Iskreno

Evo zašto mi ova situacija sa koronom teže pada od raka pankreasa: Ovo nije život, ovo je muka...

Izoluj se, nosi masku, odvoji se od voljenih, steriliši, briši, ne diši...

Lifestyle 29.07.2020. - 14:07h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Shutterstock

Kad sam saznao da imam rak, odlučio sam da objavim to na Fejsbuku. Skoro svi prijatelji, rodbina i kolege poslali su mi poruke podrške i molitve. Trebalo mi je to. Nisam mogao da ne pomislim da Stiv Džobsa i Patrika  Svejzija, koji su obojica umrli u pedesetim od raka. Stope preživljavanja nisu bile baš optimistične. Samo jedna osoba od 20 godina preživi pet godina nakon dijagnoze ovog raka. Sa 63 godine, sveže penzionisan, radovao sam se putovanjima i slobodnom vremenu koje ću posvetiti ženi i kćerkama. Bojao sam se da se ti snovi nikad neće ostvariti.

 

Nakon godinu dana stomačnih problema, CTG pretrage su otkrile masu koja je bila zloćudni tumor. Mesecima sam obilazio lekare, vadio krv, radio razne pretrage, da bih napokon otišao pod nož. Hirurg mi je odstranio pola pankreasa, slezine i limfne čvorove između dva organa. Moja supruga je čekala 5 sati da me vidi posle operacije.

 

Nakon toga lekar mi prepisuje 6 meseci hemoterapije. Svake nedelje sam sedeo u stolici šest sati i gledao kao otrov sporo curi u moj vrat. Posle sam bio toliko osetljiv na hladnoću da sam stvari iz frižidera izvlačio sa rukama u rukavicama.

 


Između tretmana, osetio sam mučninu, zatvor i grčeve. Da bi olakšao sebi, doktori su mi dali jasne smernice: pij vodu stalno i vežbaj kao lud.

Plivao sam, vozio bicikl, dizao tegove i išao najogu. U parku ispred zgrade vežbao sam svako jutro. Počeo sam i da idem kod psihijatra. Prijatelji su me često pratili na hemoterapije, bili su stalno svi uz mene. 11. marta ove godine, CTG je pokazao da više nemam tumor.

 

Tokom iste te posete lekaru, kada mi je doktor rekao da više nemam tumor, upozorio me na COVID19. Zbog toga što nemam slezinu koja stvara bela krvna zrnca koja se bore protiv infekcije - moj imuni sistem trenutno ne postoji. Savetovala me da se izolujem. Sledeće nedelje počeo je karantin.

 

Pomislio sam, to je sve prihvatljivo. Nnosiću masku, rukavice, neću prilaziti drugima. Ni tokom hemoterapije nisam išao na zabave, a ako sam trebao da se pojavim negde, prvo sam se raspitivao da li ima neko sa virozom na toj zabavi.
 

Nastavio sam da vozim bicikl svako jutro. Utešila me činjenica da skoro svi nose maske. Ali onda je stopa zaraze počela da pada, svi su se opustili i video sam da polovina ljudi više ne nose maske. Opušteni razgovori, dodiri prilikom pozdravljanja, ljudi su se okupljali u grupama...

 

Shvatio sam da mi je potreban novi vid zaštite ako želim da preživim.

 

Otišao sam kod svog onkologa u želji da se informišem kako bolje da se zaštitim. On mi je rekao da ne vidi trenutno rešenje, jer ljudi ne vide opasnost u ovoj situaciji. Sam mi se žalio kako njegova deca insistiraju da svaki dan idu na bazene. Minimalan broj ljudi nosi maske.

 

Tada sam shvatio da mi je život daleko lakši bio kada sam imao rak, nego sada za vreme pandemije.

 

Medicina nije nudila ništa osim pranja ruku i nošenja maske. Na dobru volju ljudi se nisam mogao osloniti. U stvari, polovina ljudi na ulici je pokušavala da me ubije, samim tim što su izašli da se prošetaju bez maske.

Za mene je sada ova situacija značila da stalno dezinfikujem svaku površinu, da perem voće i povrće u rastvorima sode bikarbone, a perem i dezinfikujem sve što donesem iz prodavnice, da nosim specijalne zaštitne maske, a ako i izađem negde da sve trljam alkoholom dok ne ubijem sve moguće bakterije.

 

Ali ništa od toga nije bilo dovoljno.

 

Supruga je otišla kod stomatologa. Uveravao je da su preduzeli sve potrebne mere kako bi se njihovi pacijenti zaštitili od Covid-a, ali četiri dana kasnije, javili su joj da čistačica koja je bila u ambulanti ima sve simptome korone, te da čekaju rezultate. Tako da je osoba koju sam najviše voleo, sa kojom sam delio postelju, predstavljala najveću opasnost.

 

Nakon 10 dana neizvesnosti, stomatolog je javio da je čistačica pozitivna na koronu, pa je moja supruga morala da se testira iako nema simptome.

 

Sada čekamo... U međuvremenu sam se odvojio, izolovao od supruge, dece... Za mene ovo je pakao.

 

Sada sam ja taj koji šalje poruke podrške preko Fejzbuka ljudima koji su ostali bez svojih najbližih zbog korona virusa, piše Hafington post.

 

(Stil.kurir.rs)

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...