Kneginja Jelisaveta Karađorđević, najšarmantnija, najspontanija i najelegantnija Beograđanka prošlog veka, čije su rodbinske, a pogotovo sentimentalne veze bile takve da bi se čitava Evropa i još neki kontinenti mogli držati pod kontrolom, ispričala je Igoru Karanovu za Elle.rs 2017. godine zašto je važan osmeh.
Priča o Jelisaveti Karađorđević od njenog detinjstva punog dramatičnih obrta, sa presedanjem u Keniji, Južnoafričkoj Republici, Švajcarskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Americi, pa do trenutka kad je svet polako počeo da se okreće oko njenog kraljevskog osmeha, pre je zapis o tome kako je život putovanje koje se nikad ne završava. I o tome da princeze ne spasavaju vitezovi, nego su vitezovi one same.
Visokim i prilično zahtevnim stepeništem zgrade u Kosovskoj ulici stiže se do sada već legendarnog potkrovlja u kom je princeza Jelisaveta Karađorđević pronašla svoj novi/stari dom.
Na poslednjem odmorištu, pre nego što se dođe do teških vrata, nalik onima na dobro čuvanom sefu neprocenjivih uspomena, postavljene su dve fotelje i sobno cveće, a po zidovima su okačene brojne uramljene slike. Tu se, valjda, čeka na audijenciju.
Jelisaveti nisu potrebni ni tijara, ni žezlo, niti raskošna balska haljina da bi svojim kraljevskim sjajem zaslepila posetioca. Uske crne farmerke i kratka kožna jakna još su ubedljivi okvir za njenu veličanstvenost. A tu je i radoznali pogled, živo oko koje ni u jednom trenutku ne prestaje da uočava nove stvari: Vi ste pušač? Odličan vam je džins.
Malo ko bi pretpostavio da osoba koja je o istoriji diskutovala sa Džonom Ficdžeraldom Kenedijem, o politici sa Ričardom Niksonom, o umetnosti sa Endijem Vorholom, a o ljubavi sa Ričardom Bartonom, može da se zainteresuje za nekog ko nije planetarno poznat.
Životna priča Klementine Čerčil, požrtvovane žene i majke: Sudbina joj zadala tri najteža udarca!
"Tu, na uglu, postoji jedan majstor koji popravlja električne uređaje, gospodin Branko. Uvek je vedar, oči su mu žive i ništa mu nije teško", odgovara Jelisaveta na pitanje koja je ličnost ostavila najbolji utisak na nju.
"Visoko društvo? Prijemi? Holivud? Politika? To je sve gluma. Tamo ljudi ne govore da bi nešto otkrili, već da bi prikrili. Večera je mnogo bolji provod kad je spremaju svi gosti zajedno, nego ako samo sedimo za stolom. To bi trebalo uvesti u Ujedinjene nacije umesto onih dosadnih sednica. Zvanični prijemi su gubljenje vremena, tamo zapravo niko nikoga ne čuje i ne vidi. Dobar dan, kako ste putovali, je li lepo vreme, idete li negde posle, doviđenja, moram da idem dalje. Više volim razgovore kad se sedi na podu nego one za raskošnom trpezom", kaže 81-godišnja dama.
Kneginja Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza Pavla, jugoslovenskog regenta obrazovanog u Oksfordu, i princeze Olge, ćerke grčkog i danskog princa Nikole i vojvotkinje Jelene Vladimirovne Romanove, rođena je na Belom dvoru 1936. godine.
Idilično aristokratsko detinjstvo za koje ni ona sama danas nije sigurna da nije bilo bajka, naglo je prekinuto ultimatumom koji je 1941, uz ostale članove kraljevske porodice, dobio njen otac: za četiri sata napustite zemlju.
Ime Slobode Mićalović krije najtužniju sudbinu: Pošla je u smrt kao u šetnju, sa osmehom (FOTO)
Vozom iz Topčidera otputovali su u prvo u Atinu, odakle su nastavili u Egipat, da bi im, uz logističku pomoć britanske obaveštajne službe, kao konačno utočište bila određena Kenija. Posle izvesnog vremena, kad je engleski kraljevski par, koji je i krvnom linijom povezan sa Karađorđevićima, doputovao u Johanesburg, knez se sa porodicom preselio u Južnoafričku Republiku, a nakon rata, 1948. godine vratio se u Evropu.
Grad u kom se dvanaestogodišnja princeza ponovo susrela sa civilizacijom starog kontinenta bila je Ženeva. Posle afričkih prostranstava delovala joj je malo tesno i klaustrofobično, ali tamo se nije dugo zadržala.
Već 1953. godine, posle kratkotrajnog boravka u Parizu, živela je u Londonu i s majkom se, u Diorovoj haljini, pojavila na krunisanju engleske kraljice Elizabete. Sa princom Čarlsom, za kog tvrdi da je, suprotno slici u javnosti, nesvakidašnje inteligentan i interesantan, i dan-danas je u vrlo bliskim odnosima.
"Prvi put smo se sreli kad je imao godinu dana. On mnogo vredi, ali, nažalost, engleska štampa je surova i voli da ruši autoritete. Uvek su bili naklonjeniji princezi Dajani jer je bila lepa i elegantna. Malo se zna o tome, ali Čarls je neverovatan, kao i njegov otac. Obojica su u zemlji napravili čuda. Otvorili su oči javnosti za mnoge stvari, između ostalog i za ekologiju. Ali, skromni su, a to štampa ne toleriše. Kamila mi je simpatična, mada je nisam često viđala. Sa Vilijamom i Harijem provodila sam vreme kad je jedan imao pet, drugi šest godina. Jednom sam tamo bila za vikend, Dajana se samo pojavila i otišla. Sutradan ujutro Hari je ušao kod mene u sobu i rekao: Došao sam samo da dobijem zagrljaj. Bio je presladak. A kraljica je čudo! Sa devedeset godina ona radi ozbiljan posao za državu", prisetila se kneginja.
Bio je 23 godine stariji od nje: Nije mogla ni da zamisli da će je ostaviti i to na ovaj način!
Razbijajući predrasude da plava krv, posebno u prohladnoj Britaniji, ne može da uzavri, nakon školovanja na Oksfordu Jelisaveta se prvi put udala. Na skijanju u Austriji upoznala je zgodnog njujorškog konfekcionara čelične muške lepote i prefinjenih manira, Hauarda Oksenberga.
Zajedno su otišli u Njujork, gde su dobili dve kćerke, Katarinu, koja se kasnije proslavila kao glumica u prvoj modernoj sapunici Dinastija, i mlađu, Kristinu, koja je postala pisac.
Amerika je bila novo poglavlje u kneginjinom životu. Brzo se ispostavilo da je tamošnjim džet-set krugovima mnogo zanimljivija princeza bez kraljevstva nego šarmantni biznismen koji ju je uveo u društvo. Čak i posle razvoda od Hauarda, Jelisaveta je bila omiljen gost na prijemima i zabavama u visokom društvu.
Iako ona sama tvrdi da je Amerikancima imponovalo njeno plemićko poreklo, svakome ko ju je upoznao, jasno je da to uopšte nije slučaj. Neko ko je do svoje dvadesete godine doslovce obišao pola sveta, upoznao sve važnije prinčeve i kraljeve, ko je u direktnom sukobu sa aveti komunizma, a uz svu svoju briljantnu pamet i obrazovanje savršeno pažljivo sluša svakog s kim se upusti u razgovor plenio bi sve i da je rođen na plantaži pamuka u Alabami, a ne na Belom dvoru.
Jelisaveta je oduvek imala specifičan komunikacijski kod: Iako joj se u očima u svakom trenutku jasno vidi da razmišlja sto na sat, ona govori malo, precizno, duhovito i uvek s poentom.
Holivudske zvezde, producenti, bogati industrijalci i uticajni političari počeli su da je saleću, što zbog bajkovitog porekla, što zbog vedrine koju je zarazno širila svuda oko sebe. Istoriju svog izgnanstva, koju bi većina normalnih ljudi predstavila kao golgotu, ona je prikazivala kao zanimljivi safari.
"Jedna žena, Japanka koju sam srela u Njujorku kad sam imala 26 godina, rekla mi je na ulici: Zašto ne pokušaš da se nasmeješ? Shvatila sam da hodam okolo sa tmurnom grimasom i onda se sve promenilo. To je moja lična filozofija: čovek može da bira da li je ono što mu se dešava pozitivno ili negativno. Ja biram da sve oko sebe pretvorim u pozitivno. To može svako. Svi mi sa sobom kroz život nosimo ono što se u engleskom kaže "pain body". To je senka koja nas tera da patimo, kritikujemo, budemo tužni ili besni na nešto. Kad se toga oslobodimo, patnja i bol postaju nepotrebni. Nemamo zbog čega da se žalimo. Ne volim patetiku, mrzim da sebe vidim kao žrtvu", kaže Jelisaveta.
Njena životna filozofija osvojila je njujorško visoko društvo, a tamo je upoznala i legendarnog Momu Kapora koji je o njoj napisao antologijski roman "Zoe".
"To je čudno, pošto smo se videli samo jednom, na jednoj večeri kod Svetlane Stoun. Njegov francuski bio je vrlo slab, a engleski tad nije govorio uopšte. Bilo mi je interesantno da ga upoznam jer tad nisam znala ni reč srpskog. Komunikacija je bila minimalna, a on je napisao roman. Takvi su pisci. Ne znam, možda je dovoljno pet minuta za inspiraciju. Posle smo ručali negde na reci, ovde, u Beogradu", prisetila se kneginja.
Posle Hauarda, princeza Jelisaveta imala je još dva braka, sa Britancem Nilom Roksburgom Balfurom, bankarom koji je prešao u politiku i postao poslanik Evropskog parlamenta, s kojim je dobila sina Nikolasa, i sa bivšim premijerom Perua, Manuelom Uloa Elijasom.
Danas je u srećnom braku sa Draganom Babićem.
Čekali su bebu, a onda je ona ubijena: Iza neverovatne ljubavne priče krije se strašna tajna! (FOTO)
Ipak, više od svih brakova pažnju je privukla njena veridba sa jednim od najvećih holivudskih glumaca svih vremena, Ričardom Bartonom, kog je upoznala nakon njegovog razvoda od Elizabet Tejlor. Njemu je imponovala njena plava krv, a ona je mislila da će s njim zakoračiti u svet kinematografije.
Počeli su zajedno da snimaju jedan film koji nikad nije završen. Kad se pred njom onesvestio od viskija, a ona pozvala policiju, pomislila je: Samo mi još on fali u životu.
Pred kraj osamdesetih godina prošlog veka, kad je Srbija polako počela da - naravno, posthumno - priznaje kneza Pavla kao značajnu istorijsku ličnosti, otvorila su joj se vrata da se vrati kući, o čemu je sanjala tokom decenija izgnanstva.
Kao dete, u Keniji je često maštala kako samo treba da zatvori oči, izbroji do deset, i kad ih otvori, biće kod kuće u Belom dvoru. Ipak, soba iz njenog detinstva više je nije privlačila. Radije je boravila u dečjim bolnicama, gde je svake godine, zahvaljujući fondaciji koju je osnovala, doturala lekove, pa i lekare.
"Od 1989. svake godine organizovala sam preko fondacije svoj dolazak ovde. Donosila sam medicinsku pomoć deci u Srbiji, a sredstva sam prikupljala na različitim manifestacijama u Njujorku, pozorišnim događajima ili aukcijama. Jednom smo na Brodveju producirali predstavu Bring in the noise, bring in the funk u kojoj je glavna zvezda bio sin Denija Glovera, Savion", ispričala je Jelisaveta.
Sa istim onim osmehom koji joj je zauvek poklonila nepoznata Japanka u Njujorku, princeza Jelisaveta je svom u međuvremenu posrnulom kraljevstvu, osim lekova i humanitarne pomoći, uspela da vrati i značajan deo istorije, posebno onaj koji se tiče njenog oca. Uz to, napisala je više knjiga za decu, ali potpisala i dva parfema: E i Jelisaveta.
Za svoje dobrotvorne akcije dobila je brojna priznanja, a uz to je postala član reda Belog krina, što je ženski ogranak reda Templara. Duhovito baš na njen način, pokazala je da je viteštvo obavezan aksesoar svake dame koja drži do sebe.
(Elle.rs)
