Ljubiša Stojanović Luis

Zvali su ga magistrom života: Toliko je voleo da peva da su mu od miline tekle suze!

Prija mi život i sve što ide uz posao koji radim, čak i neispavanost. Jednom prilikom ostao sam budan devet dana i noći. Posle toga spavao sam neprekidno četrdeset osam sati. Inače, ne volim svađu, rasprave, prepirke. Izgradio sam svoj svet i u njemu se osećam najbolje, rekao je pevač pred samu smrt
Vip priča 13.08.2016. - 20:13h Autor: Story.rs
Foto: Kurir / Damir Dervišagić

Svojim besmrtnim pesmama i ritmovima, kao i načinom života, slavni kantautor Ljubiša Stojanović Luis osvojio je retku privilegiju da ga se i pet godina nakon smrti ljudi sećaju s osmehom na licu i razdraganošću umesto tuge i suza, piše Story.

 

31. jula, navršilo se pet godina otkako je najmarkantnija figura na ovdašnjoj muzičkoj sceni u poslednjih pola veka sišla sa scene obasjane reflektorima.

 

Ljubiša Stojanović Luis (25. 6. 1952 – 31. 10. 2011) poginuo je za volanom svog automobila na putu kod Feketića i svoje bezvremene hitove "Ne kuni me, ne ruži me majko", "Dudo", "Opa, opa", "Dunjo moja", "Slike u oku", "Moj život je moje blago"... prepustio večnosti. Ali, njegova upečatljiva pojava, neponovljiv glas, snažne rvačke ruke na timpanima i vokalne džez-improvizacije u etno melodijama, kako pokazuje vreme, zaista su ga učinile besmrtnim.

 

Nijedna njegova kompozicija, stih ili nastup nema kontekst prošlosti. Sve to i danas živi – momci i devojke u klubovima i diskotekama uvijaju svoja tela uz njegove ritmove, prepušteni trenutku i uživanju u svojim sadašnjim ljubavima i strastima.

 

Svirepo ubijena u 9. mesecu trudnoće: Tragična životna priča najlepše žene Holivuda (FOTO)

 

 

Neka viša sila zasigurno je znala šta se dešava dok je devetogodišnji dečak, s pločom Luja Armstronga pod miškom, išao po Negotinu imitirajući hrapavi glas ovog legendarnog muzičara, ali ljudi nisu. U to vreme, novokomponovani i tradicionalni narodni melos bili su ultimativno muzički najpopularniji, pa ne čudi što niko nije primećivao njegov talenat koji je, osim pevanjem, dolazio do izražaja i kroz ritmove dok je tapkao bosim tabanima po prašini teško razumljive sinkope i kontraritmove. Posebno poglavlje u istoriji humora apsurda predstavlja i njegova jedinica iz muzičkog, ali za dalji tok njegovog života mnogo veći značaj predstavljala je vera koju je u njega utkala najvažnija figura u njegovom životu: otac Žika.

 

Ljubišin otac bio je majstor za obradu drveta. U toj struci širom zemlje bilo je dosta posla, a Žika, nemiran po prirodi, koristio je to da bi se selio iz jednog gradića u drugi. Ljubišu je dobio u Leskovcu, potom su se preselili u Mionicu, pa u Kučevo gde se rodio Luisov brat Dragan, a potom u Ćupriju, Donji Milanovac i naposletku Negotin.

 

"Imao sam samo dvadeset meseci kada se na Đurđevdan rodio moj brat Dragan. Majka je bila u jednoj sobi sa bebom, dok sam ja iz druge osluškivao šta se dešava. Pojavio se otac i stavio mi u krilo jagnje koje mi je tada ličilo na ogromno čudovište. Bio je to poklon kojim je želeo da mi pokaže da zbog brata neću biti zapostavljen," pričao je Luis u intervjuu koji je dao za Story nekoliko godina pre smrti.

 

"Jeli smo ono što smo imali. Majka Milica pravila je ćeten alvu, palačinke, petkom smo imali pasulj na trpezi, a nedeljom u jedan sat ručali meso... Nikada nismo bili gladni i za sve je bilo dovoljno hrane.

 

Otac je bio stručnjak za obradu drveta, pa je mogao da bira u kom gradu i u kojoj firmi će raditi. Majka je bila domaćica, ali izuzetno nadarena za pevanje."

 

Nemiran na oca, Luis je u školi vrlo često umeo da upadne u nevolju:

 

"Na premijeri predstave koju sam lično osmislio, zaboravio sam tekst i na licu mesta izveo uspešnu improvizaciju. Direktor škole na kraju mi je prišao i rekao: Zbog ovoga možeš da letiš iz škole! Lepo ti je rečeno da naučiš tekst, a ne da ovako brljaš. Sledećeg dana saopšteno mi je da se predstava ipak nastavlja, tako da slobodno mogu da izmišljam tekst jer se upravo to svidelo publici. U sedmom razredu osnovne škole počeo sam da hvatam krivine i otac mi je naredio da se manem pozorišta i muzike. Tatine reči preneo sam direktoru koji mi je postavio ultimatum: Ili ćeš nastaviti da glumiš ili ćeš dobiti jedinicu iz vladanja zato što si bacio papir od čokolade za vreme otkrivanja spomenika, što je dovoljno da te izbacimo iz škole. Tako sam kao pozorišna zvezda završio osnovnu i poželeo da upišem srednju muzičku školu," otkrio je tada Luis.

 

Izgorelo joj 50 odsto tela, ostala bez kose: Teška tragedija Jovane Švonje!

 


 

Iako prilično liberalan, njegov otac smatrao je kako bi Ljubiša trebalo da se bavi muzikom, ali za život mora da napravi i neke ozbiljnije temelje.

 

"Otac mi je predložio da prvo završim gimnaziju i posle toga radim za vojsku, za siguran stan i redovnu platu. Odlučio sam da ga poslušam, ali ponavljao sam prvu godinu, što je bilo presudno da od tate dobijem dozvolu da se prebacim u srednju muzičku školu u Nišu, na solo pevanje, saksofon i teoriju muzike. Za vreme raspusta putovao sam autostopom sa gitarom na leđima, svirao na moru i spavao po dečjim kampovima. Bilo je prelepo," pričao je Luis.

 

Luis je upisao Fakultet muzičkih umetnosti u Nišu. Za to vreme trenirao je rvanje, a u međuvremenu svirao i od toga zarađivao za život.

 

"Nisam voleo da se tučem, za razliku od mog brata koji je bio rukometaš, ali rvanje nije tuča, već sportsko nadmetanje. Prvi stepen fakulteta završio sam u Nišu, a potom studije nastavio u Beogradu. Svirke su me odvele u Ivangrad, sadašnje Berane, gde sam upoznao jednu atraktivnu devojku. Nevena je bila moja prva žena, a venčali smo se 1973. kada sam napunio dvadeset jednu godinu."

 

Dvanaest meseci kasnije, Nevena i Luis dobili su sina Miodraga koji sada živi u Nemačkoj.

 

"Miodrag je golman u jednom fudbalskom klubu u okolini Minhena. Srećan sam što ga imam, ali taj brak bio je glup potez. Razveo sam se 1979. godine. Dok smo bili zajedno, na Nevenin nagovor prihvatio sam ponudu da predajem muzičko vaspitanje na Pedagoškoj akademiji u Negotinu. Od četrdeset učenika u razredu, nijedan nije imao sluha. Zato sam ih na prvom času pitao kakve ocene žele za kraj godine. Sledećeg dana pojavila se inspekcija koja me, naravno, nije podržala u nameri da ne predajem po planu i programu. Iako je plata bila dobra, za katedrom sam se zadržao samo tri dana. Nevena me je napustila 1979. godine, dok sam bio u vojsci. Pokušali smo ponovo godinu dana kasnije, ali nije išlo. Dete je ostalo s njom. Kad je izbio rat u Sloveniji, ona se ubila."

 

Prelomna godina u Luisovoj karijeri bila je 1980. kada je snimio prvu ploču pod nazivom "Ne kuni me, ne ruži me majko", koja je imala dijamantski tiraž. Ubrzo potom usledili su koncerti u zemlji i inostranstvu.

 

Životna priča Merime Isaković:Ostala u kolicima, pratila je nesreća, izlečila je vera u Boga!(VIDEO)

 


 

"Odlučio sam da promenim imidž pre jednog nastupa na moru 1981. Obrijao sam glavu, pa su me mnogo pažljivije gledali i slušali. U to vreme niko nije bio ćelav. Svake večeri brijao sam glavu, a koža me je pekla sve dok se nisam navikao. Kum mi je, valjda inspirisan mojom obrijanom glavom, pričao da se u Kairu, gde radi njegova majka, nose galabije slične onima koje su se ovde nosile za vreme Nemanjića. Naručio sam nekoliko komada, a posle sam ih lično šio. Sada ih imam u raznoraznim desenima i krojevima, u više od osamdeset varijanti."

 

Pred kraj 1983. godine Stojanović je svojom muzikom opčinio Ruse, ali kratak period pre toga bio je na veoma teškom iskušenju.

 

"Pošto sam otišao u Nemačku i stekao državljanstvo te zemlje, zbog poslovnog zatišja jedno vreme morao sam da perem stepenice u Minhenu za nadnicu od sedamnaest maraka na sat. Kada su ponovo krenule svirke, upoznao sam Dubravku, moju drugu suprugu, s kojom sam bio sedamnaest godina u braku. Danas imamo sina Marka i ćerku Maju. Sve je krenulo nabolje, a klavijaturista Saša Subota i ja održali smo oko pedeset koncerata u Rusiji. U Peterburgu smo imali sedamnaest nastupa, a na svakom nas je slušalo po trideset šest hiljada ljudi."

 

To iskustvo ostalo mu je urezano u pamćenje kao izvor energije koju nikada pre toga nije osetio.

 

"Tada sam osetio vrhunac emocija, kao da me neko mazi. Ispred očiju bleštalo mi je jako svetlo, nisam osećao pod, lebdeo sam dok su mi tekle suze, a voda curila iz usta... Ništa mi nije bilo važno, samo sam molio Boga da taj osećaj nikada ne prestane. Nešto slično doživeo sam nekoliko puta u životu. Muziku sam mogao da opipam, kao da je u pitanju materija. Bilo kakav orgazam neinteresantan je u poređenju s tim. Neki moji drugari kažu da to uopšte nije bezazleno jer može da se poludi, a ja odgovaram da na ulazima švedskih psihijatrijskih klinika piše: Između nas i vas je razlika u tome što ste vi u većini," s osmehom je pričao Luis.

 

Poznati pevač snimio je dvanaest albuma i osvojio sve domaće nagrade, koje je uvek primao mirno i bez euforije. Njegovo glavno priznanje bilo je to što može da vodi život kakav voli.

 

"Prija mi život i sve što ide uz posao koji radim, čak i neispavanost. Jednom prilikom ostao sam budan devet dana i noći. Posle toga spavao sam neprekidno četrdeset osam sati. Inače, ne volim svađu, rasprave, prepirke. Izgradio sam svoj svet i u njemu se osećam najbolje."

 

U trenutku razvoda sa Dubravkom 1999. godine, Luis je u novi život zakoračio samo sa jednom torbom na leđima, a potom je upoznao devetnaest godina mlađu Silvanu Stojnić. Troje dece, Sergije, Andrej i Ela Mita rastu kao večiti dokaz njihove ljubavi.

 

Tesla o ljubavi svog života: Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj!

 


 

"Sa Silvanom sam od 2001. godine, a ona je i direktor preduzeća Atelje Luis koje se bavi umetničkim marketingom. Veoma je jaka žena, poštuje moj način života," pričao je Luis dok se njihova romansa nije tragično okončala.

 

Otišao je iznenada... Ovaj muzičar, koji je bio toliko živ da su ga kolege, porodica i milionski auditorijum smatrali magistrom života, poginuo je u automobilskoj nesreći vraćajući se sa nastupa, u pedeset devetoj godini.

 

Vest je isprva prihvaćena s nevericom, a potom je usledila tuga. Iza njega je ostalo šestoro dece, a Maja i Marko, iz drugog braka, već su afirmisani muzičari. Ostale su i uspomene. A sam Luis rekao je u jednom od intervjua za Story:

 

"Ko nema uspomene, nema ni život. Žao mi je što nisam bio uz oca kada je umro, ali prisustvovao sam sahrani. Kada te zbog nostalgije uhvati jeza, kada ti zasuze oči, to osećanje može da bude lepo."

 

I ostale su pesme.

 

Ovako je nastala najlepša ljubavna pesma: Čekaj me i ja ću sigurno doći! (VIDEO)

Foto: News1 / Dragan Kadić
Foto: News1 / Dragan Kadić

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...