Legendarni glumac Pavle Vuisić bio je poznat po vrhunskom talentu, ali i po tome što je živeo po sopstvenim pravilima. Nije mario za protokole, autoritete ni tuđa očekivanja, a upravo zbog takvog karaktera iza sebe je ostavio bezbroj anegdota koje se i danas sa osmehom prepričavaju.
Jednu od najpoznatijih ispričao je glumac Enis Bešlagić, otkrivši kako je Pavle, posle cele noći provedene u kafani, u gotovo neverovatnom stanju stigao na snimanje kultnog filma "Otac na službenom putu".
Posle neprospavane noći svratio je kod berberina
Pre nego što će stati pred kamere, Pavle je odlučio da se makar obrije. Rano ujutru sačekao je da se otvori prva berbernica u Sarajevu, ušao unutra, seo u stolicu i, potpuno iscrpljen od neprospavane noći, samo spustio glavu i kratko rekao:
– Brijanje.
Berber je, prepoznavši slavnog glumca, pokušao da započne posao.
– Čika Pajo, možete li samo malo da podignete glavu?
Na to je Vuisić, ne podižući glavu, odgovorio:
– Šišanje.
Upravo ta njegova spontana replika izazvala je salve smeha, a anegdota je godinama ostala jedna od omiljenih priča o velikom glumcu.
Enis Bešlagić otkrio priču koja je nasmejala ceo studio
Ovu dogodovštinu Enis Bešlagić ispričao je gostujući u emisiji "Muštuluk" na UNA televiziji, gde je evocirao uspomene na slavnog glumca.
Prema njegovim rečima, Pavle je prethodnu noć proveo u kafani, a na snimanje je krenuo pravo odatle, pokušavajući da se usput dovede u red. Međutim, umor i mamurluk bili su toliko veliki da nije imao snage ni da podigne glavu dok ga je berber brijao.
Čovek koji je uvek bio svoj
Pavle Vuisić nije bio samo jedan od najvećih glumaca jugoslovenske kinematografije već i čovek osebujnog karaktera. Rođen je sa prezimenom Vujisić, ali je kasnije iz njega izbacio slovo "j", smatrajući da mu ono samo stvara zabune i administrativne probleme.
Detinjstvo je proveo seleći se zbog očevog državnog posla, a Drugi svetski rat zatekao ga je na Cetinju, odakle je sa porodicom bio proteran tokom italijanske okupacije. Pred sam kraj rata prisilno je mobilisan i poslat na Sremski front, iskustvo koje je ostavilo dubok trag na njega.
Posle rata upisao je Pravni fakultet u Beogradu, ali studije nije završio. Nakon jednog nesvakidašnjeg incidenta, kada je u šali uperio plastični pištolj u partijskog omladinskog funkcionera koji se neprimereno ponašao prema koleginici, udaljen je sa fakulteta.
Tokom života radio je različite poslove – bio je novinar, fizički radnik, mornar i zaljubljenik u reku. Posebno je voleo Adu Ciganliju, gde je provodio mnogo vremena na čamcima i splavovima.
Njegova neposrednost često je bila legendarna. Jednom prilikom, ugledavši Titovu sliku na zidu jednog splava, zatražio je ćebe. Kada su ga začuđeno upitali čemu će mu, kratko je odgovorio:
– Da prekrijem sliku.
Takve priče najbolje oslikavaju čoveka koji nikada nije pristajao na kompromise i koji je, kako na filmu, tako i u životu, ostao dosledan sebi. Upravo zbog toga Pavle Vuisić i danas važi za jednog od najautentičnijih i najvoljenijih glumaca sa ovih prostora.
