Kada čovek sazna da boluje od neke teške bolesti, ta vest nema samo dramatičan uticaj na njegov život, već na čitavu porodicu. Izazovi koje mu donosi opasna dijagnoza su mnogobrojni, a da se sa njima suoči i krene hrabrno u borbu za ozdravljenje, potrebna je velika mentalna snaga. Zato, prema rečima mnogih stručnjaka, koliko je važno da se što pre počne sa lečenjem primarne bolesti, isto toliko je bitno da se u svemu tome ima prava psihološka podrška koja olakšava proces isceljenja.
Upravo smo sa Sandrom Bijelac, psihoonkologom, psihoterapeutom i specijalistom socijalne rehabilitacije, koja je 3 decenie radila na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, razgovarali o ovoj važnoj temi, neretko zapostavljenoj.
Naime, kada smo je pitali šta bi rekla svakom onkološkom bolesniku, istakla je tri ključna saveta.
1. Čovek ne sme da se identifikuje sa svojom bolešću
Osoba koja sazna da boluje od karcinoma ili neke druge bolesti nikako ne sme da zaboravi ko je ona bila pre dobijanja dijagnoze.
- Osnovna stvar je da se čovek ne identifikuje sa svojom bolešću. Jako je važno da osoba zadrži svoje socijalne i druge uloge, i dalje je svaka žena i majka i sestra i supruga. Najčešće se dešava da se ljudi poistovete sa svojom bolešću, zaborave sve druge uloge i postaju pacijenti - kaže psihoonkolog Sandra Bijelac za magazin "Stil".
2. Pitanje: "Kako sam?"
Važno je da budemo iskreni prema sebi i ne idemo preko svojih granica. Dobro je zastati i preispitati se da li radimo stvari koje nas ispunjavaju.
- Druga, veoma bitna stvar, jeste da osoba postavi sebi pitanje: "Kako sam?". Ono što karakteriše onkološke pacijente u psihološkom smislu jeste da idu preko granica svojih moći. Odnosno, da se previše angažuju i daju i u socijalnom i u svakom drugom smislu, što ih okupira da nemaju vremena sebi da postave pitanje kako se osećaju i da li su to stvari koje njih ispunjavaju - objašnjava psihoterapeutkinja sa dugogodišnjim iskustvom za naš portal.
3. Smisao života
Suština je da čovek pronađe smisao svog života, tada se dobijaju mnogi odgovori koji olakšavaju put do ozdravljenja.
- Moraju da razreše u glavi da li hoće da žive ili hoće da se predaju. A onda da se dobro zapitaju: "Šta je kvalitet mog života?" Ako se dobro osećamo, znači da živimo kalitetno, a da li će to trajati 3 dana ili 33 godine, mi to ne znam. I ne želimo da imam kvantitet, a da nemamo kvalitet. Moraju sebi da postave pitanje: "Kako ja to hoću da živim, šta je smisao mog života, zbog čega postojim?" Nije smisao mog života da budem majka, recimo, jer moja deca će sutra odrasti i otići. Smisao mog života je da se, konkretno, bavim psihoonkologijom, da mogu da pomognem ljudima, da ih saslušam. Znači, najvažnije, da pronađu svoj smisao.
"Zašto se baš meni ovo dešava?"
Gotovo da ne postoji osoba koja se suočila sa nekom strašnom dijagnozom, a da sebi nije postavila ovo pitanje.
- Pitanje: "Zašto se baš meni ovo dešava" je upravo onaj deo kada govorimo o smilslu. Zašto mi se nešto dešava nije stvar krivice, nego odgovornosti prema sebi. Ako se bolest doživjava kao kazna, onda imamo problem. Ako se bolest doživljava kao odgovornost, znači kao signal da ja nešto radim protiv sebe, onda gledamo kako to da ispravimo. Mi uvek imamo prvo funkcionalna upozorenja - često nas boli glava, želudac, imamo problema sa stomakom...Ta upozorenja najčešće ignorišemo i dolazimo od funkcionalnih do organskih oštećenja, kada se pojavljuju bolesti. Ali, pre nego što dođe do organskog upozorenja, trebalo bi da shvatimo šta radim pogrešno u sopstvenom životu samoj sebi, da bih mogla da preverniram da se bolest pojavi na organskom nivou. E to je suština odgovora na to čuveno pitanje - dešava se zato što osoba nije okej prema samoj sebi - zaključila je psihoonkolog Sandra Bijelac.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
