Odnos između svekrve i snaje uvek je zanimljiv i intrigantan, jer se uglavnom ne slažu. Kada svako gleda svoja posla, moguće je negovati fine porodične odnose, ali kada jedna strana počne previše da se meša, a druga to ne dozvoljava, haos je neizbežan.
Još jedan od dokaza za to su svekrva Marina i njena snaja Polina.
"Polina, šta je ovo? Da li tako treba da izgleda žena s decom?", upitala me je svekrva. Gledala sam se u ogledalo i pokušavala da shvatim šta mi fali.
"Obučena si izazovno. Lice ti je previše našminkano, a kosa... Ko je još video da se odrasla žena farba u zeleno?"
"Ne vidim ništa provokativno u majici i šortsevima", mirno sam objasnila. "I u šminkanju takođe. I dalje želim da izgledam lepo i negovano. I dugo nosim zelenu kosu, sviđa mi se..."
Kao odgovor, svekrva je ljutito udarila dnom svoje sada prazne šolje o sto.
"Već si udata, a ponašaš se kao tinejdžerka! Osramotićeš me pred ljudima", rekla je svekrva.
"Pa, sad već idete predaleko, Marina", odgovorila sam, na šta mi je ona rekla kako mi je samo rekla činjenično stanje i da niko drugi neće biti toliko iskren sa mnom. Htela sam da promenim temu i da je nateram da zajedno izvedemo decu u šetnju.
"Dokle god bdueš izgledala tako, ne idem nikuda", rekla je. Na to sam spakovala Mišu i Juliju i odvela ih u park. Tamo sam puno razmišljala. Dok smo se zabavljali i živeli u studentskom domu, Marina je stalno zvala Ivana (mog muža), raspitivala se da li je gladan, da li su mu stvari opeglane, kako brinem za njega, imamo li novca, nudila se da pošalje ako treba. Delovala je kao svaka druga majka koja mnogo brine o sinu jedincu.
Kada smo se venčali, počela je da pokušava da sazna svaki detalj. Da li čistim i koliko, šta sam kuvala danas... Jednom sam napravila scenu i naterala muža da razgovara s njom, da prestane to da radi. I prestala je. Privremeno.
Kada je Miša napunio tri godine, upisali smo ga u vrtić, a ja sam opet počela da radim. Istog dana me je pozvala na posao:
"Polina, ti si majka! Kako si mogla da daš dete nepoznatim ljudima! Ti nisi ni zabrinuta, zar ne?", pitala me je šokirana činjenicom da nisam više s detetom 24 sata.
"Zabrinuta sam, naravno, ali moram da radim. Treba nam novac, a i ne želim da se zatvorim s detetom u četiri zida". Kao da sam je ubola u oko.
"Pa da, kupujete drangulije, a nemate dovoljno novca. Ja sam štedela na sebi, a moje dete je imalo sve najbolje!"
Nisam mogla da oćutim.
"Drago mi je zbog vas. Želite još nešto?"
"Da, želim da te uputim na pravi put, da te dozovem pameti, a ti se još svađaš! Žena treba da održava porodično ognjište, da brine o mužu i deci, a ne da sedi na poslu", besnela je moja svekrva.
Sličnih okršaja bilo je mnogo, ali srećom, živele smo daleko, pa se sve svodilo na telefon. Ipak, jednog dana je došla kod nas na nekoliko dana, gde sam trpela njeno psihičko maltretiranje svaki dan.
Muž i ja sve kućne poslove delimo, pa tako i kuvanje. Trebalo je on te večeri da kuva i radovala sam se omiljenom specijalitetu, kada sam nju zatekla u kuhinji kako kuva kupus umesto mojih omiljenih lazanja, dok Ivan leži na krevetu.
"Marina, došli ste kod nas, zašto se mučite? Ivan danas treba da sprema večeru", morala sam reći.
"Znam, već mi je rekao", mešala je svekrva čorbu kutlačom. "Ali, muškarci ne mogu ništa, sve moraš sama. Moj ne ume ni da skuva testeninu", odgovorila je.
"Hvala vam, Marina, ali nemojte više da kuvate. Na kraju krajeva, vi ste naš gost", rekla sam.
Marina je bila uvređena i nije razgovarala sa mnom do sutra.
Sledećeg dana išli smo u tržni centar da se opustimo, zabavimo i odemo u kupovinu. Međutim, svekrva je odbila jer joj navodno nije dobro. Nekoliko sati kasnije, vratili smo se i doneli puno toga, uključujući i poklone za nju. Svekrva me je zagrlila i poljubila, uzela me za ruku i sa osmehom rekla:
"Imam i ja poklon za tebe, idemo u spavaću sobu."
Očekujući nešto zanimljivo, krenula sam za njom.
"Otvori ormar", rekla je sa osmehom.
Zanemela sam od iznenađenja. Moje stvari su nestale, a umesto njih ostalo je samo nekoliko haljina sa cvetnim printom, dugačke široke pantalone i nekoliko vrećastih džempera okačenih na ofingerima.
"Da li ti se sviđa? Odlučila sam da je vreme da se pobrinem za tvoj izgled, pa sam svu tvoju odeću i kozmetiku bacila. Kupio sam novu odeću na pijaci dok nisi bila tu."
Jedva sam upitala da li je sve bacila.
"Naravno, nisam sve bacila. Uzela sam nekoliko ruževa za sebe, imaju tako lepe nijanse", rekla je kao da je to nešto najnormalnije na svetu.
Deca ništa nisu razumela, već su samo gledala majku i baku, čekajući šta će se dalje desiti. Ivan, koji je bio u istom šoku kao i ja, tiho je upitao majku:
"Mama, zar ne misliš da je ovo previše?"
"Ne! Mislim da je potrebno! Ona ne razume drugačije! I želim da imaš pravu ženu!", siktala je.
Poslednje reči su me povredile. Pokušavala sam da zadržim prisebnost pred decom, ali sam se okrenula i mirno rekla svekrvi:
"Dakle, Marina, dosta ste bili kod nas, zar nije vreme da se vratite kući?"
"Imam kartu tek za četiri dana", nadmeno je odgovorila.
"Snaći ćemo se za sutra, ne brinite. Muž vas sigurno čeka. Zar ne, Ivane?", obratila sam se mužu. Samo je ćutke klimnuo glavom i poslao decu u sobu. Svekrva je bila besna.
"Dakle, želim vam ono što je najbolje, a ovako ste odlučili da mi zahvalite? Mislio sam da si normalna devojka! Kakvo si kopile, moj sin nije trebalo da se petlja sa tobom", besno mi je rekla.
Sledećeg dana, Marina je otišla, uputivši mi nekoliko kletvi. Ja sam se radovala kad sam videla kako ulazi u voz. Svekrva me je naučila da nikome ne dopuštam ovoliki bezobrazluk. Iako je majka mog muža, mentalno zdravlje mi je važnije...
NE PROPUSTITE
Bonus video
