Obožavam prirodu i stremim tome da, kad god sam u prilici, putujem u mesta gde može da se vidi nešto drugačije od onoga što sam već obišla. Jedno od onih koja sam silno želela da vidim je Kapadokija u Turskoj. Sav taj neobični pejzaž preplavljen šarenim balonima u mašti mi je izgledao bukvalno kao iz bajke.
I kao što to obično biva, kad se najmanje nadate, desi se čudo. U mom slučaju bio je to poziv od Ambasade Turske u Srbiji da povodom Međunarodnog dana žena, u okviru Programa sertifikovanja sigurnog turizma, s koleginicama novinarkama iz Rusije, Francuske, Ukrajine i Poljske posetim ovo čudesno mesto i uživam u svemu onome što nudi.
Radovala sam se kao dete. Hej, pa da li je stvarno moguće da je želja bila toliko jaka da mi se i ostvari?
NE PROPUSTITE
U mašti sam uveliko već letela u jednom od balona i posmatrala sve te lepote iz ptičje perspektive...
Put iz Beograda preko Istanbula do kapadokijskog aerodroma prošao je bez ikakvih problema. Svi putnici su morali da imaju negativan test na koronu, a mere opreza bile su na najvišem nivou - svi smo na raspolaganju imali maske i dezinfekciona sredstva.
Na odredište sam stigla pred zoru. Iako je još bila noć, videla sam da je ovo mesto potpuno drugačije od svih drugih koja sam videla.
Prvi pozitivan šok bio je momenat kad sam shvatila da ću biti smeštena u hotelu napravljenom bukvalno u steni. Lep, tradicionalan enterijer i srdačan prijem domaćina bili su dobar početak jedne lepe avanture. Lepote ovog regiona počeli smo da otkrivamo sutradan, prvo odlaskom na nekoliko radionica i događaja, usput slušajući priču o ekonomskom doprinosu koji su ovom regionu, u srcu Anadolije, dale žene. Prva radionica bila je izrada kapadokijske grnčarije, čija istorija u ovom regionu datira od 2000. godine p. n. e.
Druga, meni posebno zanimljiva bila je radionica tkanja ćilima, umetnosti koja se ovde neguje vekovima. Posmatrala sam sve te žene koje su u turskom sedu ručno, s neverovatnom lakoćom, na drvenim razbojima tkale tepihe od vune i svile svih boja. U susednoj prostoriji prvi put sam videla larve svilenih buba i postrojenja koja su niti vukla iz njihovih čaura i namotavala ih u klupko.
Saznala sam da tepisi baš iz ove radionice ukrašavaju domove najbogatijih ljudi na svetu, i da neki od njih koštaju i po nekoliko desetina hiljada evra. Nakon ove avanture domaćini su nas odveli u jednu od najboljih vinarija da probamo čuvena kapadokijska vina. I nije da smo ostali samo na nekoliko gutljaja... Drugog dana plan je bio da rano ujutro sa staza oko Goremea poletimo balonima. Bili smo budni pre svitanja i uzbuđeni što je došlo na red ono zbog čega smo, ruku na srce, najviše i došli. Međutim, vreme nam nije išlo naruku. Iako smo satima čekali da se vetar smiri, a magla raziđe, to se, nažalost, nije desilo. Let, jednostavno, u takvim uslovima nije bio moguć. Domaćini nisu hteli da rizikuju, ali su nas tešili obećanjem da ćemo probati da poletimo po podne. Ni tada nismo imali sreće... U ovoj turskoj pokrajini priroda nije štedela na svojoj mašti, pa smo nastavili da razgledamo njene ostale atrakcije. Neverovatan pejzaž Kapadokije sve vreme vam izaziva osećaj kao da se nalazite na nekoj drugoj planeti. Nekoliko vulkanskih erupcija, praćenih prirodom erozijom, izgradilo je čudesan pejzaž kratera, dolina, vilinskih dimnjaka, crvenih kanjona i ravnih planina.
Cela regija prožeta je neverovatnim sistemom podzemnih gradova i pećina, od kojih pojedini potiču iz 1800. godine pre Hrista.
Kapadokija je područje bogato istorijom, čemu svedoči čak 36 podzemnih gradova koje su nekada koristili hrišćani kako bi se sakrili od progona rimske vojske.
Posebna atrakcija za nas bili su gradovi u stenama iznad površine tla. Nijedna poseta ovom mestu ne bi bila kompletna bez odlaska u muzej Goreme na otvorenom. Reč je o crkvama iz 10. veka u kojima se još uvek nalaze predivne freske koje svedoče o tadašnjem životu, ali je većina njih poprilično uništena. Sutradan rano ujutro krenuli smo u Istanbul (o čijim lepotama ćemo vam pisati drugom prilikom). I dok je jutro odmicalo, a mi već bili na putu do aerodroma, sunce se pomolilo u svom punom sjaju. A onda smo u jednom trenutku svi zaćutali zbog neverovatnog prizora koji smo videli kroz prozor autobusa - na desetine ogromnih šarenih balona krasilo je taj deo neba. Nije bilo nikakve šanse da ostanemo, avion je čekao. Ali je priča bar zaokružena time da smo balone ipak videli.
Vožnju ostavljamo za neki drugi put...
