Milica Dabović nas je ovih dana podsetila zašto je tokom aktivne igračke karijere važila za jednu od naših najboljih košarkašica.
Iako je u februaru napunila četrdeset godina, pokazala je da je u zavidnoj sportskoj formi i da joj borbeni duh ne nedostaje. A borbe je u njenom slučaju bilo napretek.
S jedne strane, život ju je nagradio vanserijskim talentom za košarku. S druge, nije je previše mazio. Ponikla je u Herceg Novom, u porodici sa četvoro dece, pod budnim nadzorom oca uz kojeg je napravila prve korake na terenu
"Bio je veoma strog. Nisam smela da se prenemažem i plačem jer bih u suprotnom dobijala batine. Kad sam bila mala, tata me je šišao veoma kratko. Ne znam zašto. Dok je to radio plakala sam, pitala sam zar mora tako. Ne sećam se da je moje sestre Jelicu i Anu tako šišao, samo mene. Možda je žarko želeo sina."
Briljirala je sa košarkaškom loptom u ruci, ali i ulazila u sukob sa trenerima, zbog čega je često menjala timove. Ni na emotivnom planu nije imala više sreće. Momci u koje se zaljubljivala s vremenom bi pokazali svoju pravu, nasilničku crtu. Bila je žrtva zlostavljanja, ali predaja nikada nije bila opcija. Posle svakog kraha, poslovnog ili ljubavnog, ustajala bi i počinjala iznova.
Posle kiskeva sa muškarcima, odlučila je da ubuduće za nju postoji samo jedan kome će skidati zvezde s neba, sin Stefan, koga odgaja kao samohrana majka.
"Često pomislim na izreku “da su mi one godine, a ova pamet”. Sve bih promenila, od početka do kraja. Ne bih menjala jedino sina, ali njegovog oca svakako bih. Zaradila sam velike pare i ne stidim se to da kažem. Radila sam i stekla stan, kola i garderobu. Ništa mi nije palo s neba. Ali, i to je imalo svoju cenu. U noćni klub nisam otišla 15 godina. U kafanu sam ušla nekoliko puta, ali samo kad bi me sestra Ana povela. Nikada nisam pila, ni pušila. Kafu nisam okusila. To niko neće da pomene, ali će se zato svi baviti mojim tetovažama i nazivati me starletom samo zato što nemam problem da objavim sliku u kupaćem kostimu."
Najavljuje objavljivanje i biografije, koju će posvetiti sinu:
"Ubija me pomisao da ću jednog dana morati da mu kažem: “Stefane, oprosti što sam ti za oca izabrala najgoreg čoveka na planeti“. Kad sam bila u situaciji da prebrojavam svaki dinar kako bih kupila pelene i hleb, on je ukrao detetova kolica i prodao ih. Uvek sam se trudila da budem dobar čovek. Poštena sam, vredna, hoću da pomognem. Mogu da prođem ulicom uzdignute glave a da niko ne upre prstom u mene. Sačuvala sam obraz i to mi je najvažnije."
