam 40 godina, razmišljajući:
‘Gde je nestala decenija?"
Pripadam generaciji žena kojima je rečeno da možemo imati sve - karijeru, novac, decu i neverovatnog partnera. Ali uvek neki deo pati. Ipak, ni zbog čega se ne kajem - iskreno volim svoje društvo i, iako bih volela decu, nikad nisam bila opsednuta time da budem majka. Veoma sam bliska s ćerkama moje sestre Kejt, Popi (23), i Izi (25). Uvek sam bila dobra tetka koja bi ih razmazila i poslala kući.
Nešto najgore s čim su suočene žene koje nemaju decu su osude drugih ljudi. Dok sam radila u kancelariji, mame su dovodile novorođenčad, pretpostavljajući da je svaka žena očajnički htela da ih drži u naručju. Ali, nismo svi programirani da mazimo bebe! Kolege i rođaci otvoreno su preispitivali moju plodnost, moje životne izbore, čak i moju seksualnost, iako se to njih zaista ne tiče.
Puno je pozitivnih stvari u tome što nemam decu, a jedna od njih su česta putovanja. Zavisnica sam i od torbi Mulberry - imam ih pet, a da imam decu, ne bih mogla da priuštim sebi taj trošak.
Roditelji se nadaju da će se njihova deca brinuti o njima, ali, da li je pošteno prebaciti taj teret na njih?
Ne brine me to što sam sama, iako Izi i Popi kažu da će brinuti o meni, uzvratiti za sve svirke Stepsa na koje sam ih vodila! Mnogi moji prijatelji takođe nemaju decu, a imaće kao i ja podršku u starosti. Ako sretnem muškarca, dobro, ali zadovoljna sam svojim konjem Niksonom, crnim labradorom Maksom i mačkom Lili. Dobri su kao da imam decu i nikad mi ne odgovaraju'.
‘Kad sam upoznala svog muža, već je bilo kasno'
Isi Han (63) radi na televiziji i živi u Sufolku sa suprugom Ričardom (59).
" Polako dolazeći svesti u bolnici u decembru 1992. godine, čula sam doktora koji izgovara: 'Imaš veliku sreću što si živa, Isi. Prethodnog dana kolabirala sam zbog vanmaterične trudnoće u 10. nedelji. Imala sam 35 godina, a to mi je bila prva trudnoća. Jedan od mojih jajnika je pukao. Ubrzo nakon toga, lekar mi je rekao da je malo verovatno da ću ikad imati svoju decu. Iako je ta informacija bila za mene uznemirujuća, nikad nisam bila orjentisana da postanem mama, te za mene to nije izgledalo kao da je smak sveta.
Kada sam 1973. godine u 16 godini napustila školu, 10 godina sam radila u lokalnoj zadruzi, a rađanje dece mi nikad nije palo na pamet - jednostavno nikad nisam bila taj tip.
1982. godine preselila sam se u Džersi, gde sam imala porodicu. Kada se jednog dana u blizini mog posla snimao film Bergerac, sve se promenilo.
Pitali su me da li želim biti statista.
Rekla sam: ‘Naravno da želim!”
Pronađen recept za stabilan brak: Da li ste majstor ili amater u ljubavi?
Moj zabavni stil života se nastavio, ali u 37 godini, u proleće 1994. godine, više od godinu dana nakon posle vanmaternične trudnoće i raskida sa partnerom, počela sam da razmišljam o u usvajanju dece sa partnerom s kojim sam tada izlazila.
Dok sam bila na listi čekanja agencije za usvajanje oko 18 meseci, moj partner i ja smo se udaljili, a 1996. raskinuli.
Tada sam znala da nikada neću biti roditelj i umesto toga nabavila sam sebi divnog psa, Mistija. Takođe, provodila sam dosta vremena sa svojom bratanicom i bratancima.
U martu 2001. u 43 godini upoznala sam supruga Ričarda, tada 39-godišnjaka, na sastanku na slepo. Venčali smo se 2003. godine, znajući da deca neće biti deo našeg života jer smo se upoznali kasno da bismo mogli imati našu decu. Nismo razmišljali o usvajanju ili surogat majčinstvu.. Umesto toga, usredsredili smo se na zabavu. Pre Kovida-19 išli smo na pet godišnjih odmora. Plivali smo sa delfinima na Malti, sunčali se na plažama Jamajke i Barbadosa, a u maju sledeće godine idemo u Trinidad i Tobago gde ćemo volontirati s grupom za zaštitu kornjača.
Na poslednjem krstarenju, na Karibima u martu 2017., oporavljala sam se od leukemije, koja mi je dijagnostifikovana prošlog proleća. Bolest nije promenila moj osećaj da nemam dece, jer sam imala Ričarda, koji je tada bio moja stena. Obnovili smo venčane zavete na brodu, što je bilo veoma posebno.
Ponekad se brinem oko toga ko će brinuti o nama kada ostarimo jer deca mog brata imaju svoj život. Trenutno imam previše poslovnih obaveza da bih o tome razmišljala - statista sam u filmu Veštice, u kojem glumi En Hatavej. Iako sam tužna zbog propuštenog, zahvalna sam na svemu što sam dobila.'
‘Mame su uvek izložene velikom stresu
Viki Prais (48) je pravnica i savetnica za ljudska prava, specijalizovana za prava zatvorenika. Živi u severozapadnom Londonu i singl je.
'Sedeći u restoranu s prijateljem pre nekoliko meseci, trgla sam se kada je mališan za susednim stolom vrisnuo. Zaista mi je bilo žao te mame - ali osetila sam i olakšanje što to nisam bila ja. Mogu iskreno reći da nikada nisam imala majčinsi instikt. To ne znači da ne volim decu - jako volim svoju sestričinu i sestrića, ali uvek sam imala širu viziju svog života.
Odrastajući u severnom Londonu, išla sam u akademsku školu u kojoj su nas učili da budemo žene s karijerom, a 1989. otišla sam u Bristol da studiram pravo.
Kao student zainteresovala sam se za mnoge stvari, pisala pisma u ime Amnesty Internationala ili postavljala štandove u Savezu studenata za Dan ljudskih prava. Takođe, pomagala sam u zatvorskim jaslicama, čuvajući decu dok su njihove majke posećivale svoje partnere. Ali uopšte nisam razmišljala o tome da imam svoje dete.
Moja karijera advokata za ljudska prava odvela me je širom sveta, uključujući Tajland, Armeniju, Etiopiju, Čicago, Ukrajinu i Gruziju, a 2004. bila sam pravna službenica UN-a na Kosovu koja je radila na pravima manjina.
Dok sam bila tamo, napunila sam 33 godine i imala sam najdužu vezu koja je trajala dve godine. Nažalost, slomio mi je srce. Iako smo razgovarali o deci, iz verskih razloga nismo mogli biti zajedno, a Kosovo sam napustila 2005. godine. I dalje smo u kontaktu kao prijatelji, ali on se oženio s drugom ženom. Iskustvo me učinilo opreznom i od tada nisam imala ozbiljnu vezu iz straha da će me ponovo tako neko povrediti.
Sama sam već par godina i to mi je potpuno u redu. Nisam se prijavila ni na jednu stranicu za upoznavanje i prezauzeta sam da bih nekoga da tražim. Ne isključujem venčanje u budućnosti, ali radije bih imala partnera vikendom kako bih imala vreme i prostor za sebe tokom ostatka nedelje. Iako bi bilo lepo ostariti s nekim i rađati decu u kasnijem životu, ne brine me budućnost. Pretpostavljam da bih trebalo više da razmišljam o tome, ali ne vidim potrebu dok god se osećam mladoliko i puna energije.
Iako su i mnogi moji prijatelji bez dece, a sve više mladih žena se odlučuje da ne rađa decu, čini se da društvo i dalje ima očekivanja u smislu majčinstva.
Rođaci su me suptilno pitali kako se osećam kada nisam mama, ali ne ulazim u priču jer je veoma lično, pa samo promenim temu.
Ruku na srce, ne žalim što nisam imala dece jer sada ima fenomelanih mogućnosti za žene. Imala sam toliko neverovatnih avantura koje ne bih mogla imati kao mama, poput rada u inostranstvu. Srećna sam gde sam i što radim po svom.
