Žan Lika Godara su doživljavali kao povučenog i smušenog filozofa koji ne može da osvoji devojku dok je drugima je bio agresivac i bog...
Švajcarski reditelj kojeg je obeležila Francuska metropola toliko da je on obeležio svet filma zauvek, jedan je od onih čija se dela i nakon 50 godina oduševljeno gledaju i euforično prepričavaju.
Detaljnu priču o njemu pre pet godina napisao je Antoan de Bek, francuski filmski kritičar i publicista.. A bio Bog ili ne, Godar je bio buntovnik od rane mladosti čiji su život obeležile kontradiktornosti koje je obožavao. Rođen u Parizu, odrastao na Švajcarskoj obali jezera Leman, kasno je odlučio da se bavi režijom.
Hteo je da bude pisac, išlo mu je i slikarstvo, a onda se godinama bavio filmskom kritikom. U njegovoj porodici je film bio zabranjeno voće – ni očeva ni majčina strana nisu blagonaklono gledali na tu, tada još novu i neshvaćenu umetnost.
Njegov otac Pol je bio doktor iz buržujske porodice. Majčina strana, Monodovi, bili su viša klasa. Godarov deda Žulijen, otac njegove majke Odile, jedan je od osnivača BNP Paribas, danas jedne od najvećih banki na svetu.
Žan-Lik ubrzo shvata kako za njega ni na jednoj strani porodice nema mesta. Već kao tinejdžer bio je problematičan, padao je razrede i škola ga nije zanimala, a kako bi ga očvrsnuli, roditelji ga šalju u Pariz na školovanje.
Umesto matematike i fizike, Žan-Lik se zabavljao džeparenjem. Veliki reditelj celi život je bio poznat kao kleptoman. Počelo je u detinjstvu, kada je roditeljima iz novčanika krao sitniš, nastavilo se džeparenjem prijatelja, a krao je i veće iznose, na primer kada je očistio blagajnu pariškog filmskog časopisa "Cahiers du cinéma" 1952. godine u kojem je radio.
Kao 20-godišnjak odbačen od svojih bogatih porodica upravo zbog krađa odlazi u Pariz gde počinje da obilazi bioskope i piše filmske kritike. Jedna od konstanti koja prati lik Žan-Lik Godara njegova je kontradiktornost, ponekad i podeljenost.
Dok su ga neki doživljavali kao povučenog i smušenog filozofa koji ne može da osvoji devojku, drugi su mislili da je agresivac opsednut prostitutkama.
Sredinom pedesetih godina Godar počinje da snima kratke filmove i usput radi kao ataše za izdavačke kuće Foks.
Tako upoznaje sve koji nešto znače u filmskom svetu, ali i uči kako prezentovati film publici. Iskustvo mu je dobro došlo kada je predstavljao svoj prvi dugometražni film, do kojeg će proći još pet godina. Godar je snimio još nekoliko kratkih filmova, ali osećao je da kasni za kolegama.
Svi su već naveliko snimali i Novi talas je započet, a te 1959. godine i na festivalu u Kanu. Iste godine on konačno snima kultni film "Do poslednjeg daha". "Snimao je bukvalno iz dana u dan.
"Pišem scene za doručkom na "Dupont Montparnasseu". Cela ekipa, uključujući snimatelja, smatra da je fotografija odvratna. Meni je lepa."
"Nije važno kako je nešto snimano, nego je važno da je snimljeno i da je jasno", pisao je prijatelju. Cela je ekipa bila je šokirana Godarovim metodama snimanja.
Američka glumica Džin Siberg, koja je imala glavnu ulogu, htela je da odustane nakon prvog dana snimanja. "Ne mogu da podnesem tog neverovatno zatvorenog i neuglednog čoveka koji ne gleda u oči kada govori. Iz dana u dan scenario raste i postaje sve gori u svom nivoima", pisala je nakon samo nedelju dana svom agentu u Holivudu.
Ali nakon nekoliko nedelja Godar i ona su počeli da se razumeju, a kratko su bili i ljubavnici.
Njegov prvi film bio je svojevrsna revolucija. Bez šminke, s laganom kamerom i bez pravog scenarija, film koji se danas smatra prototipom Novog talasa, bio je i Godarov najveći uspeh jer ga je lansirao među rediteljske zvezde i omogućio mu da provocira i dalje.
Prošlo je samo nekoliko dana od izlaska prvenca kada je počeo da priprema "Malog vojnika", film o sukobu u Alžiru koji se dogodio pre tek dve godine.
U filmu je tematizirao mučenje. Snimao je igrane filmove poput dokumentaraca pa je glumce terao do krajnjih granica kako bi na traci zabeležio prave osećaje. Glumac Lazlo Sabo morao je da doživi strujni udar, a kada je glavni glumac Majkl Subor trebalo da snimi scenu pokušaja samoubistva, Godar mu je rekao da stavi žilet u usta i iseče se do krvi.
"Ti si lud!", odgovorio mu je Subor, na šta ga je već iznervirani Godar nazvao mlakonjom, uzeo žilet i povukao crtu po zapešću. Mirno mu je rekao da se "mora videti da krvari". On je krvario idućih 45 minuta, ali je nastavio da radi.
U "Malom vojniku" se prvi put pojavljuje njegova prva žena i dugogodišnja muza Ana Karina. Rođena Dankinja, u Pariz je pobegla od nasilnog oca i pre glume se bavila manekenstvom.
Zaljubili su se na snimanju, venčali se i zajedno snimili osam filmova od 1960. do 1967. godine – Godarova najplodnija i, po mnogima, najbolja faza. Njihov je odnos bio buran, ali on je bio toliko zaljubljen da je čak dopustio da se šminka za njegove filmove – što nije bilo dopušteno nikome.
"Svađali su se, vređali, voleli, vikali... Katkad ih je bilo teško pratiti. Bila je to ljubav na njihov način", rekao je o čuvenom paru Novog talasa glumac Žan-Klod Brili. Ali sve se počelo urušavati kada je Ana izgubila dete. Počele su svađe, Godar bi odlazio na dve-tri nedelje i ne bi se javljao, a počeli su da se međusobno i varaju.
"Ana me je napustila zbog mojih brojnih nedostataka, ali dobro sam znao koji je bio pravi razlog: više nisam mogao sa njom da razgovaram o filmu", rekao je Godar godinama posle njihovog razvoda.
Ali dve godine posle razvoda još su radili zajedno. Nakon Ane uglavnom je imao kraće avanture sa glavnim glumicama u svojim filmovima, a drugi put se oženio glumicom En Viazemski, koja je glumila u "Kineskinji" i "Vikendu".
Bilo je to 1967. godine, kada završava njegova prva faza stvaralaštva i on postaje izrazito političan i u narednih desetak godina snima filmove koje nisu prihvatili ni kritičari ni publika. Za široku publiku ponovno počinje da snima 1979. godine, kada se i drugi put razvodi.
Poslednji film "Zbogom jeziku" Godar je snimio pre nekoliko godina, i to u 3D tehnici, za šta je osvojio nagradu žirija na Festivalu u Kanu.
Pogledajte još fotografija iz života čuvenog reditelja:
