O zdravlju, značaju prevencije, pravilnoj i nepravilnoj ishrani, jačanju imuniteta, zabludama koje se promovišu kao istine, se mnogo pisalo i govorilo u poslednje dve godine.
Portal Kurira je u skladu sa tim pozvao na razgovor neke od vodećih stručnjaka u našoj zemlji koji se bave hirurgijom, onkologijom, biohemijom, pedijatrijom, kardilogijom... kako bi naši čitaoci imali tačne informacije i odgovore na ona najčešća pitanja koja se tiču njihovog zdravlja.
Zato smo rešili da vam, na početku 2019., na jednom mestu predstavimo najvažnije od onoga što su ti vrsni stručnjaci rekli u intervjuima za naš portal i da vam ponudimo razrešenje svih onih najčešćih nedoumica koje imate a koje se tiču pravilne ishrane,jačanja imuniteta, preventivnih pregleda, lečenja....
Doktor Nestorović preporučuje: Ispoštujte ova pravila i stres će nestati!
1. Profesor dr Branimir Nestorović, načelnik pulmologije u Univerzitetskoj bolnici u Tiršovoj
Sa profesorom Nestorovićem, jednim od najboljih i najomiljenijih lekara u Srbiji, razgovarali smo o lečenju astme, alergijama, placebo efektu...
Da li je tačno da sei dalje ne zna tačan uzrok nastanka astme?
Ne znamo. Čim nemate uzročnu terapiju to znači da ne znate uzrok. Ono što mi danas radimo sa lečenjem je suzbijanje onoga što vidimo. Više od 50 odsto pacijenata ima zapaljenje disajnih puteva i mi im dajemo lekove da suzbiju zapaljenje. Kad suzbijete zapaljenje ne suzbijate bolest nego simptome - imaće manje napada. Vrlo je interesantno da pacijenti koji npr 10 godina nemaju napad astme kad im uradite plućne funkcije više od polovine i dalje ima problem kao što su imali i kad su postojali napadi. I mi ne znamo zašto nemaju napade. Ali njihovo stanje bronhija je isto kao i kad su imali napade.
Mi danas shvatamo da je ono što vidimo sada kod astme posledica promena našeg načina života.
O čemu je zapravo reč?
Dokaz za to je čuvena higijenska teorija koja uči da kad nemate prirodne stimulanse imuniteta - parazite, određene vrste bakterija - onda se organizam okreće prema nečemu što mu je slično a ustvari za njega nije štetno i reaguje na njega kao da je u pitanju parazit. Vi ste imali jednu imunološku reakciju na parazite... To je bio glavni problem čovečanstva pre par hiljada godina. Ljudi su živeli u deltama velikih reka i imali su veliki broj parazitoza i infekcija. Organizam je morao da napravi neki mehanizam da se odbrani od toga. Sad ste se vi preselili, tuširate se 6 puta dnevno, koristite ove antibakterijske sapune koji ubijaju 99 odsto bakterija a to je prilično štetno za organizam.
Šta je sa uticajem aerozagađenja na astmu?
Teorija zagađenja je uglavnom pala u vodu. I to je pala u vodu sa ujedinjenjem Nemačke. Kad se Nemačka ujedinila napravljena je velika studija u kojoj se pokazalo da je istočna Nemačka koja je imala tešku industriju imala 10 puta manje astme nego u Zapadnoj Nemačkoj gde je kao vazduh bio čistiji. Naravno da aerozagađenje ima svoje neke negativne efekte u drugom smislu. Inače sve te bolesti su bile prilično raritetne, poput alergije.
Da utešimo roditelje i da im kažemo da većina dece koja šišti zapravo nema pravu astmu.
Jedno vreme, u početku, se govorilo da astma nije dovoljni dijagnostikovana i dovoljno lečena. E sad se zadnjih godina priča da je astma prekomerno dijagnostifikovana i prekomerno lečena. Zašto? Zato što u mlađem uzrastu otprilike 80 odsto onih koji šište nemaju astmu. To su sva ona deca koja nemaju alergiju. Da bi dete imalo astmu oni moraju da imaju bar neku alergijsku karakteristiku - ili roditelje sa astmom, ili veliki ekcem ili da imaju neke pozitivne probe na alergiju. Onih 80 odsto koji nemaju alergiju šište kad se prehlade. Što više vremena prolazi, intenzitet se smanjuje. I to na kraju prođe. Oni prođu tamo negde šesta ili sedma godina života. To prođe lečili ih mi ili ne. Do 20 godine svi prođu, mali samo broj posle ima neke blage opstrukcije.
Nemože se astma lečiti samo lekovima. Nekada pomaže i neortodoksna medicina, o čemu se slabo uči na fakultetu.
Na šta konkretno mislite?
Mi smo čini mi se uočili ograničenja farmakoterapije i ljudi sad traže alternativu. Mi npr nekad govorimo pežorativno o placebo efektu a on je fascinantan. Ne koristite lek a izlečite se. Pa šta je bolje od toga. Oni koji su protivnici homeopatije kažu - pa to je placebo. Pa to je fenomenalno. Ako imam lek koji košta dvesta i nešto dinara, nema nijedno neželjeno desjtvo i pomogne 60 odsto pacijenata ja ću ga prepisati. Placebo je ozbiljna stvar. To je ustvari delovanje naše sugestije.
Mi danas imamo egzaktne dokaze da možemo pozitivnim razmišljanjem da stimulišemo svoj imunitet. Jedan američki citogenetičar otkrio je da stimulacijem membrane ćelije menjate strukturu DNK. Dakle ishranom, raspoloženjem itd možete da promenite način na koji funckioniše vaša ćelija.
Ono o čemu se nekad malo govorilo su psihički problemi sa kojima se sreću oni koji pate od alergija.
Mi znamo danas da pacijenti u sezoni cvetanja imaju nesanice, popuštaju u školi, ekstremno su nervozni... Pacijenti koji imaju hronične bolesti su uvek psihički izmenjeni. Ako pogledate pacijenta koji ima bajpas, on uvek ima tipično ponašanje - pipa puls ima strah da će ponovo imati napad. Ista je priča i sa asmatičarima. Ima ta jedna knjiga koju je napisao jedna poznati psihijatar Entoni Stor koji je imao tešku astmu. Tu on opisuje svoje simptome.
On kaže da je lako dočarati kako to izgleda - treba da udahneš vazduh punim plućima, da izdahneš do pola, da ponovo udahneš punim plućima... Nećeš to moći da uradiš više od tri puta. E onda treba da zadržiš vazduh u jednom trenutku. To je kažu osećaj onda kao da ti je neko naduvao pluća a onda ih okovao.
To je strašan osećaj. Osećaj straha i želja da se to ne ponovi.
2. Profesor Dr Radan Džodić, hirurg i V.D. Direktora Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije
Nemoguće je nabrojati sve što je profesor Džodić postigao u svojoj višedecenijskoj karijeri ali treba istaći da je do sada uradio više od 10.000 operacija i postao jedan od vodećih svetskih stručnjaka iz oblasti onkološke hirurgije.
Profesore Džodiću kakva je sada situacija u Srbiji kada je u pitanju obolevanje od raka?
Situacija se menja na bolje. Smrtnost opada, posebno kod raka dojke, koji je kod žena najčešći zloćudni tumor i u Evropi i kod nas. Daju rezultate i kampanje u borbi protiv pušenja. Borba protiv pušenja, alkoholizma, gojaznosti i zdrav model življenja bi mogle da dovedu do pada borja obolelih za više od 30 odsto. Tačnije, zdrav model življenja bi mogao da ozdravi naciju. Decu treba edukovati još u obdaništu. Edukacija je jedan od prioriteta svake normalne zemlje.
Prevencija je počela da daje dobre rezultate?
Da i to nas raduje. Rak dojke se sve češće otkriva u početnom stadijumu. Treba naglasiti da smo mi od 2013. sem te primarne prevencije koja podrazumeva izbegavanje faktora rizika - pušenje, alkoholizam, štetne materije - uveli tzv sekundarnu prevencija gde se najčešće zloćudne bolesti mogu otkriti skriningom. Od 16. avgusta 2013. godine imamo uredbu Vlade Srbije da su skrining, odnosno rano otkrivanje raka dojke, raka grlića materice i raka debelog creva obavezni.
Trebalo bi skrenuti pažnju ženama da se i dobroćudne promene u dojkama operišu kao što je npr fibroadenom.
Velika je zabluda da se fibroadenomi ne operišu. Na hiljadu fibroadenoma jedan će biti zloćudan. Opipljive fibroadenome, ili one koji rastu treba odstraniti.
Profesore Džodiću da jednom zauvek rešimo to večito pitanje oko izlečenja. Da li je rak stopostotno izlečiv i u kojoj fazi?
Rak dojke i rak štitaste žlezde, ili drugi zloćudi tumori, su praktično stopostotno izlečivi u prvom stadijumu bolesti. Ako vi npr dijagnostikujete početni rak dojke koji se nigde ne širi, tzv in situ, i snimkom odstranjenog dela dojke dokažete da je u potpunosti otklonjen, ili pronađete mikroinvazivni od par milimetara koji nije zahvatio limfne čvorove vi možete i da očuvate dojku i da postignete stopostotno izlečenje.
Naravno, ima karcinoma in situ koji zahvataju veći deo dojke pa dojka mora da se ukloni ali se onda rekonstruiše. Što se konkretno tiče raka štitaste žlezde vi za par sati, samo operacijom možete da izlečite pacijenta u početnom stadijumu bolesti. Pa čak i u drugom i trećem stadijumu. Potom sledi permanentno praćenje jer pacijent posle 20 godina može da dobije neki drugi karcinom.
E to je tzv tercijalna prevencija.
Dakle, priča o raku nije priča o smrti?
Naravno da nije. Radi se o čestoj bolesti, koja će se javljati sve češće, ali je potencijalno izlečiva. Ja se obradujem kad sretnem nekoga ko mi kaže - vi ste mene operisali pre toliko i toliko godina, ili nečijeg oca, majku... Znate svaki treći evropljanin ima neki rak ili je bolovao od raka. Rak prepoznat na vreme je izlečiv.
Koliko ima istine u onoj narodnoj - Ko se čuva i Bog ga čuva. Ima li Bog zaista poslednju reč?
Tako je. Svako od nas ima svoju genetsku šifru, baš kao i svaka ćelija. S druge strane, ja sam vernik i svaku operaciju počnen rečima - "Bože pomozi da ovo dobro uradimo".
Progovorila doktorka Anđeline Džoli: Rak dojke zapravo počinje ishranom, evo kako da ga sprečite!
3. Profesor Dr Branislav Milovanović, osnivač i šef Neurokardiološke laboratorije u KBC Bežanijska kosa
Profesor Milovanović je svetski poznat i priznat vrhunski stručnjak i smatra se pionirom u oblasti neurokardiologije a svo svoje višedecenijsko stečeno znanje iz medicine usmerio na lečenje pacijenata kojima niko do tada nije mogao da pomogne.
Suština onoga čime se neurokardiologija bavi je analiza signala.
Da, suština je u signalu. Signal je od srca, tj EKG, i signal je pritisak. istočnjačka medicina se upravo zasniva na tom signalu. Stari narodi su signal uzimali preko pulsa. Tibetanci su imali doktore koji su mogli da prepoznaju razne kvalitete pulsa i da prema tome postave dijagnozu.
Drugi važan čovek je profesor Geošmit iz Minhena. On radi sa fizičarima sa Institutu za fiziku iz Minhena. On se bavio nelienearnom dinamikom u svojoj laboratoriji. To je vezano za teoriju haosa koja je već poznata u nauci. Tu se traži veza između malog impulsa koji može da dovede do katastrofe.
Ono čime se Vi posebno bavite su upravo krize svesti. Ljudi bi trebalo da znaju da je 10 odsto to kardiološki problem, 10 odsto neurološki a da je za 80 odsto slučajeva kriza svesti potrebno ispitivanje koje samo Vi sprovodite.
Vidite, neko izgubi svest ode kod neurologa on konstatuje da nemate tumor, da niste imali moždani udar, pošto vam je EEG normalan najverovatnije nemate epilepsiju. I onda odete kod kardiologa. Kardiolog uradi holter, EKG, utvrdi da nemate poremećaj strukture srca, nema aritmija... I onda kardiolog kaže da niste ni za njega.
Pacijent se onda vraća kod lekara opšte prakse koji je sada u problemu jer su i neurolog i kardiolog rekli da to nije slučaj za njih. E to je tih 80 odsto.
I tu onda pacijenti lutaju, obišli silne doktore i onda dođu kod mene da im pomognem.
Vi i Vaš tim se bavite i izvesnim predviđanjima od čega neki čovek može da oboli u životu.
Simpatički deo diže pritisak i puls, dok parasipatički deluje kontra. I simpatički nervni sistem i parasimpatički nervni sistem deluju na određeni organ.
To je genetski veoma jako određeno.
Mi se svi rađamo kao biološki pejsmejker, prosto smo naštelovani na određenu frekvenciju. Svako od nas se rađa sa predispozicijom za određene bolesti. Ako postoji dominacija simpatičkog nervnog sistema onda imate predispozicije za visok pristisak, šlog, infarkt...
Ako je dominantan parasipatički onda imate predispoziciju za autoimune bolesti, niži pritisak, krize svetsi, češće obolevanje od kancera.
Objasnite našim čitaocima kako izgleda pregled kod Vas u ordinaciji?
Kada pregledam pacijenta onda vidim kakav program treba primeniti. Ako je hitno stanje odmah reagujem. Moje sestre su najbolje edukovane u svetu.
Mi pacijenta prvo izlečimo ako je hitno stanje, a onda dobije termin za kompletno testiranje. To testiranje je potpuno neinvazivno. Testiranje traje od sat do sat i po. pacijenta potpuno skeniramo.
Uradimo sve što je nauka izmislila. Posle toga idu analize.
Ponekad se osećam povlašćeno što pacijent dođe kod vas jer samo vi možete da mu pomognete.
Imao sam pacijentknju sa Brača koja je padala 14 meseci skoro svakog dana. Bila je u Zagrebu prvo. Ta pacijentkinja je dobila od tamošnjeg lekara informaciju da treba da dođe da se testira kod mene. Našao sam uzrok a to je bila jaka akutna infekcija. To sam uspeo da rešim i to je bio bum tamo u Dalmaciji. I onda su počeli da šalju pacijente odande.
4. Profesor Dr Predrag Minić, načelnik pulmologije na Institut za majku i dete “dr Vukan Čupić”
"Ima tri stvari koje se ne daju sakriti, govorili su Osmanlije, a to su: ljubav, kašalj i siromaštvo", zapisao je Ivo Andrić u romanu "Na Drini ćuprija".
Moj sagovornik se može opisati na tragu ove misli slavnog nobelovca.
Kašalj kao simptom mnogih bolesti koje leče pulmolozi - a on je danas jedan od najboljih srpskih i evropskih pulmologa.
Zbog ljubavi prema pacijentima i nesebične borbe za njihovo zdravlje postao je jedan od omiljenih pedijatara u ovoj zemlji.
A priča o siromaštvu je priča o njegovoj borbi da tokom godina sankcija i NATO bombardovanja, kada lekova nije bilo, obezbedi negu i lečenje svojim pacijentima.
Profesor Minić je uspeo da uradi što do sada nijednom lekaru u Srbiji nije pošlo za rukom - organizovao je Evropski kongres o cističnoj fibrozi u Srbiji, što je prvi put da se ovaj veliki događaj odigrava u zemlji koja nije članica EU.
"Kongres je bio pun uspeh. Po vokaciji je bio evropski ali je po formatu imao sve elemente svetskog kongresa. Bilo je ljudi od Novog Zelanda do Kanade, Severne Amerike... Presedan je u tome što je ovo prvi put organizovano van zemalja EU. Kongres je izgledao svetski. Nikada u našoj zemlji nisam prisustvovao kongresu sa takvom sadržinom, organizacijom, logistikom. To nije samo moje mišljenje već je to utisak i onih koji su bili najkritičniji prema nama.
Nekada je bilo čudo da dete doživi drugi rođendan sa ovom bolešću.
“Da, bilo je pravo čudo da doživi da pođe u školu, a danas mi imamo bolsnike koji su pozavršavali fakultete, aktivni su članovi zajednice i to je glavna promena. Sve to zbog toga što su se metodi lečenja vrlo usavršili. Agresivno lečenje infekcija takođe se usavršilo, a i bolesnici se prate u specijalizovanim centrima za lečenje ove bolesti. Kod nas 31 odsto bolesnika je u odraslom uzrastu. U najrazvijenijim zemljama sveta kakve su Danska i Švedska tih bolesnika je dvostruko više, tako da cistična fibroza koja je nekad bila isključivo bolest dece, sada postaje bolest pretežno odraslih. Kod nas je to za sada najviše i dalje bolest dece. Predviđanja su da će do 2025. godine u Srbiji biti 68 odsto bolesnika odraslih više
Cistična fibroza, moramo reći, je zapravo sistemska bolest a ne bolest samo jednog organa.
“Vi očigledno ovome znate više od naših brojnih doktora. Tačno, cistična fibroza nije bolest jednog sistema organa već je ona višestistemska. Ali najveći broj komplikacija posebno onih opasnih su vezane za pluća. Tačnije 94 odsto bolesnika umire zbog posledica plućnih komplikacija. To je razlog zbog čega se ovom bolešću bave pulmolozi. Ova bolest zahteva sve od glave pa do, ne baš do pete, ali blizu. Postoji bolest sinusa, pluća, srca koje popušta kada se razvije teška plućna bolest, bolest jetre, pankreasa. Čovek da bi se bavio cističnom fibrozom pored velikog poznavanja poremećaja transporta elektrolita kroz membranu, biohemisjkih poremećaja mora da zna mnogo medicine.Mi smo na ovom polju napravili zaista pravi preporod što se tiče lečenja pacijenata sa cističnom fibrozom. Jer posle rata, posle sankcija, nas je zateklo jedno devastirajuće stanje.
Tih godina sankcija i bombardovanja kreće Vaša i Vašeg tima da se oboleloj deci pomogne na što bolji način.
“Ja sam ovaj posao izabrao da se borim za bolesnike. A naši bolesnici su zbog nedostatka lekova bili u najgorem stanju. Bili su najmanje uhranjeni, sa najnižom funkcijom pluća, puni bakterija koje su veoma opasne kod ove bolesti. Sankcije i bombardovanje je naše apoteke ostavilo prazne. Cistična fibroza je bolest koja se mora lečiti skupim lekovima. Tako da ta deca nisu ni lečena. Kada su sankcije ukinute mi smo imali izdvajanje po glavi stanovnika 82 dolara. Iz tog potpuno katastrofalnog stanja mi smo morali da se izvučemo. Trebalo je vratiti te bolesnike u normalan život. I to je i najveće dostignuće mene i mog tima jer smo u tome u najvećoj meri uspeli.
Ova beolest za razliku od mnogih drugih okuplja porodicu, zar ne?
Ta deca su neverovatnog šarma, neverovatno pametna i draga deca. Kad Bog uzme na jednoj on da na drugoj strani.”
Vi ste davne 1989. godinu otišli Harvard na usavršavanje ali ste ipak odlučili da se vratite u Srbiju.
Činilo mi se da je to patriotska odluka. Smatrao sam da mi je mesto među mojim narodom. Cilj mi je da karijeru završim tako da, bez stida, mogu svojim potomcima da ispričam šta sam radio.
5. Profesor Dr Zoran Vujčić, redovni profesor na katedri za biohemiju Hemijskog fakulteta u Beogradu (29. avgust 2018.)
O hrani se polemiše više nego ikad. Ni sami nutricionisti nisu u svemu složni. Postoje mnoge zablude koje se usvajaju kao istine a plasiraju ih često oni koji nisu stručni. Odgovore smo potražili kod profesora Vujčića.
Šta je zapravo zdrava ishrana?
Biću objekativan – nema je. Kako bi i mogla da se pravi zdrava hrana kada su i voda i vazduh zagađeni. Tu i tamo nešto što se proizvede na Zlataru ili nekom selu u Srbiji do koga ne stiže saobraćaj je sigurno zdravo. Čim se umeša industriska proizvodnja hrane, menja se sve. Hemija zaštite bilja daje veće prinose, prskanje sprečava gubitke. Na umanjeni kvalitet utiče i ranije branje i voća i povrća, upotreba plastenika.
Ko proizvodi zdravu hranu? Niko, jer je to danas prosto nemoguće. Sada možemo da pređemo na realnost. Ko pravi manje zagađenu hranu od ostalih? Pre svega seljaci.
A šta je danas uopšte zdrava namirnica?
Morano da razgraničimo ove stvari. Prskanje ako se radi po stručnim savetima ne mora da bude (ozbiljan) problem. Više puta sam čuo seljake kako pričaju da to oni – onako…jer nije za njih, dobro isprskaju. Postoji tu još mnogo drugih problema, kao što je preuranjeno branje. Voće i povrće se beru pre fiziološke zrelosti što im menja hemiju sazrevanja, a to znači i kvalitet.
Kada neka žena kupi kremu za lice ne bi sigurno volela da joj neko kaže kako će moći da je koristi 10 dana ako je čuva u frižideru. Želi da traje. To isto očekuje i od hrane. Zato su tu potrebni ti E brojevi. Neki od njih označavaju toksične hemikalije, pa se pazi na dozu, kao npr. nitriti, a neki kao vitamin C su savim bezopasni. Pri tome oba su prirodni sastojci. Nitrita ima u povrću, celeru, a vitamina C u paprikama i u svemu ostalom u manjim količinama.
Zdrava namirnica je ona koja ne može da nam nanese štetu kratkoročno ili dugoročno.
Žitarice su danas na udaru. Doduše ne sve, ali je najomraženija pšenica. Koliko u tome ima istine i da li je hajka na žitarice opravdana?
To je tako moderno. Recimo Novak je alergičan na gluten, ja sam alergičan na gluten, dakle slični smo. Poistovećivanje, želja da se bude moderan i slično navodi nas da menjamo navike. (Ja sam se šalio za sebe i gluten. Obožavam ga.)
Najnovija istraživanja kažu da je smanjeno unošenje glutena povezano s većim unosom arsena i žive. Pa birajte. Ako nemate celijakiju ne provocirajte evoluciju. I da napomenem spelta ima glutena. Nešto manje od pšenice, ali onima kojima smeta ta razlika nije bitna.
Da razjasnimo konačno - Može li se ishranom menjati PH vrednost u organizmu?
Može da se menja pH organizma. U širokim granicama.
Npr. kada pojedemo limun ili popijemo limunadu promenili smo pH usta s pH 7,3 na 3 ili niže. Pri tome se pH krvi promenilo s pH 7,4 na 7,399. Slično je i s mokraćom. Ona može da se „zakiseli“ od sokova. I dalje je pH u tkivu bešike vrlo blizu 7,4.
Lekari su odavno pokazali da pijenje ili kiseline ili baze može da dovede do smrti. Takođe razne bolesti dovode do acidoze ili aklaloze. Ako se pređe vrednost od 0,2 sledi teško stanej, a ne retko i smrt.
Zato su tekstovi o kiselom organizmu glupost.
Šta bi trebalo da izbacimo iz ishrane?
Komercijalna gazirana pića, čips, komercijalni krekeri, keks, slatkiši iz kesica, hamburgeri i pljeskavice. Gotove supe i druga gotova jela konzervirana. Friteza generiše najveće zlo, bez obzira da li je Karađorđeva šnicla ili čips.
Vredi li dati više para za ovseno, raženo, speltino? Koristi li nam da beli šećer zamenimo žutim ili smeđim?
Vredi svako brašno uneti u ishranu, da malo promeni ukuse i navike. Cena je previsoka, ali svaka škola se plaća.
Naši preci su kao simbol kvaliteta života imali belo brašno, jer nije bilo bolesti (gljiva) koje se zadržavaju na mekinjama. Danas svi jedu mekinje iako su na njima iste gljive, bakterije, teški metali i pesticidi. Integralni hlebovi koji se jedu svakodnevno zato mogu da oštete zdravlje. Još su tu i gubitak cinka, kalcijuma i gvožđa zbog prisutnih fitata.
Zbog svih nedostataka koje ima integralno brašno radim sa svojom ekipom na razvoju dijetetskih vlakana, koja bi imala sve prednosti integralnog brašna, a zahvaljujući inovativnoj tehnologiji uklanjaju se sve rezidue, pa čak i gluten s vlakana.
Beli šećer je zdraviji od žutog. Žuti (braon, smeđi) je veštački napravljen šećer kada se preko kristala belog (rafinisanog) šećera sipa melasa. Melasa daje drugačiju aromu, ali nije hranjivija, naprotiv. Kao ilustracija, pčele uginu kada se hrane melasom.
Moram da Vas pitam i za “čudotvorne” supstance poput - sode bikarbone (samo da je bez aluminijuma), B17, petroleja...
Nema čudesne alternative, niti leka koji ne bi farmakomafija već iskoristila da zaradi. B17 nije lekovit generalno, a NIJE ni vitamin.
Ako se pojede može zavisno od količine da izazove i smrt.
Soda bikarbona odlično riba zagorelu hranu. I smanjuje gorušicu. Njeno regularno povišeno unošenje izaziva krvni pritisak. Pri tome nije ni preventiva. Petrolej je za lampe i kao hemijska sirovina. Lek nije ni za kožu.
Ovde moramo da pravimo razliku alternativnog (prevarantskog) lečenja u koje ubrajam i homeopatiju od lečenja lekovitim biljkama. Većina značajnih lekova, pa i onih koji se koriste za tretman kancera su poreklom iz biljaka.
Zato je to farmakognozija, nauka za razliku od zelene gline, zeolita i veštičjeg krila.
Da li je zapravo poluznanje opasnije od neznanja i koliko su nam poluinformacije danas u vezi sa ishranom donele lošeg?
Nije to poluznanje. To je neznanje. Problem je što je hemija, fizika i biologija hrane, baš kao i agronomske mere, čuvanje, procesovanje toliko kompleksno da ljudi koji nisu obrazovani, niti stručni lako prihvataju analoške činjenice. Kao „lečenje“ homeopatijom. Zašto se niko ne hrani homeopatski?
Šalu na stranu mnogo ljudi deli saveta šta, kad i kako jesti. Posebno me ljuti kad čujem pušača kako priča o hronodijeti. Ili kada neko opravdava svoje postupke moranjima. Morao je zbog gazde, da ne ostane bez posla, zbog Mesija, zbog Noleta.
Zapravo najviše me ljuti kada poznati ljudi kao Novak i njegova nepoznata žena (nepoznata po delima, poznata po udaji) daju savete kako spremati hranu i šta jesti, jer oni ne kuvaju.
Oni muljaju. Mogu oni da muljaju skupe sastojke. Kako će to sirotinja u Srbiji koje ima bar 80 odsto populacije?
Dr Zoran Vujičić o smutijima i veganstvu: Sve to je ravno samoubistvu!
6. Profesor Dr Danica Grujičić, načelnik Centra za neuroonkologiju Kliničkog centra Srbije
Ona je naš najbolji neurohirurg. Život je posvetila medicini. Celu sebe daje, kako svojim pacijentima, tako i svojim studentima kojima nesebično prenosi svoje ogromno znanje.
Kako je bilo biti hirurg devedesetih sa platom koja je tada iznosila tri maraka? Kako je bilo biti lekar onda kada nije bilo osnovnih stvari u bolnici...?
... A šta da radite? Da pustite da pacijent umre? Mir i beg sam nalazila upravo u sali. To je nečiji sin, brat, majka... I onda zamislite - a šta da je neko moj sad tu. Kad uđete u salu, privatni problemi i brige ostaju napolju. Ako niste u stanju da se potpuno posvetite pacijentu kada uđete u salu onda ne treba da budete hirurg. Pacijent zaslužuje vaš maksimum u tom trenutku. Nemate prava da mu date manje..."
Posvećenost radu i pacijentima prenosite i na ljude sa kojima radite.
Imam kamere na odeljenju, na hodnicima. Premotavala sam recimo sinoć od 11 uveče do 7 ujutru. Moji tehničari i sestre koji su bili dežurni bili su bukvalno na hodniku sve vreme. To znači da su na svakih 10-15 minuta obilazili pacijente. Bez toga ja bih bila nula hirurg. Tim je taj koji mene omogućava da ja budem slavna i uspešna.
Prema pacijentima ste uvek i do kraja otvoreni?
Pacijent vam ili veruje ili ne veruje. Ja uvek otvoreno govorim šta pacijentu može da se desi od komplikacija. Znači bukvalno od toga da pacijent može da umre od svake operacije do toga da može sve da bude super. Jedino štedim pacijente, posebno one sa malignim tumorom, sa pričom o prognozi. To im ne govorim. Inače, znate li koje porodice vam prave najveće probleme - one porodice koje dovedu pacijenta u veoma lošem stanju. One u kojima brat i sestra ne mogu da se dogovore ko će da dođe po majku po pet dana... E takvi koji nisu gledali i brinuli o svojim najbližim vas kritikuju, tužakaju... A takvi od nas lekara očekuju čudo."
Doktor Ranko Rajović: Evo šta se dešava sa detetom kada mu kupite mobilni telefon!
Autor: Petar Latinović
