U maju 2013. godine, neurohirugu Univerziteta Stanford, Polu Kalanitiju (Paul Kalanithi) dijagnostifikovan je rak na plućima, u IV stadijumu. Tada je imao 36 godina. U naredne dve godine – umro je u martu 2015. godine – nastavio je medicinsku obuku, postao je otac devojčice, i pisao je o svom iskustvu suočavanja sa smrću, kao doktor i kao pacijent. U ovom odlomku iz njegovih posthumno objavljenih memoara: „When Breath Becomes Air“, Kalaniti je pisao o svom poslednjem danu na poslu.
Sajt „NewYorker“ objavio je blog, a mi vam prenosimo delove.
„ … Bilo je skoro 6 sati popodne. Morao sam da vidim pacijente, organizujem sutrašnji raspored operacija, sredim svoje kliničke beleške, proverim pacijente koje sam operisao, itd. Oko 20h, seo sam u svoju kancelariju da pregledam snimke sa skenera. Uključio sam, i pogledao skenove svojih pacijenata za naredni dan, dva jednostavnija slučaja snimaka kičme, i konačno, ukucao sam svoje ime. Listao sam te slike, kao da je neka dečija slikovnica, upoređivao sam nove skenove sa starim. Sve je izgledao isto, stari tumori ostali su isti… Osim, samo malo…
Ponovo sam prošao kroz stare slike, i pogledao.
Evo ga. Novi tumor, veliki, ispunjavao je jedan deo mog plućnog krila. Izgledao je, čudno, kao pun mesec koji je zaklanjao horizont.
Nisam bio ni ljut ni uplašen. Jednostavno je bio tamo. To je bila samo činjenica. Odvezao sam se kući i rekao (mojoj ženi), Lusi. Bio je četvrtak uveče, i nismo mogli da vidimo mog onkologa Emu sve do ponedeljka, ali Lusi i ja smo seli u dnevnu sobu, sa našim laptopovima, i mapirali sledeće korake: biopsije, testove, hemoterapiju… Tretmani će mi ovog puta biti teži da izdržim, a mogućnost dužeg života udaljenija. Bilo kakva operacija bila je nemoguća u narednih nekoliko nedelja, možda meseci, možda zauvek. Ali, odlučili smo da sačekamo da to čujemo u ponedeljak. Bio je četvrtak, i već sam zakazao operacije za sutra; planirao sam da provedem još jedan dan na poslu.
Ljubica nikad ne plače: Ima 58 godina i ovako je pobedila sudbinu!
Kako sam izašao iz auta i krenuo ka bolnici, u 5.30 sledećeg jutra, udahnuo sam duboko, a vazduhom se prolio miris eukaliptusa i… da li je to bio bor? Nisam to primećivao ranije. Jutro je prošlo, i trebalo je da operišem svog poslednjeg pacijenta. Odjednom, trenutak je postao veličanstven. Moja poslednja operacija? Verovatno je tako.
… Gledao sam kako mi sapunica klizi sa ruku, i odlazi u slivnik. Ušao sam u operacionu salu. Želeo sam da moj poslednji slučaj bude savršen. Otvorio sam kožu na donjem delu leđa. Pacijent je bio jedan stariji čovek čija se kičma deformisala, pritiskala njegove nerve što mu je zadavalo velike bolove.
… Kada smo završili operaciju i uklonili pritisak na meko tkivo, ramena su me zabolela. Zatvorio sam pacijenta, zašio ga, i koristio za to najlon. Ubeđen sam da najlon ima nižu stopu infekcija, iako drugi hirurzi nisu za to. Ali poslednje „zatvaranje“ uradio sam na svoj način. Koža se spojila savršeno, bez zatezanja, kao da operacije nikad nije ni bilo.
Donirala bubreg nepoznatom mladiću: Sudbina joj spremila neverovatno iznenađenje! (VIDEO)
Dobro je. Jedna dobra stvar.
Ubrzo sam napustio operacionu salu, pakujući svoje stvari, koje sam skupljao tokom sedam godina rada – odeću za rad noću, četkicu za zube, sapun, punjač za mobilni, grickalice, kolekciju stručnih knjiga… Onda sam se predomislio i ipak ostavio knjige. Imaće više koristi ovde.
… Suze su počele da nadiru kako sam seo u auto, okrenuo ključ i polako izašao na ulicu. Dovezao sam se do kuće, ušao, okačio svoj beli mantil i skinuo ID karticu. Izvukao sam bateriju iz pejdžera i dugo se tuširao. Kasnije te noći, pozvao sam svoju koleginicu Viktoriju, i rekao joj da neću doći na posao u ponedeljak, i moguće nikad više, niti ću zakazivati operacije.
„Znaš, imala sam tu noćnu moru da će ovaj dan doći“, reka je. „Ne znam kako si uopšte radio toliko dugo“.
