Ona zaista može sve

Ilina Mataruga za Stil: Političari ne idu u pozorište, ali su u prvim redovima na estradi! (FOTO)

Kada je pre 19 godina ova balerina otišla u penziju, znala je da je to neće nimalo usporiti. U poslednje vreme pažnju šire publike sve više privlači učešćem u šou programu "Ja mogu sve", kao članica grupe "Do poslednjeg dana", a sa nama je razgovarala bez dlake na jeziku
Vip priča 24.12.2015. - 11:18h Autor: Aleksandra Vrbica
Foto: Stil / Stefan Jokić
1 / 4 Foto: Privatna Arhiva

Ilina Mataruga je penzionisana balerina iz Beograda. Tokom svoje bogate karijere igrala je u "Žizeli", "Labudovom jezeru", "Don Kihotu", "Aidi", "Karmen", "Knezu Igoru"... Sarađivala je sa vrhunskim baletskim igračima i pedagozima, kao i sa bardovima domaćeg glumišta. Ljubav prema baletu joj je omogućila i da proputuje svet, gostujući na najpoznatijim evropskim i svetskim festivalima.

 

Kada je pre 19 godina otišla u penziju, znala je da je to neće nimalo usporiti, već je nastavila da se profesionalno bavi fizičkom aktivnošću i rekreativnim vežbanjem. U poslednje vreme pažnju šire publike sve više privlači učešćem u šou programu "Ja mogu sve", kao članica grupe "Do poslednjeg dana" u kojoj niko nema manje od 60 godina. To im nije prepreka da svake nedelje izvode zahtevne pevačko-igračke nastupe koji oduševljavaju i nasmeju publiku miksom klasične i moderne muzike. Ilina za sebe kaže da je naziv emisije u potpunosti opisuje, a ovo je njena životna priča.

 

 

- Kako je nastala Vaša ljubav prema baletu?

 

Moja ljubav prema baletu nastala je tako što sam još od najranijeg detinjstva išla u pozorište. Stalno me je pokojni ujak, mamin rođeni brat vodio na opersko - baletske predstave. U to vreme su bile i matine predstave u 11 sati, nedeljom prepodne, tako da su mogla da idu i deca. Roditelji su ih stalno vodili i bilo je prepuno pozorište. Tako se razvila moja ljubav prema baletu.

 

Onda je počelo moje predškolsko obrazovanje, koje je trajalo dve godine. To je bilo sa mojih osam godina, a sa deset sam se upisala u Srednju baletsku školu "Lujo Davičo", gde sam odmah bila primljena.Još u toku školovanja su nas angažovali da radimo kao ispomoć u nekim pozorištima. Moj prvi angažman je bio u Pozorištu na Terazijama, odnosno na sceni na Crvenom krstu. Tu smo radili u vrlo ozbiljnim predstavama, sa vrlo ozbiljnim glumcima, tako da nam je to bilo prvo profesionalno iskustvo.

Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

A pre toga smo radili u trupi Borisa Radaka (čuveni baletan, prim. aut.), angažovani smo i za predstavu "Kosa" u Ateljeu 212, radili smo i u Domu sindikata, snimali smo filmove. Išli smo i sa Purišom Đorđevićem na put i mogu da kažem da je to bilo mnogo lepo vreme. Svi smo bili opušteni i bez briga. Jesmo bili malo i siromašni, ali sve to nije tako važno koliko smo mi to voleli da radimo još kao deca.

 

- Koja su Vaša prva sećanja ili anegdote sa početka karijere?

 

Sećam se da je uvek bila prisutna trema, da se sve uradi kako treba, da se nešto ne preskoči, da se nešto ne pogreši, i mi smo svi tu bili jedan za drugog. Svi smo se ispomagali i uvek je bilo lepo. Bilo je puno publike, imali smo dosta koncerata sa Pericom Slovenskim u uvek prepunom Domu sindikata.

 

Foto: Stil / Stefan Jokić
Foto: Stil / Stefan Jokić

- Kako izgleda jedan tipičan dan baletskog igrača, s obzirom da podrazumeva mnogo odricanja?

 

Prvo, školovanje je dosta teško, jer se ide svaki dan. To je redovna škola, gde se kompletno uči muzičko i scensko, odnosno baletsko obrazovanje. Svirali smo klavir. Igrali smo razne ruske igre, koje se zovu karakterne igre, onda istorijske igre - to su stare dvorske igre, i učili smo naš folklor.

 

Moj otac to malo i nije odobravao, njemu je to bila "luda" škola. Gde se ide u školu od 11 sati? (smeh) Ali se kasnije pomirio sa tim. Prepodne se išlo u jednu školu, popodne u drugu redovnu školu. Završila se osmogodišnja škola, svi su se upisivali u gimnazije. To je bilo baš naporno - redovna škola prepodne sa svim igračkim i teoretskim predmetima, a popodne gimnazija. Ja sam išla u 11. beogradsku gimnaziju.

 

- A kako je izgledao angažman u pozorištu?

 

Bilo je teško, ali mi smo navikli na tu vrstu teškog rada i fizičkog napora. Kada smo prešli da radimo u pozorište, i pre i popodne su bile vežbe i probe, kad nismo imali predstave. A kada smo imali predstave, dolazili smo kompletno pripremljeni. Pre toga je bilo šminkanje, frizura, vežbe i repertoar.

 

- Gde ste sve putovali zahvaljujući baletu?

 

Prvo po staroj Jugoslaviji. Proputovali smo celu zemlju. Od seoskih mesnih zajednica, do velikih scena. Nije bilo festivala na koji nismo išli. Redovni gosti smo bili na Splitskom festivalu, Ljubljanskom festivalu, kao i na Dubrovačkim letnjim igrama.

 

Zatim, proputovali smo skoro ceo svet. Igrali smo na poznatim scenama počev od Italije, Mađarske, Rumunije, bili smo na Bliskom istoku, u Africi gde smo uvek bili dobrodošli i fantastično primljeni.

 

Foto: privatna arhiva
Foto: privatna arhiva

- To znači da je tadašnji jugoslovenski balet bio veoma cenjen.

 

Jeste. Bio je na visokom nivou, jer smo imali jako dobre pedagoge. Pedagozi su svi bili baletski igrači u penziji. Znači, prvenstveno je za baletskog pedagoga neophodno da ima scensko iskustvo. Nije dovoljna samo škola. Zanat se profesionalno "peče" u baletskim salama. Međutim, odnos prema kulturi i fakultetski obrazovanim ljudima danas je ponižavajući. Najmanje para se izdvaja za kulturu. Ja i dan danas idem često na pozorišne predstave, a nikada nijednog političara nisam videla u pozorištu. Ali ih zato ima u prvim redovima na estradnim dešavanjima. Nije stvar samo u tom turbo folku. Ne mora da se sluša samo klasična muzika. Ni ja ne slušam samo nju, već je bitno jedino da bude kvalitetna muzika. I neophodno je steći obrazovanje i usmeravati decu od malih nogu na prave vrednosti.

 

Foto: Stil / Stefan Jokić
Foto: Stil / Stefan Jokić

- S obzirom da ste 19 godina u penziji, to Vas uopšte nije zaustavilo i sami kažete da niste nijedan dan u penziji.

 

Da. Pre nego što sam otišla u penziju, ja sam tačno znala šta ću da radim. Pripremila sam sebe za te (kao) penzionerske dane, jer mi svi mladi idemo u penziju relativno zdravi i glupo je da sedimo kod kuće. Treba da prenosimo svoje znanje na mlađe od nas.Ja sam odmah otvorila studio za rekreaciju. Devedesetih godina sam držala individualne časove klasičnog baleta i rekreativne vežbe stranim diplomatama. Bilo mi je malo teško da sa klasike pređem sa sasvim drugi način rada, pa sam dosta učila iz knjiga i gledala sam kasete da bih ušla u srž i u suštinu tih vežbi. Isto tako, ne mogu neki ljudi koji nikada nisu ušli u baletsku salu da rade neke teške vežbe. Prilagodila sam vežbe damama određenih godina, čak i za one koje nikada nisu vežbale. Vrlo studiozno sam se pripremala. Uvek se prvo dobro zagrejemo. Kada se dobro zagrejete, ništa vas ne boli i možete da uradite sve bez povrede.

 

- Koliko je zapravo bitno za jednu damu da tokom celog svog života brine o svom telu i zdravlju uopšte?

 

Izuzetno. Prvo, mislim da je ta fizička aktivnost jedno psiho-fizičko rasterećenje stresa. Drugo, ljudi se mnogo lepo osećaju. Bude fantastične muzike, koja vas pokreće. Moraju vežbe da budu prilagođene i ljudima koji ne vežbaju, što stalno govorim, i narednog časa mora da se doda nešto novo. I ja idem na to da njima bude lakše, a moje vežbe sve teže i teže. Svima bih preporučila da obavezno idu na rekreativne vežbe, prvo rade na sebi, bolje će da izgledaju, psihički će bolje da se osećaju, malo će da se rasterete i stresa. Ipak je to jedna sredina koja nije svakidašnja, kada sednete, čitate nešto, gledate televiziju. Znači, treba se što više kretati.

 

 

- Kao jedno od Vaših aktivnosti došlo je i učešće u šou programu "Ja mogu sve". Kako je nastala Vaša grupa "Do poslednjeg daha"?

 

Pozvani smo od strane naše koleginice Sonje Lapatanov koja se dosta bavi tim poslovima. Ona je okupila ovu grupu ljudi, što i nije bilo lako. Prvo, ljudi u našim godinama su i bolesni i nisu zainteresovani da rade, izašli su iz tog miljea. To su ipak svakodnevne probe, što znači da moraju da imaju kondiciju. Moraju da imaju i želje za tim, a dosta naših kolega nema tu želju jer su se dosta izigrali, i sve su prošli kroz opersko - baletski rad. Bili smo na kastingu, prošli smo i počeli smo odmah da radimo šou, gde je koreografija, ali i sve ostalo prilagođeno našim godinama. Tu moram da pohvalim produkciju, prišli su nam sa velikim poštovanjem i vrlo lepo se ophode prema nama. Mi smo prvenstveno zadovoljni. Ja sam to shvatila kao zabavu, druženje, igru i, na kraju, mogućnost da zaradimo neki novac.

 

Foto: privatna arhiva
Foto: privatna arhiva

- Upravo vaša grupa možda najviše "odskače" od vaših vršnjaka koje svakodnevno viđamo na ulici - iz vas zrači život.

 

Mi smo naučili takvu vrstu posla. Moramo da učimo koreografije, da brzo pamtimo, s čim sad malo imamo i problem (smeh). Ipak mozak drugačije radi. Ranije smo sa dve probe igrali klasičnu predstavu. Sada nam ipak trebaju duže probe. Dosta mojih kolega i peva, to je još jedan dodatni napor. Ja lično ne znam da pevam, ali znam da igram. I ne moram da znam sve, ali "mogu sve"!

 

- A kako je reagovala Vaša porodica (sin Danilo, ćerka Danja i unuka Dorotea) na vest o Vašem učešću u emisiji?

 

Prvo, oni nisu shvatali šta mi treba da radimo. Oni znaju šta smo mi radili kada smo bili mladi, a sada sa preko 60 godina nije baš tako jednostavno i lako, ni za okolinu, a da ne pričamo o porodici. Stalno su me pitali: "Pa, šta ćete da radite?" Ja sam ih ostavila malo u neizvesnosti, da se ipak iznenade. I bio je to pravi pogodak! Kad su odgledali prvu emisiju, oni nisu mogli da veruju da mi u takvim godinama imamo toliko energije, toliku ljubav prema tome i da smo uradili sve što se od nas traži. Sin mi je rekao da je 20 puta gledao prvi nastup (smeh).

 

Svi su oduševljeni, kao i moj komšiluk, i gde god da mrdnem kažu: "Jao, videli smo vaš šou, videli smo šta radite, tako lepo svi izgledate!" I ljudi ne veruju da u tim godinama može neko tako da radi sa tolikim entuzijazmom, snagom i ljubavlju, pa sad odskačemo od ove sredine.

 

Foto: privatna arhiva
Foto: privatna arhiva

- Da li vam prija ili smeta to što Vas ljudi sada više prepoznaju na ulici?

 

I onda su nas prepoznavali, ali to je bio jedan određeni kulturološki nivo ljudi. Sad je ovo ipak za narodne mase koje gledaju televiziju, ali sva sreća, kompletan šou nije jeftin. Ne deluje obično, nema tog turbo folka i vrlo su interesantni izvođači, od najmlađih do najstarijih. Samim tim, učešće u takvom jednom šouu je vrlo interesantno.
Meni je prvi put da učestvujem u jednom programu  koji je takmičarskog karaktera, do sada sam uvek igrala u revijskim, a smatra da je cilj i pobediti, a ne smo učestvovati.

 

- Šta biste poručili mlađim ljudima generalno u životu?

 

Prvo da rade ono što vole. Koliko god da je to u ovim uslovima možda i nemoguće, ali ipak da se trude da rade ono što vole. Prvo da završe školu koju vole, bez nekih pritisaka. Drugo, najveće zadovoljstvo je raditi ono što voliš, jer ceo život to radiš. Zamislite sada nekoga da radi posao koji ne voli, pa to mu je katastrofa! Nije zadovoljan na poslu, ne može da bude zadovoljan ni kod kuće. Nema to zadovoljstvo kao što imamo mi tu veliku ljubav prema poslu i sve drugo nam nije tako veliki problem.

 

Foto: Stil / Stefan Jokić
Foto: Stil / Stefan Jokić

- Kako pronaći optimizam i sreću u ovim teškim vremenima?

 

Najveću sreću i zadovoljstvo imam u svojoj porodici. Oni od mene imaju podršku za svoje poslove, i ja imam od njih podršku. I sestra mi je bila umetnica, radila je u Narodnom pozorištu, imala sam dosta podrške i od nje i od pokojnih roditelja. Prvo je počela podrška u porodici, a pogotovo sad od dece.I oni su završili nižu baletsku školu. Želela sam da ih na taj način udaljim sa ulice.

 

- Šta Vas pokreće? Da li imate neki životni moto?

 

Moj moto je da stalno treba biti zaljubljen. Ne mislim samo u osobu, nego uopšte - i kad kuvaš ručak, biti zaljubljen u to. Ideš sa društvom u recimo restoran - biti zaljubljen u to mesto u koje ideš. A o profesiji da ne govorim. Život je onda mnogo lepši, nego da si depresivan. Uvek ima i nečeg dobrog, ali i nečeg lošeg, treba birati ono dobro.

 

Za kraj bih preporučila svima da nas gledaju i nikada nećete ostariti!

 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs