Kada je jula 2013. godine Nišlijka Leposava Milutinović zbog neprijatnosti koju je osećala ispod grudi otišla lekaru, nije mislila da će na krevetu uz ultrazvučni aparat doživeti šok.
Dok je radiolog radio pregled, rekao joj je da joj je žučna kesa prepuna kamenja i da ima senku na jetri.
Slutila je da se iza te senke krije nešto opako.
„Tumor često prvo nazovu senkom, pre nego što imaju hrabrosti da kažu da je tumor. Ja sam to znala. Tata mi je umro od raka na plućima", priča Leposava za BBC na srpskom osam i po godina kasnije.
„Za mene je to na onom krevetu bio šok. Kada sam izašla iz ordinacije, u tom trenutku sam već sahranila sebe. Već sam počela da razmišljam kako imam još nekoliko meseci života. Bila sam paralisana."
Definitivnu dijagnozu raka jetre dobila je dva meseca kasnije, a zahvaljujući brizi lekarke koja joj je saopštila nalaze, počela je optimističnije da posmatra bolest.
Lekari u Srbiji godišnje nekoliko desetina hiljada puta izgovore za mnoge od isto tolikog broja pacijenata najtežu dijagnozu do tada.
Oko 40.000 ljudi u Srbiji godišnje dobije dijagnozu maligne bolesti.
Kako će je prihvatiti i proći dalje kroz lečenje, umnogome zavisi od načina na koji im lekari saopšte rezultate i kakvi su dalji koraci, saglasni su svi - i pacijenti, i lekari, ali i psiholozi.
Ovo su priče Leposave, Dragane, Gorice, Predraga i lekara i psihologa koji tu bolest dobro poznaju.
Leposava Milutinović, rak jetre: „Pisala sam testament, ali mi je lekarka ulila optimizam i sačuvala život"
Leposava je živela bezbrižno do jula 2013.
Čuvala je unuke i radovala se svakom trenutku života.
Neprijatnost u predelu stomaka ispod grudi bio je razlog da se obrati lekaru.
Od ultrazvuka na kome je dobila nagoveštaj da nešto nije u redu, do nalaza histopatologa i dobijanja dijagnoze, prošla su dva meseca.
Leposava je sve to vreme slutila o čemu se radi, ali nikome nije govorila.
Plašila se kako će njeni najbliži reagovati.
„Mnogo mi je bilo teško. Ni sa kim nisam pričala osim sa kumom. Ona je doktorka i profesorka na Medicinskom fakultetu.
„Bila je sa mnom i na ultrazvuku i od početka upućena u sve."
Leposava je borbu sa rakom prošla sa ocem, pa je zato brinula i razmišljala šta da kaže deci.
Odučila je da im do dobijanja nalaza patologa, ne govori ništa. U međuvremenu su joj dolazile najcrnje misli.
„Pisala sam testament, razmišljala šta ću kome da kažem, kako će mi čitati pesmu Mike Antića kao nekrolog.
„Mnogo mi je bilo teško, priznajem.
„Živelo mi se. Deca su dobra, imam unučad, sve je nekako lepo išlo u životu.
„Mnogo mi je bilo teško, mnogo nesanice, mnogo razmišljanja kako je to sve bolno i teško, za mene fizički, za decu psihički", priseća se Leposava kako su prolazila dva meseca do dobijanja konačne dijagnoze.
Po nju je otišla na Kliniku za endokrinologiju Kliničkog centra Srbije u Beogradu.
„Srećom, dobila sam uput za Beograd i naišla na izvrsnu doktorku.
„Kada sam u jesen 2013. došla kod nje, kada mi je rekla da to može da se operiše, osetila sam se malo bolje", priča ova Nišlijka.
Doktorka joj je, kaže Leposava, sve lepo objasnila, bila joj je podrška i ulivala nadu da će nastaviti da živi.
„Moj život je bio u njenim rukama i zahvaljujući njenom zalaganju, ja sam i danas da ne kažem zdrava, ali sam živa, što je mnogo važno", kaže Leposava.
Do skora je išla na šestomesečne kontrole, a sada se sa lekarkom viđa jednom godišnje na kontrolnom pregledu.
Pred odlazak na kontrolu, kaže, postoji mali strah da vesti opet ne budu loše, ali kada izađe iz ordinacije sa dobrim rezultatima „leti kroz hodnik".
„Radujem se životu. Lepo je. Život je lep. To mi je postalo geslo."
Gorica Đokić, rak jajnika: „Doktorka, ja ću to pobediti"
Gorica Đokić je imala 47 godina kada joj je pukla cista na jajniku.
Završila je na operacionom stolu, a vrlo brzo posle hirurškog zahvata, pozvala ju je doktorka da bi joj saopštila dijagnozu raka jajnika.
Novembra 2014. godine Gorica je, kaže, doživela prelomnu tačku u životu.
„Tu se život menja i dijagnoza kanališe čoveka u drugom smeru", priča Gorica za BBC na srpskom.
Momente i dešavanja u ordinaciji tog dana nikada neće zaboraviti.
„Doktorka je bila veoma ljubazna i profesionalna u tom trenutku.
„Jednostavno, primetila sam i ja da hoće nešto da mi kaže. Naslućivala sam da nešto nije kako treba, da nije u redu.
„Preduhitrila sam je i pitala da li je teška bolest", priseća se trenutka suočavanja sa dijagnozom.
Osetila je, kaže, da je lekarki skratila muke saopštavanja dijagnoze.
Doktorka je potvrdila da rezultati nisu dobri i da Gorica ima maligno oboljenje.
„To je neopisiv momenat. Trenutak kada čvrsto stojim na zemlji, ali mislim da lebdim. To je nešto što vas potpuno parališe", priča Gorica.
Ipak, uspela je, kaže, da se sabere i izgovori: „Doktorka, ja ću to pobediti".
„Bila je to bukvalno prva rečenica koju sam izgovorila kada sam se povratila iz šoka. Kako, ne znam, ali sam to rekla", kaže ova 55-godišnja Beograđanka.
Osetila je da je doktorki tada laknulo.
„Videla je u meni borca, nekog ko hoće da se bori i neće lako da se preda."
Tako je izgledalo prvo Goričino suočavanje sa dijagnozom raka.
Nije znala ništa o njoj, ali je bila spremna da nastavi lečenje i da sluša lekare.
Kod dobijanja dijagnoze maligne bolesti, važno je ne prepustiti joj se, priča ona.
„Ako tako zaista čovek gleda i racionalizuje bolest, sigurno će imati rezultata. Sve potiče iz glave. Ovo je borba i sa samim sobom.
„Ne možemo da kažemo da je to kraj, da je to smrt.
„Zaista moramo još jednom da sagledamo stvari, da upoznamo dijagnozu, da upoznamo načine lečenja, da verujemo lekarima, da verujemo sebi, da verujemo u Boga ili u šta god da se uhvatimo", priča Gorica.
Rak je u njenom slučaju bio u početnom stadijumu, ali na prvoj operaciji nije bilo uklonjeno sve.
Usledila je druga operacija, a zatim šest hemioterapija.
Sve to, uz oporavak, trajalo je 17 meseci.
„Toliko mi je bilo potrebno da se vratim", kaže Gorica.
Bilo je teških momenata, ali je imala jasan cilj - želela je da se izleči.
Ona kaže da u ovakvim slučajevima, kakve god da su prognoze, pacijent mora da ima takav cilj.
Gorica sada živi „koliko-toliko normalno", trudi se da minimizuje glavne okidače stresa i ide na redovne šestomesečne kontrole.
„Živim od kontrole do kontrole.
„Kada odradim kontrolu, u jednom periodu sam mirna i onda opet tako do naredne magnetne rezonance, tumor markera i odlaska lekaru sa rezultatima."
Kaže da živi oprezno i osluškuje organizam.
„Oprezna jesam, ali ne živim u paranoji i strahu. Strah nije saveznik.
„On je najveći neprijatelj i ako se njemu predate, paralisaće vas. Nisam želela da me strah savlada."
Predrag Slijepčević, leukemija: „Ovakve dijagnoze treba saopštavati u prisustvu psihologa"
Predrag Slijepčević je dijagnozu raka dobio ne jednom, već četiri puta.
Leukemija mu je prvi put dijagnostikovana 2008, a bolest se naredne četiri godine još tri puta vraćala.
Sva četiri puta, dijagnozu mu je saopštavala jedna od dve lekarke koje su ga lečile.
Zahvaljujući načinu na koji mu je sve saopšteno i pristupu lekara, on je, kaže, danas živ.
„Jedna je otvorenija, direktnija, poput mene, što u takvim situacijama može da bude loše, jer mi upotrebimo reči tačno, izvorno, tačno govoreći ono što jeste, ali se to razume kao strašno.
„Druga lekarka je mnogo mekša, mnogo nežnije, sa mnogo više empatije izgovara to i više priđe čoveku", priča Predrag za BBC na srpskom.
Lekari su ga, kaže, nekoliko puta otpisivali.
Kada vide da je kraj, doktori kažu porodici da dođe, da se oprašta, da provodi vreme s pacijentom.
„Mojoj supruzi su to govorili nekoliko puta. Nikada nije htela da dođe jer je znala da ću se možda predati ako bude sa mnom tih nekoliko sati. Ne bih se predao, ali ona to nije mogla da zna. Nije znala koliko sam čvrst."
Njegovom karakteru više odgovara pristup prve lekarke i kaže da bi upravo način saopštavanja dijagnoze mogao da se uskladi sa tim kakav je pacijent.
„Bilo bi dobro da može da se bira po karakteru pacijenta ko će mu i kako to izreći, ali, nažalost, to ne može.
„Bazično, prva doktorka koju sam pomenuo saopštava to na jedan tvrđi način i čoveka odmah priprema za borbu, koja je evidentno potrebna.
„Ja sam zbog toga živ. Ona mi je u prvom razgovoru rekla ono što je bilo važno da čujem.
„Srećom, ja sam to umeo da čujem. Neki drugi pacijenti nisu i zato su umrli.
„Kada se mekše objasni, ni to neki ljudi ne čuju. Sve zavisi od pacijenta", priča Slijepčević.
Kod saopštavanja dijagnoza bolesti koje su smrtonosne, pacijent je prvo u šoku i zato je pristup lekara jako važan, dodaje.
„Em je čovek u šoku, em ako mu ne kažeš dovoljno jasno da mora da se bori, ako mu smanjiš količinu opasnosti, on neće angažovati sve svoje resurse, jer se neće dovoljno uplašiti i zabrinuti.
„Sa druge strane, ako mu kažeš previše, on pomisli da je mrtav. Počne da paniči. Zato je važno naći sredinu", kaže Predrag.
Slijepčević smatra da bi ovakve dijagnoze pacijentu trebalo da se saopštavaju u prisustvu psihologa, koji će odmah posle toga nastaviti da radi sa njim.
„Stepen preživelih bi bio značajno veći u tom slučaju."
Koliki god da je šok, važno je ostati iole racionalan, objašnjava Slijepčević.
„Čovek mora da pronađe snagu u sebi da bi mogao da preživi i suštinski čovek sebi može značajno da poveća šansu načinom razmišljanja i ponašanja."
Slijepčević iz sopstvenog i iskustva brojnih pacijenata sa kojima je u kontaktu, kaže da se lekari trude da pomognu maksimalno pacijentu, ali da su i sami pod stresom zbog saopštavanja vesti i borbi pacijenata.
„I lekari su ljudi. I lekari se raspadaju i to više nego pacijenti, jer su drastično više izloženi pritisku.
„Moja količina zadivljenosti njihovom snagom da izdrže da im toliko pacijenata umire je neopisiva."
