"Imam 36 godina i nijednog muškarca na vidiku," započinjem svoju žalopojku majci koja me strpljivo sluša. Dok otpija gutljaj domaće kafe, uzdiše lagano, verovatno u sebi proklinjući majčinstvo i to što ono podrazumeva da milion puta od svoje odrasle ćerke čuje jednu te istu rečenicu..
"Onaj pravi će doći kada to najmanje budeš očekivala," kaže sa mirnoćom svetice dok lagano ka meni gura čašu Kapri sladoleda.
"A šta ako je prošao? Šta ako je prošao pored mene i nije me primetio?" grabim onaj sladoled tražeći utehu u dobro poznatom kremastom zalogaju.
"Hiljadu puta ti kažem – od sudbine se ne može pobeći! I molim te, nemoj više da mi pričaš jednu istu priču. Od tvoje šesnaeste godine slušam tu pesmu. Postaje mi dosadna", gubi ona strpljenje, uzima onaj sladoled od mene i odlazi na terasu.
Eto, dobila sam ono što sam tražila. Samo majka može, kao najbolji terapeut, da ti da i nadu i otrežnjenje u jednoj istoj rečenici.
Razmišljam o ovoj sceni i sutradan dok sedim na poslu, čekajući da počne dugo najavljivani sastanak. Opet neka reorganizacija na poslu, dolaze novi ljudi, kolege koje će “preporoditi našu firmu” kako kaže direktor.
Blago je reći da nisam bila zainteresovana. Kako sam napunila tridesetšestu, postala sam opsednuta spoznajom da nemam vezu, pa čak ni nekog momka u kojeg sam kao zaljubljena.
"Ko me kleo nije dangubio," uzdišem u sebi i krećem na sastanak.
Dok ulazim u salu u kojoj već sedi “kadar koji obećava” od 10 ljudi za stolom ja vidim samo NJEGA.
Crn, visok, sa velikim smeđim očima – tačno onakav kakvim ga pamtim. Ni dan stariji, a prošlo je tačno 10 godina!!!
Možda je neko tu nešto rekao, verovatno je i sastanak počeo, sigurno sam se i rukovala sa ostalim ljudima, ali u mislima mi je samo bio Goran i dan kada je otišao od mene.
Sećam se tačno kako sam bila šokirana saznanjem da on zaista odlazi i to sa rečima “da mora da pokuša “preko grane””. Bili smo u vezi samo nekoliko meseci, a on je upravo završio fakultet. Ambiciozan kakav jeste, iskoristio je ponudu inostrane kompanije i odlučio da ode. Sećam se osećanja gubitka, ali i one majčine rečenice koja me je tada tešila: “ako je suđeno – biće”.
Tog dana više nego ikad osetila sam šta znači reč SUDBINA.
“Sneža će vas provesti kroz firmu i pokazati vam sve”, čujem direktora dok se obraća novim kolegama.
“A posle možeš da nas odvedeš i na sladoled”, namiguje mi Goran dok mu smeđe oči gore.
“Važi”, kažem mirno dok mi u glavi odzvanja “Ako ovo nije sudbina, ne znam šta je!”
