Bivša političarka, psihijatrica i psihoterapeutkinja Sanda Rašković Ivić u razmaku od samo dve godine izgubila je voljenog supruga i sina. Dve godine povukla se s javne scene kako bi napisala knjigu "Život ide dalje", koja predstavlja i pokušaj traganja za odgovorom na pitanje kako pronaći smisao i kad ga nema. Sada svoju priču deli i uživo na promocijama sa stotinama čitalaca širom Srbije i Republike Srpske, a za Stil otkriva šta je danas čini srećnom i koji san nikad nije ostvarila.
Da li ste iznenađeni uspehom knjige?
- Prijatno sam iznenađena uspehom moje knjige "Život ide dalje". Svako od nas je u životu doživeo neki gubitak, pa kada ljudi čitaju o tome, mogu da se identifikuju. Od mojih prijateljica i prijatelja, ali i od nepoznatih ljudi na ulici često čujem rečenicu:
"Našla sam se u delu koji govori o gubitku supruga" ili "Našao sam se u delu o suočavanju s bolešću"...
Kad čitaoci pročitaju nešto što su i sami iskusili, kao da dobiju potvrdu za vlastita osećanja, neku vrstu razjašnjenja. Možda je upravo to razlog što se knjiga rado čita. Naša kultura trpi diktat sreće i o bolu se ne priča, kao da su gubitak i sledstveni bol i tuga nešto sramotno o čemu se ne govori, što ne treba iskazati. Knjiga nije apoteoza bola i tuge, ali ona govori o tome da bol treba pustiti napolje i ostaviti radu tuge da oposli sve svoje faze.
Napisali ste knjigu u kojoj s puno iskrenosti i hrabrosti, a istovremeno na pravi način analizirate stanje tuge. Kako ste uspeli da se izborite sa svojim emocijama i demonima? Kada pomislite mogla sam ovo, zašto nisam uradila ono...?
- U knjizi je obrađena cela lepeza gubitaka, od gubitka kućnog ljubimca, posla, zavičaja, prijatelja, baka i deda, roditelja, supružnika, pa do najgoreg od svih gubitaka - gubitka deteta.
U uvodnom delu sam se bavila teorijom tugovanja, da bi kasnije u kliničkim primerima mogla da se objasni i razume dinamika tuge zbog gubitka. Neki slučajevi su oni iz moje ordinacije, a deo knjige je moje lično iskustvo. Smatrala sam da je pošteno prema čitaocima da budem iskrena do kraja, da prevrnem vlastitu kožu. Nije bilo lako.
Pitanja i konstatacije tipa "zašto nešto nisam uradila, kako nisam videla..." imamo svi, imala sam ih i ja dok sam pisala knjigu, imala sam ih i pre toga, a imam ih danas. Čovek u radu tuge prolazi fazu poricanja ili neverice, fazu besa na umrlog, na sebe, na boga i ceo svet, fazu cenkanja sa sobom i bogom, fazu tuge u svim njenim, često i telesnim manifestacijama, pa do uranjanja u melanholiju i depresiju i na kraju dolazi mirenje s gubitkom koje nije izdaja ili zaborav, već prihvatanje realnosti i učenje kako s neprebolom da se živi.
U raznim životnim situacijama se vraćamo na takozvane niže ili ranije faze rada tuge, budemo besni na sebe, osećamo se krivima, rane ispunjene tugom se otvaraju... Ali sve je to očekivano, teško je, ali ipak donosi neku vrstu katarze.
Koliko je pisanje dobra terapija? Šta još za dušu može da bude lekovito?
- Pisanje je dobra terapija. Često pacijentima govorimo da zapisuju svoja osećanja i svoje snove. Kad nešto samo kažete, reči lete, ali pisano ostaje, njemu se možete vratiti i tako bolje razumeti šta vam se dešava. A to da razumemo šta nam se dešava je preduslov za izlazak iz lavirinta u kom se nalazimo. Svaka vrsta dara je lekovita, crtanje, muzika. Ali lekovito je i svako pregnuće koje nam pomaže da nađemo smisao.
Šta biste poručili ljudima koji možda danas prolaze kroz slične situacije?
- Svakom ko doživi gubitak preporučila bih da ne potiskuje svoja osećanja, da dozvoli sebi da bude besan, tužan, da se raspravlja sa sobom, bogom i celim svetom. Treba plakati. Suze su kupka duše. Tako mi je govorio moj sin Jovan kada sam se posle smrti supruga, a njegovog oca krila po kući i suzdržavala suze. I bio je u pravu. Ne možete biti psihijatar ni sam sebi, niti svojim najbližima. Iz ogorčenosti zbog gubitka možemo da izađemo samo ako život sagledavamo u njegovoj celovitosti. To znači da budemo zahvalni što smo nekog imali i s njim delili život. Koliko bismo bez te ljubavi i bez tih trenutaka bili prazniji i siromašniji. Nije lako zameniti svet dodira, zagrljaja, glasa svetom sećanja i osećanja. Sećanje je stalno obnavljanje ljubavi.
Da li ste oduvek želeli da napišete knjigu? Pišete li nešto novo?
- Napisala sam udžbenik iz psihijatrije, a u nekoliko udžbenika sam napisala i poglavlja vezana za psihoterapiju i socijalnu psihijatriju, kao i monografiju o agresiji. Ova knjiga nije namenjena studentima i specijalizantima, već čitaocima koji nemaju stručna znanja i usmerenja. Ovu knjigu sam napisala iz duše i verujem da je i meni pisanje bilo terapija. Ne pišem ništa novo i nisam sigurna da li ću uopšte dalje nešto pisati.
Šta vas danas čini srećnom? Je li tačno da što smo stariji, sreću nalazimo u sitnicama?
- Tačno je da s godinama počinjemo da se radujemo malim stvarima, prijatnom razgovoru s prijateljima, lepom filmu, koncertu, buketu šarenog cveća u vazi. Srećnom me čine moji unuci. Nije mi bilo teško da ugađam svojoj porodici, da im spremam hranu. Valjda je to iz arhetipa "majke hraniteljke". Moji unuci, njihovi nestašluci, smeh i prohtevi daju mom životu smisao i ti moji maleni dečaci su dokaz trijumfa sile života. Zato sam knjigu posvetila uspomeni na mog sina Jovana i mojim unucima Mirku, Slavku i Žarku, s kojima je lakše voleti život.
Da li postoji neki san koji još uvek niste ostvarili, a želite?
- Moje sećanje je mnogo duže od moje nade i pamtim mnoge moje mladalačke snove, a jedan od njih je deo da budem kao dr Švajcer, koji je lečio ljude u nerazvijenim zemljama sveta. Taj san nikada nisam ostvarila, ali on je u toku mog života samo nekud nestao. Moj san nije vezan za ovaj svet. Kada za to dođe vreme, kada utrnu sva moja čula i kada se na moju dušu spusti tišina, volela bih da se sretnem najpre s dušom mog sina Jovana, a onda i sa svim mojim milima kojih više nema na ovom svetu.
Ima mnogo žena kojima ste uzor i inspiracija. Koji savet biste im dali? Kako žena danas da postigne i da bude uspešna u poslu, sjajna domaćica, dobra majka...?
- Lepo je čuti sve to što ste rekli. Žene danas treba da budu supruge i majke, ali i profesionalci u surovoj konkurenciji sveta, koji je, istini za volju, još uvek muški. Mislim da ne treba igrati ulogu superžene, treba odrediti svoje granice. A to znači da ne budemo samo "funkcije" dobre ćerke, dobre majke, dobre supruge, dobrog profesionalca. Treba da budemo svoje, sa svojim snagama i slabostima. Ako stvari u svom domu i na poslu radimo s ljubavlju, sve je lakše.
Autor: Ljubomir Radanov
