Čovek koji je preživeo svašta, ali se nakon svega izdigao i postao čovek kakvim ga danas znamo. Vanja Bulić, voditelj, pisac i reditelj na svom životnom putu nailazio je na brojne prepreke koje su od njega napravile ispravnog, hrabrog ali pre svega empatičnog čoveka.
Otac mu je bio izuzetno cenjen i ostvaren, radio je kao načelnik u Vojno-istorijskom institutu na Kalemegdanu, ipak sudbina je odlučila da Vanja rano detinjstvo provede bez oca, a izdaja sa kojom su se susreli kao porodica zabolela ih je.
NE PROPUSTITE
– Ćale je bio načelnik u Vojno-istorijskom institutu na Kalemegdanu, uhapsili su ga ujutru na poslu, a potom su upali kod nas u stan. Sve su ispreturali i uništili. Imao je bogatu biblioteku, mnoga ruska dela, pa su i to iskoristili protiv njega! Verovali ili ne, osuđen je zato što je izjavio: ‘Pošten čovek ne može da kupi cigare, samo kulovi i zelenaši’. Ma, sve je to bilo namešteno! Čak je i jedan naš dalji rođak svedočio protiv njega. Kad smo mama i ja otišli na Durmitor, prišao joj je da se izvini. Rekao joj je: ‘Boso, morao sam, ne zameri’, a ona ga je pljunula pravo u lice! Tata je prvo bio na Banjici, a onda su slali ljude na Goli otok da bi pravili mesta za vojna lica Hrvatske i Slovenije, jer je po pravilu trebalo da bude isti broj njih, Srba, Crnogoraca – ispričao je čuveni novinar, a prenosi Mondo.
Nakon iznenađujućeg hapšenja, Dušan Bulić, otac čuvenog novinara godinu dana proveo je u zatvoru u kasarni na Banjici, a zatim i tri na ozloglašenom Golom otoku. Splet nesrećnih događaja Vanju je naterao da odraste pre vremena, a brigu o svojoj mlađoj sestri preuzeo je u potpunosti na sebe.
– Mama je bila šesti mesec trudnoće. Morala je odmah da počne da radi, pa je otišla na kiretažu. Meni je oko vrata okačila ključ od stana i zadužila me da čuvam sestru. Na papiru mi je pisala šta treba da kupim u radnji, da pokažem prodavcu… Stavljala mi je drva u kaljevu peć i ostavljala šibicu da založim – prisetio se on.
Svoje detinjstvo opisao je čuvenom pričom Toma Sojera i Haklberi Fina. Slobodan i srećan ali u isto vreme opterećen stvarima o kojima jedno dete ne treba da brine, Vanju su dodatno očvrsnule i od njega napravile čoveka koji je u životu postigao mnogo.
– Kad smo došli u Beograd, bilo je desetak paviljona, a toaleti su bili u dvorištu. Niko se sa nama nije družio jer mi je tata bio na Golom otoku. Imao sam detinjstvo Toma Sojera i Haklberija Fina. Bare, pecanje, bambusi, ali je sivi oblak uvek bio tu. Sa nama su se družili samo Martinovići, koji su živeli preko puta nas i isto su imali člana porodice na Golom otoku. Nedavno sam saznao da sam odrastao na konjskom mesu, jer je bilo najjeftinije. To su bile rage iz Drugog svetskog rata. Ipak, svoje detinjstvo ne bih menjao ni za čije, jer ne bih postao ovakav čovek – zaključio je Vanja.
