Autizam je neurološko stanje koje se najčešće otkriva u detinjstvu, obično u prve dve godine života, kada se simptomi počinju manifestovati. Međutim, mnogi ljudi ne dobiju zvaničnu dijagnozu u tom periodu. Neki shvate da imaju poremećaj iz spektra autizma (ASD) tek kao odrasli, dok drugi možda nikada ne budu formalno dijagnostikovani.
Takva je priča i Ane, žene koja je svoju životnu ispovest podelila na društvenoj mreži TikTok, izazvavši veliku pažnju i brojne reakcije.
"Pozdrav svima, ja sam Ana i na svoj 37. rođendan sam saznala da imam autizam," započela je svoju emotivnu priču.
Ana je otvoreno govorila o izazovima sa kojima se suočavala, često nesvesna da su deo autizma.
"Autizam je složeno stanje, naročito kada ste žena. Ne izgledam autistično, relativno sam funkcionalna, nastupam i na prvi pogled nemam velikih poteškoća. Ali, istina je da ih imam mnogo i da dobar deo svoje životne energije trošim na to da ih kompenzujem ili sakrijem. Ovo je priča koju želim da podelim kao žena," rekla je Ana.
Stručnjaci ističu da je kasna dijagnoza autizma posebno česta među ženama. Jedan od razloga za ovo jeste činjenica da su žene često sposobnije da imitiraju društvene norme i konvencije, uspešno maskirajući svoje teškoće. Ana je to potvrdila svojim iskustvom:
"Autistične devojčice se ređe dijagnostikuju nego dečaci, i to je činjenica. Autizam je dugo bio smatran poremećajem dečaka, dok se činilo da devojčice bolje uspevaju da prikriju svoju različitost i teškoće. Da li su zaista sposobnije za to, ili su samo pod većim pritiskom da se prilagode, pitanje je na koje svako ima svoj odgovor," objasnila je Ana.
Dodala je da život sa nedijagnostikovanim autizmom može imati ozbiljne posledice na zdravlje:
"Neurodivergentne žene koje nisu dijagnostikovane podložnije su raznim fizičkim i mentalnim bolestima. To konstantno kompenzovanje je poput kule od karata koja jednom mora da se sruši. Moja kula od karata počela je da se ruši pre skoro tri godine, i sada mogu da kažem da mi je drago zbog toga. Danas živim život u kome sebi dopuštam da budem drugačija, ali svoja," iskreno je priznala Ana.
"Kad sam ispričala psihijatru koje strahove imam, da se osećam nelagodno u društvu, da često imam potrebu da budem u svom svetu, kao i to da kad nam dođu gosti izdvojim se i idem u sobu na traku za trčanje, rekao je da mu je sve jasno."
Na kraju, Ana je izrazila nadu da će njena priča doprineti boljem razumevanju autizma, posebno među ženama:
"Moja priča je priča mnogih žena, i znam da nisam sama. Radujem se vremenu i društvu u kome će neurodivergentne devojčice odrastati znajući da nisu same i da je u redu biti drugačiji," zaključila je ona.
