Lekarka specijalizovana za negu pacijenata na samrti, otkrila je tačno šta se dešava s telom u satima, minutima i sekundama pred smrt.
Dr Ketrin Maniks, konsultantkinja u oblasti palijativne medicine, opisala je fascinantan niz "gašenja" organizma, koji uzrokuju karakteristične promene u disanju, apetitu i snu. Promene u boji noktiju i temperaturi kože takođe su jasni znaci da se kraj bliži.
Iako pacijenti mogu povremeno gubiti i vraćati svest, istraživanja pokazuju da mozak i dalje može obrađivati zvukove i slike, piše "Dejli mejl".
Dr Maniks kaže da je jedan od prvih znakova približavanja smrti gubitak apetita.
Ovo je sasvim normalno, jer telu koje umire više nije potrebna tolika energija, budući da biološki procesi usporavaju. Međutim, dodala je da, iako pacijenti možda ne mogu podneti obrok, i dalje mogu uživati u omiljenim poslasticama iz čiste želje za uživanjem.
Oni koji su na ivici smrti takođe osećaju ekstreman nedostatak energije – čak i ako se bore da ostanu budni.
Pišući za "Bi-Bi-Si sajens fokus", dr Maniks je navela: "San postepeno gubi značaj kako telo usporava i priprema se za umiranje."
Dodala je: "Ono što izgleda kao san postepeno postaje nešto drugo – periodi nesvesnosti postaju sve duži."
Kako se smrt približava, srce počinje da kuca slabije, što dovodi do pada krvnog pritiska. Zbog toga koža postaje hladna, a nokti poprimaju tamniju nijansu, jer cirkulacija krvi postaje sve sporija.
"Unutrašnji organi sve slabije funkcionišu dok krvni pritisak opada. Mogući su periodi nemira, trenuci konfuzije ili postepeno sve dublja nesvesnost", rekla je dr Maniks.
Napomenula je i da nauka još uvek nije tačno utvrdila koliko od onoga što telo "čuje" u tim trenucima mozak zaista razume, iako neka istraživanja sugerišu da određene informacije ipak dolaze do svesti umirućeg.
"Ne znamo koliko muzika ili glasovi imaju smisla za osobu koja umire", rekla je. Još jedna promena koja nastupa u poslednjim trenucima jeste promena u načinu disanja.
"Disanje nesvesnih osoba odvija se automatski, prema obrascima koje generiše respiratorni centar u moždanom stablu", objasnila je dr Maniks. "Pošto nisu svesni svog usta i grla, umiruće osobe mogu disati teško, bučno ili kroz pljuvačku u zadnjem delu grla, ali bez očigledne nelagode."
Dodala je da će se, kako se kraj približava, ritam disanja promeniti – od dubokog do plitkog, od brzog do sporog – dok se na kraju potpuno ne zaustavi.
Kada snabdevanje kiseonikom prestane, smrt dolazi brzo – organi se gase, a srce nekoliko minuta kasnije potpuno prestaje da kuca.
Šta se tačno dešava u mozgu u tim poslednjim trenucima ostaje predmet rasprava.
Jedna studija, koja je analizirala moždane talase osamdesetsedmogodišnjeg muškarca koji je preminuo tokom snimanja EEG-a, sugeriše da mu se možda odigrao "flešbek", odnosno slike iz života koje se smenjuju pred očima.
Koautor studije, Ajmal Zemar, neurohirurg sa Univerziteta u Luisvilu (SAD), rekao je: "Mozak možda u poslednjim trenucima pušta poslednji niz sećanja na važne životne događaje, slično onima koje opisuju osobe s iskustvom bliske smrti."
Postoje i drugi slučajevi ljudi koji su se vratili iz kliničke smrti – kada im srce i disanje prestanu – i opisali određena iskustva u tim trenucima. Neki su ranije za "Dejli mejl" pričali o vančulnim iskustvima, poput viđenja jarkog svetla na kraju tunela ili susreta s preminulim rođacima.
Dok se istražuje šta se tačno dešava u mozgu nakon kliničke smrti, pitanje zašto toliko ljudi ima slična iskustva ostaje otvoreno.
Neki naučnici teoretizuju da promene u mozgu omogućavaju da se "kočnice" percepcije otpuste, što dovodi do neverovatno lucidnih i intenzivnih sećanja na skladištene uspomene. Međutim, ovo je samo jedna teorija, a neki stručnjaci osporavaju ovu ideju.
Marija Sinfild, medicinska sestra iz hospisa, ranije je za "Dejli mejl" podelila neka od najčešćih ponašanja i rečenica ljudi pred smrt. Sinfild, koja već deset godina radi za dobrotvornu organizaciju Marija Kiri, posmatrala je iz prve ruke šta pacijenti proživljavaju u poslednjim danima.
"Neki ljudi imaju stvari koje žele da kažu ili urade pre smrti", rekla je.
Dodala je: "Sećam se jednog pacijenta koji je bio veoma uznemiren jer je želeo da razgovara s članom porodice s kojim dugo nije imao kontakt. Uspeli smo da ih spojimo. Bio je izuzetno potresen pre tog susreta, a kada je video tog člana porodice, to mu je značajno pomoglo – samo saznanje da je ta osoba uz njega bilo mu je dovoljno."
Takođe je prisustvovala slučajevima, uključujući i one u sopstvenoj porodici, gde su ljudi pred smrt dozivali svoje preminule voljene, kao da su prisutni u sobi.
"Iz ličnog iskustva, bila sam uz svog oca kada je umirao i dozivao je svoje roditelje, kao da su tamo", rekla je.
NE PROPUSTITE
Vuk Drašković o poslednjim rečima koje mu je Laušević uputio pred smrt
