Kad je Marija iz Kruševca otišla u Venecuelu svi su se divili njenoj moći: Imala je svet pod nogama, a u raskošnoj vili i dalje gazila po pirotskim ćilimima

Život Marije Golajovski Zaire bio je poput filmskog scenarija – od detinjstva u Kruševcu i porodice ruskih emigranata, preko nacističkog logora i gubitka oca, do odlaska u daleku Venecuelu, gde je izgradila karijeru i postala poznata glumica.

Marija je rođena 4. decembra 1936. godine u Kruševcu, kao jedino dete ruskih emigranata. Njeni roditelji, koji su nakon Ruske revolucije napustili svoju domovinu, život su pokušali da započnu iznova u tadašnjoj Jugoslaviji.

 Porodica Golajovski nastanila se u Kruševcu, gde su živeli u spratnoj kući. U prizemlju se nalazio poslovni prostor koji je bio izdavan, dok je porodica stanovala na spratu.

Za Mariju je to u početku bio dom ispunjen roditeljskom ljubavlju. Posebno je bila vezana za oca, koji joj je, prema njenim kasnijim sećanjima, pružao mnogo pažnje i često je obasipao poklonima.

Nije mogla ni da nasluti koliko će se njen život promeniti samo nekoliko godina kasnije.

Rat joj je preko noći oduzeo detinjstvo

Marijino bezbrižno detinjstvo prekinuo je Drugi svetski rat. Tokom nacističke invazije na Jugoslaviju, ona i njena majka odvedene su u logor.

Devojčica je tamo provela jedan od najtežih perioda svog života. Umesto igre, škole i sigurnosti doma, njenu svakodnevicu činili su glad, strah i neizvesnost.

U logoru je napunila sedam godina.

Upravo tada dogodio se gubitak koji će je pratiti celog života – poslednji put videla je svog oca.

Godinama kasnije govorila je da joj je rat oduzeo detinjstvo, ali i da je njen život bio obeležen političkim okolnostima i nakon rata.

„Imala sam nesrećno detinjstvo. Prvo pod fašizmom, a zatim živeći pod komunizmom. Komunizam je ubio mog oca“, rekla je u jednom intervjuu.

Posebno bolno bilo joj je sećanje na trenutak kada su došli po njenog oca. Bila je uz njega kada se to dogodilo.

Godinu dana u logoru sa majkom

Marija je u izuzetno teškim uslovima provela oko godinu dana sa majkom Natašom. Njih dve su se, uprkos svemu, držale zajedno i pokušavale da prežive.

Kasnije je glumica nerado govorila o tom periodu. Nije volela da se vraća na traumatična sećanja iz detinjstva, smatrajući da je bilo ljudi koji su preživeli još strašnije sudbine.

„Ne volim da pričam o tom užasnom periodu. Mislim da svuda postoje ljudi koji su prošli kroz gora vremena“, rekla je glumcu Rikardu Tiradu, čije je svedočenje objavljeno u knjizi „Javne ljubavi“.

Te reči možda najbolje oslikavaju njen odnos prema sopstvenoj prošlosti – nije je zaboravila, ali nije želela ni da ceo život ostane zarobljena u njoj.

Kada se rat završio, Marija i njena majka odlučile su da napuste Jugoslaviju.

Godine 1946. emigrirale su u Venecuelu, zemlju koja im je bila potpuno nepoznata, ali je predstavljala mogućnost da počnu život ispočetka.

Za Mariju je to bio novi početak, ali nikako lak put.

Iza sebe je ostavila Kruševac, detinjstvo, oca i sve što joj je bilo poznato. Pred njom su se nalazili novi jezik, druga kultura i život u zemlji hiljadama kilometara udaljenoj od mesta u kojem je rođena.

Majka Nataša morala je da pronađe način da prehrani sebe i dete. Zaposlila se kao krojačica u konfekcijskoj radnji, dok su se njih dve postepeno privikavale na novu sredinu.

Oskudica i neizvesnost u novoj zemlji

Emigrantski život nije odmah doneo sigurnost kojoj su se nadale.

Marija i njena majka suočavale su se sa nedostatkom novca, jezičkom barijerom i potpunom promenom životnog okruženja. U prvim godinama oslanjale su se i na pomoć hrišćanskih dobrotvornih organizacija.

Ipak, upravo u toj borbi Marija je počela da gradi život koji će je jednog dana odvesti na televizijske ekrane i pozorišne scene.

Od devojčice koja je preživela rat i logor postajala je mlada žena sa novim snovima.

A jedan od njih bio je umetnost.

Od Marije do Amerike Alonso

U Venecueli je Marija počela da se bavi glumom i postepeno ulazi u svet pozorišta i televizije. Kako je njena karijera napredovala, počela je da koristi umetničko ime Amerika Alonso.

Pod tim imenom postala je poznata venecuelanskoj publici i izgradila karijeru koja je trajala decenijama.

Njena biografija bila je neobična čak i za svet glume. Dok su mnoge glumice do slave dolazile kroz uobičajene puteve, iza Amerike Alonso stajalo je dete ruskih emigranata rođeno u Kruševcu, koje je preživelo logor, izgubilo oca i sa majkom otišlo na drugi kraj sveta.

Od kruševačkog deteta do zvezde sapunica

Amerika Alonso postala je poznata kao glumica u venecuelanskim telenovelama i pozorištu. Njeno poreklo i životna priča činili su je posebnom, ali je publiku osvojila pre svega svojim talentom.

Venecuela je postala njena nova domovina, dok je Kruševac ostao mesto njenog rođenja i najranijih uspomena.

Njena priča tako predstavlja neobičan spoj velikih istorijskih lomova i lične snage. Ruska revolucija odvela je njene roditelje iz njihove domovine, Drugi svetski rat joj je oduzeo bezbrižno detinjstvo i oca, a posleratne godine odvele su je iz Srbije u Južnu Ameriku.

Tamo gde je mogla da bude samo još jedna izbeglica koja pokušava da preživi, Marija je pronašla novi identitet i postala Amerika Alonso – zvezda venecuelanskog pozorišta i televizije.

Iza blistave karijere tako je ostala priča o devojčici koja je vrlo rano naučila šta znače gubitak, glad i neizvesnost, ali i o ženi koja je uspela da izgradi novi život hiljadama kilometara od Kruševca.

Bila je odlična učenica, a upravo zbog teškog materijalnog položaja porodice školarina joj je bila umanjena. Obrazovanje je za Mariju predstavljalo mnogo više od školskih obaveza. Bilo je to mesto na kojem je počela da razvija disciplinu, samopouzdanje i interesovanja koja će kasnije odrediti čitav njen život.

Njena majka Nataša veoma rano je prepoznala da Marija poseduje talenat za umetnost. I sama je bila pevačica, a okolnosti života onemogućile su joj da ostvari sve svoje ambicije. Zato je mnogo nade polagala u ćerku i nastojala da joj pruži prilike koje sama nije imala.

Nije se zadovoljila samo redovnim školovanjem. Učila je Mariju pevanju i glumi, uključila je u ruski crkveni hor, ali i u pozorišnu grupu. Tako je devojčica još kao veoma mlada počela da nastupa pred publikom i da se upoznaje sa svetom scenskih umetnosti.

Marija je bila članica i poznate folklorne grupe „Retablo del pueblo“, odnosno „Seoski oltar“, gde je imala priliku da upozna tradicionalnu umetnost i nastupa u kolektivu.

Susret sa velikom učiteljicom

Prekretnica u njenom umetničkom razvoju dogodila se početkom pedesetih godina.

Godine 1950. Huana Suho, čuvena argentinska glumica i pedagoškinja, otvorila je u Venecueli svoju dramsku školu – „Dramski studio Huana Suho“. Škola je bila smeštena u okviru Muzeja likovnih umetnosti, a već 1952. godine prerasla je u Nacionalnu školu scenskih umetnosti.

Suho je bila jedna od važnih ličnosti u razvoju venecuelanskog pozorišta i kroz njenu školu prošla je generacija umetnika koja će kasnije imati značajnu ulogu na tamošnjoj sceni.

Među njenim učenicima bila je i Marija.

Za devojku koja je samo nekoliko godina ranije živela u krajnje teškim uslovima, školovanje u takvoj ustanovi predstavljalo je ogromnu priliku. Marija je bila veoma posvećena radu i nije želela da talenat bude jedino na šta će se oslanjati.

Vežbala je govor sa olovkom u ustima

Posebnu pažnju posvetila je govoru i dikciji. Kao emigrantkinja koja je u Venecuelu stigla iz Jugoslavije, a poreklom bila iz ruske porodice, morala je da savlada španski jezik do savršenstva kako bi mogla ravnopravno da se takmiči sa domaćim glumcima.

U knjizi Rikarda Tirada „Javne ljubavi“ prisetila se koliko je naporno radila na tome.

„Ceo dan sam vežbala sa olovkom u ustima, pokušavajući da govorim jasno“, prisećala se glumica.

Ta vežba zahtevala je upornost i strpljenje. Marija je iz dana u dan radila na izgovoru, dikciji i glasu. Vremenom je uspela ne samo da nauči španski već i da ga govori bez stranog akcenta.

To je za njenu buduću karijeru bilo od ogromnog značaja. Nije želela da je poreklo ili način na koji je naučila jezik ograničavaju u dobijanju uloga.

Nakon obrazovanja nastavila je da se usavršava na radiju, gde je dodatno razvijala glas, interpretaciju i sposobnost rada pred mikrofonom.

Na pozorišnoj sceni debitovala je 1952. godine, u predstavi „Naša Nataša“. Ubrzo je počela da dobija nove angažmane i postala deo pozorišta Alehandra Kasonea, „Teatro del pueblo“.

Pozorište je za nju bilo posebno važno. Upravo na sceni imala je priliku da razvija glumačku tehniku, da radi sa različitim rediteljima i da se postepeno afirmiše kao ozbiljna umetnica.

Njena karijera nije se, međutim, zaustavila na pozorištu. Ubrzo je stigla i televizija, tada novi i sve uticajniji medij koji će kasnije od nje napraviti jednu od poznatih glumica Venecuele.

Marija Golajovski postaje Amerika Alonso

Godine 1953. godine učestvovala je u pokretanju Radio-televizije Karakas, RCTV, jedne od najvažnijih televizijskih kuća u zemlji. Pojavila se u produkciji „Jastrebovi“, a upravo u tom periodu dogodila se velika promena u njenom javnom identitetu.

Producenti su joj predložili da promeni ime.

Njeno pravo ime, Marija Golajovski, bilo je povezano sa njenim ruskim emigrantskim poreklom. Za televizijsku karijeru želeli su ime koje bi bilo zvučnije i prijemčivije publici, pa je tako Marija postala Amerika.

Za prezime je uzela Alonso, po uzoru na kubansku balerinu i plesačicu Alisiju Alonso.

Tako je rođena Amerika Alonso, ime pod kojim će postati poznata širom Venecuele.

Promena imena nije značila da je Marija pokušavala da izbriše svoje poreklo. Naprotiv, njena životna priča ostala je sastavni deo njenog identiteta. Ali pred televizijskom publikom pojavila se nova ličnost – umetnica koja je svojom pojavom, glasom i talentom počela da gradi prepoznatljiv imidž.

Ipak, pozorište je zauzimalo posebno mesto u njenom umetničkom životu.

Na sceni je ostvarila svoj najveći umetnički razvoj i izgradila reputaciju ozbiljne glumice. Televizija joj je donela široku popularnost, ali je pozorište bilo prostor u kojem je mogla da pokaže pun raspon svog talenta.

Od devojčice koja je kao emigrantkinja stigla u nepoznatu zemlju, bez novca i sa iskustvom rata i logora, postala je jedna od značajnih figura venecuelanske scene.

Zvezda o kojoj je pričala cela Venecuela

Uspeh Amerike Alonso stigao je mnogo brže nego što je iko mogao da očekuje. Nakon prvih televizijskih i pozorišnih angažmana, njeno ime počelo je da se pojavljuje u gotovo svim važnijim medijima, a za njene usluge nadmetale su se televizijske kuće, filmske kompanije i pozorišta.

Štampa je rado pisala o mladoj glumici, a njene fotografije u boji počele su da krase naslovne strane brojnih venecuelanskih ilustrovanih časopisa. Opisivali su je kao mladu, lepu, talentovanu i, što je u svetu glume posebno važno, sposobnu da se podjednako dobro snađe u najrazličitijim ulogama.

Za samo nekoliko godina od devojke koja je kao emigrantkinja pokušavala da pronađe svoje mesto u novoj zemlji postala je jedno od poznatih lica venecuelanske umetničke scene.

Pozorište je uvek bilo njena prva ljubav

Iako je ostvarila značajan uspeh na televiziji i filmu, Amerika Alonso nikada nije krila da joj je pozorište bilo najvažnije.

Upravo joj je scena pružala ono što je najviše cenila – mogućnost da neprestano uči, istražuje različite karaktere i pomera granice sopstvenih glumačkih sposobnosti. Pozorište ju je, kako se navodi u njenim biografskim zapisima, najviše podsticalo na profesionalni razvoj.

To, međutim, nije umanjilo značaj njenog rada na televiziji i filmu. Naprotiv, Amerika Alonso uspela je da izgradi karijeru u sva tri medija i da ostane aktivna tokom više decenija.

Za glumicu je to bilo dragoceno iskustvo. Televizija je zahtevala brzinu, koncentraciju i sposobnost da se emocija prenese pred kamerom bez dugih priprema koje su karakteristične za pozorište.

Istovremeno je igrala i u Nacionalnom teatru, čime je paralelno gradila reputaciju na sceni i pred televizijskom publikom.

Upravo ta sposobnost da se prilagodi različitim formatima doprinela je tome da postane jedna od traženijih glumica svoje generacije.

Priznanje kritike stiglo već sredinom pedesetih

Koliko je brzo napredovala govori i priznanje koje je dobila već 1955. godine.

Organizatori festivala „Guaicaipuro de Oro“ proglasili su je najboljom televizijskom glumicom, a priznanje je dobila uz podršku kritičara i novinara. Nagrađena je i Zlatnom medaljom za najbolju dramsku umetnicu.

Za glumicu koja je tek nekoliko godina ranije počela ozbiljno da gradi karijeru, bila je to potvrda da njen rad nije prošao nezapaženo.

Njeno ime više nije bilo samo ime mlade glumice u usponu – postajalo je sinonim za ozbiljnu i svestranu umetnicu.

Pojavljivala se u ostvarenjima „Neukrotiva krv“ (1964), „Samoća“ (1969), „Vuk“ (1973), „Orkanski visovi“ (1976), „Skandal“ (1977), „Sanjam o tebi“ (1988) i „Promena kože“ (1998).

Telenovele su joj omogućile da dopre do ogromnog broja gledalaca i da postane poznata i onima koji nisu redovno odlazili u pozorište.

Za razliku od nekih glumaca koji su se opredeljivali samo za televiziju, Amerika Alonso tokom čitave karijere nije napuštala scenu. Televiziju je koristila kao prostor široke popularnosti, dok je pozorište ostalo mesto njenog umetničkog izraza.

Nastupala uz najveća imena svoje generacije

Njen ugled u pozorištu dodatno je potvrđen nastupima sa najperspektivnijim glumcima tog vremena.

Na Prvom venecuelanskom pozorišnom festivalu 1967. godine igrala je pored Luisa Abreua i Eduarda Serana u predstavi „Strašni anđeli“.

Bio je to period kada se venecuelanska pozorišna scena ubrzano razvijala, a Amerika Alonso već je imala status iskusne i priznate glumice.

Njena sposobnost da iznese zahtevne dramske likove omogućila joj je da radi sa različitim generacijama umetnika i da ostane relevantna i nakon što su se na sceni pojavila nova glumačka imena.

Povreda je je privremeno udaljila od scene

Iza blistave karijere krili su se i trenuci kada je telo počelo da plaća cenu zahtevnog pozorišnog rada.

Tokom predstave „Šta oluja ostavlja za sobom“, koja je zahtevala mnogo fizičkog kretanja i scenskih pokreta, Amerika Alonso povredila je vratni deo kičme.

Prema zapisu Rikarda Tirada u njegovoj knjizi, postojala je mogućnost da je povreda bila povezana i sa posledicama problema iz njenog detinjstva. U svakom slučaju, usledili su spori i bolni tretmani, zbog kojih je glumica određeno vreme morala da se udalji od scene.

Za nekoga kome je pozorište bilo najveća profesionalna ljubav, prinudna pauza nije bila laka.

Ipak, ni tada nije odustala od karijere. Nakon oporavka vratila se poslu i nastavila da igra.

Ovaj monolog izvodila je čak dve godine širom Venecuele, putujući iz grada u grad i nastupajući pred različitom publikom.

I ta uloga pokazala je širinu njenog glumačkog izraza. Umela je da bude i ozbiljna dramska glumica, i komičarka, i televizijska zvezda, ali i majčinski lik koji je bio blizak najmlađim gledaocima.

Karijera duža od šest decenija

Amerika Alonso uspela je ono što je malo umetnika uspelo – da ostane prisutna u javnom životu i da se profesionalno razvija tokom više generacija.

Od ranih dana venecuelanske televizije, preko zlatnog doba telenovela, do kasnijih pozorišnih i televizijskih produkcija, menjala je uloge i prilagođavala se novim vremenima.

Njena karijera posebno je upečatljiva kada se posmatra u kontekstu njenog detinjstva. Kao Marija Golajovski stigla je u Venecuelu kao dete ruskih emigranata, sa iskustvom logora i gubitka oca. Kao Amerika Alonso izgradila je karijeru i postala jedno od prepoznatljivih imena venecuelanske umetničke scene.

Od devojčice koja je u novoj zemlji morala da počne gotovo od nule došla je do statusa dive venecuelanskog teatra, ostavljajući iza sebe ogroman broj uloga i karijeru koja je trajala više od šest decenija.

Srbija joj je zauvek ostala u srcu

Iako je najveći deo života provela hiljadama kilometara od zemlje u kojoj je rođena, Amerika Alonso nikada nije zaboravila svoje poreklo. Bila je ponosna na svoje ruske korene, ali i na činjenicu da je rođena u Kruševcu, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.

U njenom domu u Venecueli, kako je svojevremeno pisala „Ilustrovana politika“, mogli su da se vide predmeti koji su je podsećali na zavičaj – pirotski ćilim, kosovski vezovi, grnčarija i ikone. Ti predmeti nisu bili samo ukrasi. Za nju su predstavljali vezu sa zemljom koju je napustila još kao dete i uspomenu na život koji je prekinuo rat.

Posebno je želela da se jednog dana vrati u Srbiju i poseti svoj rodni Kruševac. Imala je i profesionalnu želju – da zaigra u nekom filmu snimljenom u zemlji u kojoj je rođena.

Nažalost, ta želja joj se nikada nije ostvarila.

Dva braka i dva sina

Amerika Alonso se dva puta udavala.

Prvi put je pred oltar stala 1959. godine, kada se udala za producenta i publicistu Marija Berula. U tom braku dobila je dva sina, Roberta i Alehandra.

Nakon venčanja odlučila je da se povuče iz većine glumačkih aktivnosti. Jedino je nastavila da se bavi pozorištem, koje je i ranije smatrala svojom najvećom umetničkom ljubavlju.

Ipak, njen povratak pred televizijske kamere nije dugo čekao.

Nakon razvoda od Berula ponovo je počela da se pojavljuje na malim ekranima, posebno u popularnim telenovelama. Tome je doprinelo i osnivanje televizijskog kanala Venevisión 1961. godine, koji je postao jedan od važnih stubova venecuelanske televizijske industrije.

Drugi brak sklopila je sa rediteljem Danijelom Farijasom.

Iako je njen privatni život bio ispunjen promenama, profesionalno je nastavila da gradi karijeru koja će trajati decenijama.

Bila je glumica, pevačica i poliglota

Amerika Alonso nije bila samo glumica.

Pored glume, igrala je i pevala, a njeno obrazovanje i životna priča omogućili su joj da govori više jezika. Govorila je španski, ruski, engleski, nemački, italijanski, francuski i srpski.

Znanje jezika bilo je još jedna veza sa različitim svetovima kojima je pripadala. Ruski je bio jezik njenog porekla, srpski jezik njenog rođenja i detinjstva, dok je španski postao jezik zemlje u kojoj je izgradila čitavu karijeru.

U jednom periodu života bila je angažovana i kao kulturni ataše u venecuelanskoj ambasadi u Italiji, čime je njen profesionalni put izašao izvan granica glume.

„Ima li ko ovde iz Kruševca?“

Jedna od najzanimljivijih priča o njenoj povezanosti sa Srbijom vezuje se za srpskog imitatora i komičara Ljubu Stepanovića, poznatog kao Stevka Božurevka.

On je u emisiji „Varošarije“ 1989. godine govorio o susretu sa Amerikom Alonso u Karakasu. Prema njegovom svedočenju, upoznao ju je tokom turneje ansambla „Krsmanović“ po Južnoj Americi.

Sedamdesetih godina Stepanović je sa ansamblom boravio u Venecueli, između ostalog i u njenom glavnom gradu. Tokom svečanog dočeka u hotelu, gde su se okupljale poznate ličnosti venecuelanskog javnog života, među prisutnima je bila i Amerika Alonso.

Prema Stepanovićevoj priči, glumica mu je prišla i na čistom srpskom jeziku upitala:

„Ima li ko ovde iz Kruševca?“

Za njega je taj trenutak bio toliko neočekivan da je, kako je kasnije pričao, ostao gotovo „zaleđen“.

Ako je verovati njegovom svedočenju, Amerika Alonso ni nakon nekoliko decenija provedenih u Venecueli nije zaboravila srpski jezik. Još manje je zaboravila mesto u kojem je rođena.

Ta priča je vremenom postala jedan od upečatljivih dokaza koliko joj je Kruševac ostao duboko urezan u sećanje.

Dom joj je bio mali komadić Srbije

U vreme kada je živela daleko od Jugoslavije, svoju povezanost sa zavičajem održavala je i kroz predmete koje je čuvala u domu.

Pirotski ćilim, kosovski vezovi, tradicionalna grnčarija i ikone činili su deo njenog životnog prostora. Za ženu koja je još kao dete napustila Jugoslaviju, takvi predmeti imali su posebno značenje.

Oni su predstavljali uspomenu na zemlju koju je izgubila mnogo pre nego što je zaista mogla da je upozna.

Njena sudbina bila je neobična: rođena je u Kruševcu, odrasla je u Venecueli, postala jedna od poznatih glumica te zemlje, a ipak je deo sebe zauvek čuvala za rodni kraj.

Poslednje godine provela je u egzilu

Poslednje godine života Amerika Alonso provela je daleko od Venecuele.

U Majamiju je živela nekoliko godina u egzilu, a prema dostupnim svedočenjima, nadala se da će se jednog dana vratiti u Venecuelu i dočekati slobodu i bolje dane za zemlju kojoj je posvetila najveći deo života.

Ni ta želja nije joj se ostvarila.

Preminula je 15. maja 2022. godine u Majamiju, u 86. godini.

Tako je život žene rođene u Kruševcu, koja je preživela rat i logor, potom sa majkom otišla u potpuno nepoznatu zemlju i tamo postala velika glumačka zvezda, završen daleko od oba njena doma.

Kruševac danas nema trag o svojoj slavnoj ćerki

Možda je najtužniji deo njene priče činjenica da u rodnom Kruševcu danas gotovo ništa ne podseća na Mariju Golajovski, odnosno Ameriku Alonso, jednu od značajnih figura venecuelanskog teatra i televizije.

Kuća u kojoj je rođena više ne postoji.

Ostala je samo priča o devojčici iz Kruševca koja je zbog velikih istorijskih lomova otišla na drugi kraj sveta i tamo izgradila život kakav verovatno niko nije mogao da predvidi.

Kruševac je za nju ostao više od mesta rođenja – bio je izgubljeni zavičaj kojem je želela da se vrati.

Nikada nije dobila priliku da ponovo prošeta njegovim ulicama, da vidi kuću u kojoj je rođena ili da zaigra u filmu u zemlji svog porekla.

 Stil / Nin