Pavle Vuisić nije podnosio nagrade, pretio da mu slučajno ne uruče: Kad je dobio prestižnu, naš najveći glumac je uzeo iz Udruženja i odneo kući

Priča o nagradi koja danas nosi ime Pavla Vuisića, a važi za jedno od najuglednijih priznanja u svetu domaće glume, ima dugu i zanimljivu istoriju. Pre nego što je 1994. godine preimenovana u čast velikog glumca, nagrada se zvala „Slavica“, po prvom domaćem igranom filmu snimljenom nakon Drugog svetskog rata.

Glumac koji nije želeo priznanja

Ironija sudbine ogleda se u činjenici da je Pavle Vuisić sam bio laureat ove nagrade, i to deceniju pre nego što je ona ponela njegovo ime. Kako je svedočila njegova supruga Mirjana Sula Vuisić, Pavle je nagrade doživljavao kao suvišne i često je otvoreno poručivao organizatorima da mu ih ne dodeljuju. Pisao je pisma u kojima ih je molio, pa i upozoravao, da ga izostave sa spiska nagrađenih, jer je smatrao da se umetnost ne meri statuama i priznanjima, već onim što ostaje iza glumca.

Kako je „Slavica“ ipak završila u njegovom stanu

Uprkos njegovom otporu, „Slavica“ je na kraju, gotovo slučajno, završila u njihovom stanu. Nakon što je Vuisić nagradu ostavio u Udruženju dramskih umetnika, ona je nestala, da bi se kasnije, prema poznatoj anegdoti, saznalo da ju je uzeo Bata Živojinović. U strahu da se nagrada ponovo ne izgubi, organizatori su odlučili da je sklone u sef, ali su ubrzo shvatili da nemaju dovoljno veliki.

Tada su zamolili Mirjanu Vuisić da ona preuzme statuu. Tako je, noseći je u cegeru, unela „Slavicu“ u njihov dom, gde je ostala zahvaljujući njenoj šali da joj služi kao oslonac za noge dok kuca — na šta je Pavle samo ćutke pristao.

Kafana daleko od glamura, ali bliska legendama

Priče da su brojni poznati pevači, glumci i sportisti rado posećivali jednu kafanu na obroncima Beograda odvele su nas upravo tamo. Iako bi mnogi očekivali luksuzno i mondensko mesto na kakvima su viđani Bata Živojinović, Željko Obradović, Vlada Divac, Dejan Bodiroga ili Saša Đorđević, ova kafana izgleda sasvim drugačije. Više podseća na skromnu prizemnu kuću sa velikim dvorištem nego na elitno okupljalište slavnih, ali upravo je u toj jednostavnosti ležala njena čar.

Već pedeset godina kafanu vode Nada Savkić i njen suprug Toma, a kroz njihovu kuhinju i dvorište prošla su imena koja su obeležila domaću i svetsku kulturu i sport.

Minđuše Melina Merkuri i dolazak Nikite Mihalkova

Nada Savkić se s osmehom priseća susreta sa velikim svetskim imenima, među kojima su bili i Melina Merkuri i čuveni ruski reditelj Nikita Mihalkov.

„Jednog dana je došla Melina Merkuri, pogledala me, skinula minđuše i stavila mi ih u ruke. Nismo govorile istim jezikom, ali smo se savršeno razumele. Te minđuše čuvam i danas“, priča Nada.

Najelitniji gost koji je kročio u kafanu, kako kaže, bio je Nikita Mihalkov, koji je došao sa Raletom Zelenovićem u vreme velike inflacije. Ipak, među svim gostima, jedno ime zauzima posebno mesto.

Bata Živojinović – gost koji je bio domaćin

„Najredovniji i najvažniji gost bio je pokojni Bata Živojinović. On je bio naš veliki prijatelj i veliki kralj“, kaže Nada.

Bata se u kafani osećao kao kod svoje kuće – često je služio goste, pomagao u kuhinji, pa čak i zatvarao lokal. Jednom prilikom je, kako Nada prepričava, zamolio nju da sedne, a on je preuzeo posluživanje.

„Došla su četiri gospodina, gledali su u Batu zbunjeno, a on im je sasvim prirodno rekao: ‘Izvolite, šta želite?’ Ljudi nisu znali šta ih je snašlo.“

U trenucima najveće gužve Bata je uzimao sataru, sekao pečenje, služio goste i, po potrebi, glasno negodovao kada bi ga neko iznervirao. Njegov osamdeseti rođendan proslavljen je upravo u ovoj kafani, a tom prilikom su se okupili predsednici kinoteka iz cele Evrope. Kada se pojavio, svi su ustali da ga pozdrave — bio je to, kako Nada kaže, jedan od najemotivnijih trenutaka u njegovom životu.

Sportisti, pobede i koš u voćnjaku

Iz ove kafane ispraćeni su mnogi veliki sportisti u svoje najveće pobede. Nada se sa ponosom seća imena poput Antića, Mihajlovića, Peđe Mijatovića, Željka Obradovića, Saše Đorđevića, Kićanovića, Danilovića.

„Željko Obradović i njegova porodica su nam kao najrođeniji. Deca su se ovde igrala, a košarkaši su ubacivali lopte u koš koji smo imali nasred voćnjaka“, priča Nada.

Posebno pamti anegdotu sa loptom na kojoj su bili potpisi legendarne košarkaške četvorke, ali je nedostajao Bodirogin. Kada je i on došao u kafanu, njen unuk je doneo loptu, a Bodiroga je ostao zatečen kada je video potpise. U gužvi je i Žarko Paspalj ostavio autogram — i to Nadi, na leđima mantila, dok je ona služila goste.

Željko Obradović i oluja koja se pamti

Jedan od događaja koji su se posebno urezali u sećanje jeste ispraćaj Željka Obradovića pred odlazak u Real Madrid. Tom prilikom organizovan je svečani ručak, a prisutni su bili svi — od Dude Ivkovića do mlađih košarkaša.

„Počelo je veliko nevreme i savetovala sam im da sačekaju, ali su ipak krenuli. Već kod Sopota morali su da stanu jer je oluja rušila sve pred sobom“, priseća se Nada. Sledeće godine, kada je Željko ponovo došao, nevreme se opet nadvilo nad Kosmajem, pa se Nada našalila da sa sobom uvek donosi oluju.

Kosmaj – novo utočište poznatih

Danas Kosmaj važi za svojevrsno „sopotsko Dedinje“, jer su brojne javne ličnosti upravo tu kupile vikendice. Nada je, kako kaže, mnogima pomogla da pronađu svoj mir u prirodi.

„Prvi je došao Nele Karajlić, tražio je manju kuću jer nije imao mnogo novca. Pomagala sam i Raletu Zelenoviću, Žarku Dančuu, Ivanu iz ‘Legendi’, ali i Merimi Njegomir, koja mi je sada najbolja komšinica“, otkriva ona.

Nada se okušala i kao glumica u dokumentarnom filmu „Poziv“, a kasnije i kao manekenka na reviji Verice Rakočević. Kako kaže, sve se to prirodno nadovezalo na život ispunjen ljudima koji su ga oplemenili.

Pavle Vuisić i karte koje su završavale u Savi

Pre nego što je došla na Kosmaj, Nada je kratko radila u Beogradu, na Adi Ciganliji, gde joj je prva mušterija bio doajen jugoslovenskog glumišta Pavle Vuisić.

„Svako jutro bi dolazio sa bratom da igra karte. Već u sedam su sedeli za stolom, sa litrom roze vina i kiselom vodom. Kako nijedan nije voleo da gubi, do deset sati bi se posvađali, a ceo špil karata bi završio u Savi“, priseća se Nada.

Tako se, kroz jednu kafanu i jednu kuhinju, ispisala mala istorija velikih ljudi — bez glamura, ali sa mnogo duše.