Mirka Vasiljević je neverovatna žena-zmaj. Za tri godine rodila je troje dece, nakon duže pauze još jedno, a radila je čak i u trudnoći. Nakon svakog deteta vraćala se sve lepša i jača, a njena ljubav s nekadašnjim fudbalerom Vujadinom Savićem jedna je od najvećih na javnoj sceni. I u ovom trenutku, s tek prohodalom najmlađom ćerkom, prelepa glumica ne zapostavlja svoju profesiju.
Pošto ste u proteklom periodu mnogo radili, ko je uskočio kao pomoć u čuvanju vaše lepe, velike porodice - četvoro dece?
- Već sam od 20. godine majka, ali nisam želela da zapostavim karijeru. Volim da kažem kako mi tu pomaže moj horoskopski znak Vaga. Na jednom tasu je moj porodični život, a na drugom posao. Ako sam više na poslu, a manje u kući, ne volim da mi jedan tas prevagne, pa se onda više posvetim porodici. Organizovala sam se najbolje što umem i nisam imala duge pauze bez posla. Moja porodica mi maksimalno izlazi u susret. Kada moji ne mogu, tu su Vujadinovi roditelji. Prvo troje su već školska deca i sami odlaze na svoje obaveze. Kao šlag na tortu došla nam je beba, naša Anika, tako da je lakše organizovati čuvanje jednog deteta nego troje. Krenula je i u vrtić, što je i za nju korisno.
Ugleda li se Anika na stariju braću i sestru?
- Više je naklonjenija organizaciji s braćom. Da bi bila deo "tima", morala je da ih prati. Pošto je između njih veća razlika u godinama, očarana je njima i gleda da ih maksimalno oponaša. S njom sve brže ide, ne moram samo ja da je učim, jer deca brže uče od svojih vršnjaka.
Da li ste na svoju decu preneli model sopstvenog vaspitanja kada je reč o samostalnosti i odgovornosti?
- Znaju moja deca ko su mama i tata i čija je glavna i poslednja reč. Ali tu su baka i deka, i baba-tetka i deda-teča, i ujak, pa prababa i pradeda, da im pruže trenutke igre, lepog odrastanja i uspomena. Kao neko ko je rastao u porodici gde sam bila voljena, prisutna, gde i ja volim, želim da to prenesem i na svoju porodicu. Poznati su mi njihovi nestašluci i gluposti, ali ovo je brže, izazovnije i drugačije vreme. Učim ih samostalnosti, jer kad si sa obe noge na zemlji, siguran i zadovoljan, ni buldožer ne može da te pomeri. Kad si sebi dobar, bićeš svima dobar.
Koje od dece je najsličnije vama, a koje Vujadinu?
- Andrej i Adrijana su svetlije puti, imaju plave oči, a Mihajlo je bio sam i drugačiji. Onda je došla Anika, koja takođe ima tamne oči i tamnije je puti, tako da su se podelili! Prepoznam neke svoje mane i vrline u svakom od njih, a i Vujadinove. I on i ja smo izražajni, glasni, sigurni, sudarila su se dva jaka karaktera, a to se prenelo i na klince. Međutim, radom na sebi, šta je dobro a šta nije, sve izađe na dobro. Ali definitivno, Vujadin i ja najviše uživamo u četvrtom detetu jer smo i mi sad emotivno zreliji i iskusniji. Anika je jedina mala, njih troje nisu baš toliko. Nekada je bilo juri da su svi siti, svi suvi, svi čisti, tri "pampersa", tri cucle, a sada je fokus na njoj jednoj. Čak i njih troje, koji su bili ekipa, uživaju u odrastanju bebe - kako su joj male ruke, noge, kako uči da hoda... Njima je fenomenalno što imamo Aniku!
Kako izgleda kuvanje za šestoro?
- Odrasla sam u velikoj porodici, ima nas 11 u najosnovnijoj! Navikla sam da lonac mora da bude veliki i pun. Jedan obrok mora da bude zajednički, da smo svi zajedno za trpezom. Tako je i u mojoj kući. Skuvaj, opeglaj, operi, gledam kao usputne stvari. Odradim i idem dalje.
Imate li instituciju nedeljnog ručka?
- Kako da ne. Kad pitate moju decu ko im je od moje porodice najdraži, to su im moji baba i deda, njihovi prababa i pradeda! Onda sto mesta prazno, pa idemo mi ostali! Ako prođe nekoliko dana da ih ne vide, traže da se i vide i čuju. Kad imamo neki rođendan ili slavlje, zauzmemo pola restorana ili je kuća toliko puna da nakon toga raspremanje baš dugo traje.
Koliko dozvoljavate deci gledanje televizije, kompjutere, telefone, igrice?
- Osnova i stub su ona načela na kojima smo odrastali mi i naši roditelji. Ipak, mora da se prati i novo vreme, u granicama normale. Ako ga ne pratite, nećete moći da budete deo društva. Njih je četvoro, lako se rasporede u timove i za igre napolju i kompjuterske igrice. Treba da uživaju u detinjstvu, ali oni tri puta nedeljno treniraju, imaju utakmice, plus škola i učenje... Sve je manje slobodnog vremena.
Dečaci treniraju fudbal?
- Sve troje! Dva dečaka i devojčica! Adrijana je probala razne stvari, ali je ostala uporna da trenira fudbal. Mi smo je podržali, kao što su naši roditelji pružali nama podršku. Evo, sada i Anika najviše reaguje na loptu i šutira. Videćemo šta će da bude... Tu sam da pomognem ako neko od njih poželi da krene mojim putem.
Šta se dešava s ljubavlju kad dođu deca? Kako očvrsne?
- Deca su kruna i kvalitet takvog odnosa. Važno je da sebe ne zapostavite, koliko god obaveza imali. Trudim se da budem uvek tu za svoje prijatelje, porodicu, supruga. I pored toga što ih imamo četvoro, uspevamo da nađemo neko svoje vreme, makar samo sat vremena. Nekadašnje česte selidbe naučile su nas da ništa ne treba da postane rutina. Negujemo svoju ljubav jer znamo kako izgleda kad želimo da smo zajedno, a hiljade kilometara nas deli. Nekad Vujadin izađe sa svojim društvom, a ja sa svojim, nekad nam je važno da budemo zajedno, makar samo da sedimo. Divno je kad imate osobu s kojom je prijatno i da ćutite.
Kupuje li vam muž poklone?
- Vujadin je muškarac s Balkana, ali ima svest da usreći i obraduje. Dobra je mešavima balkansko-srpskog i emotivne, osećajne osobe. Nekad mi bez ikakvog razloga donese cveće jer zna da ga volim i to postane uspomena koja mi greje srce i dušu. Kad su važni datumi u pitanju, uvek gleda da ispoštuje i naše ćerke i mene, ženski deo naše familije.
Divimo se vašoj lepoti i izgledu. Dolazi li to iznutra ili radite na tome?
- I jedno i drugo. Samokritična sam i više sebi nalazim mana nego što sebe hvalim. Od tih sam žena koje moraju da rade na sebi i divim se onima koje ne rade ništa. Verovatno imaju neki čarobni štapić. Kod mene je sve samodisciplina, kontrola i rad. Fizički sam aktivna, gde god mogu idem pešice, pazim na ishranu, mada ponekad sebi dam oduška. Ali umem da povučem ručnu.
Da li ste snimali nešto novo?
- S poslovne strane sam srećna i uzbuđena jer ponovo čujem one reči: "Ton ide, kamera ide, stop akcija, kupljen kadar"... Na tim rečima sam odrasla. Nakon pauze, kada sam više radila u pozorištu, dobila sam poziv da radim seriju. U pitanju je četvrta sezona "Urgentnog centra", 100 epizoda. S nekim starim glumcima sam već radila, a s novima stekla prijateljstva i lepe uspomene. Snimalo se godinu dana i nedavno smo završili. Zanimljivo je da smo na snimanju imali i prave doktore koji su nas učili kako se pacijent prima, s njim razgovara, pregleda. Naučila sam mnogo toga što može da mi koristi i u privatnom životu. Osim toga, imamo i život medicinskih sestara, njihove ljubavne veze, svađe, mirenja... Uživali smo. Baš sam imala sreće da sam deo ekipe.
Ljubav, navika, panika? Koliko čega treba da ima u životu?
- Volela bih da ljubavi ima najviše, da ima dobre navike, a da paniku prepričavamo samo kroz šalu, jer ne donosi dobro.
