Suzan je kupila svome sinu tablet kada je krenuo u prvi razred osnovne škole.
"Pomislila sam zašto ne bi savladao i takve stvari kako što su tableti?", ispričala je Suzan. Smatrala je da će mu tablet pomoći i prilikom nastave. Do tada njeno dete je obožavalo da čita knjige i igra bejzbol.
Počela je da pušta Džona da igra različite edukativne igre na svom tabletu. I na kraju mu je dozvolila da igra nešto poput elektronskog Lega. Suzan je dozvolila svom sinu da slobodno vreme provede igrajući tu igru. U početku je ona bila zadovoljna, smatrajući da njeno dete radi nešto kreativno.
Vremenom je njeno dete počelo sve više da se zanima za ovu igru a sve manje za čitanje ili bejzbol. Zaboravljao je da uradi domaći zadatak. Ponekad je znao da se probudi u sred noći i da kaže kako vidi sive oblake (deo navedene igre).
Ona je mislila da njen sin ima bogatu maštu. Kada se njegovo ponašanje počelo pogoršavati, pokušala je da mu oduzme tablet, ali nije uspela. On se bunio i vrištao, pa je Suzan na kraju sebe ubedila kako je to samo "igrica".
Jednu noće se uplašila kada je ušla u sobu da proveri kao je nje sin (tada je već trebao da spava). On je sedeo na krevetu u potpunom mraku dok je na tabletu igrao izuzetno nasilnu igricu. Dečak je izgledao kao da je u transu. U panici Suzan je počela da ga trese, nadajući se da će ga probuditi iz tog transa. Nije ni slutila da se njeno dete nalazi u katatoničnom stuporu.
Danas znamo da su tableti, pametni telefoni jedan oblik digitalne droge. Ovakvi slučajevi, kao što se desilo Suzaninom sinu, zabrinjavaju inženjere, tehničke dizajnere i osveštene roditelje.
Doktor Nikolas Kardaras je izvršni direktor i profesor na najvećem američkom centru za rehabilitaciju