Olivera Marković je rođena 3. maj 1925. godine. Svojim talentom je ostavila veliki trag, a čim se pojavila na glumačkoj sceni, postala je miljenica publike.
Govorila je da je imala lepo detinjstvo i da je za taj period vežu samo lepe uspomene. Bila je nestašna, ali najviše od svega volela je i umela da peva.
Završila je čuvenu Drugu žensku gimnaziju, upisala studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, i apsolvirala. U međuvremenu, prešla je na glumu i FDU, gde je 1952. i diplomirala u klasi profesora Mate Miloševića.
Za dlaku izbegla veliku tragediju
Prvu veliku ljubav svog života, Olivera je kao tinejdžerka upoznala u ratom zahvaćenom Beogradu 1944. kada se na Kolarčevom univerzitetu okupila kreativna omladina sa željom da stvara pozorišne predstave. Jednog dana je na audiciju došao Rade Marković koji je prema sopstevnom svedočenju loše odigrao deo iz Nušićevog Sumnjivog lica, ali bio primljen.
Dok su se te godine sastajali u holu petosobnog stana na Terazijama broj 12, priključio im se i počeo da ih podučava jevrejski reditelj drame i opere, Erih Helc. Planirali su da spreme nekoliko predstava koje će odigrati nakon oslobođenja, ali kako je tada počelo američko bombardovanje Beograda, a Kolarac bio u centru dešavanja, dogovorili su se da probe nastave u vili Pere Radovanovića na Pašinom brdu i zakazali prvi termin narednog dana u 9 sati ujutru.
Tog kobnog dana su stigli na vreme svi osim već zaljubljenog para. Sudbina je odredila da se Rade i Olivera veče pre toga dogovore da se nađu na Južnom bulevaru rano ujutru, a potom zajedno upute na zakazano mesto. Rade je stigao prvi u trenutku kada su se nad Beogradom oglasile sirene i počelo žestoko bombardovanje. Dugo je čekao Oliveru koja se na sreću nije pojavila na tom susretu, a potom je tužan sam krenuo na probu. Stigavši do vile, zatekao je stravičan prizor. Mesto gde je trebalo da počne da se rađa pozorišna umetnost, bilo je sravljeno sa zemljom, a tog dana je poginulo svih 40 umetnika koji su došli na vreme.
Život i smrt Silvane Armenulić: Sanjala sam momenat kada ću se majci skinuti s vrata! (VIDEO)
Mada se od ovog stravičnog događaja nikada nisu potpuno oporavili, apsolventkinja istorije umetnosti Olivera Đorđević, uskoro je postala gospođa Marković. Udala se za nesuđenog studenta tehnike, Radeta Markovića i njen život je potpuno promeno. 24. avgusta 1946. dobili su sina, Gorana Markovića.
Nakon oslobođenja, preživeo deo ove amaterske družine osnovao je Beogradsko dramsko pozorište, a Rade i Olivera su pedesetih godina prošlog veka ne samo važili za najlepši par teatra na Crvenom krstu, već se o njima govorilo i kao o umetnicima koji su našoj publici doneli jedan potpuno novi scenski izražaj koji je širom otvorio vrata našeg savremenog pozorišnog stvaralaštva.
Beograđani i danas pamte potpuni kolaps u saobraćaju koji je zbog prevelikog interesovanja publike nastajao onih večeri kada su se tih godina na repertoaru davale predstave Tenesi Vilijamsa i Artura Milera koji je neverovatnom lucidnošću i neodoljivim šarmom u glavnim ulogama tumačio ovaj bračni par.
Krah velike ljubavi
Umetnički par Marković kod nas je doživeo slavu o kojoj malo ko može i da sanja, ali kako su bili nepripremljeni za novi talas novinarskog svetskog trenda, čiju su trač rubriku naši novinari oberučke prihvatili, a oni bili u žiži javnosti, legendarni glumački par se tiho, bez očiju javnosti nakon sedamnaest godina braka rastao.
Nasledivši kreativnost i talenat svojih roditelja, njihov sin ne samo da je krenuo umetničkim stopama, već je i postao jedan od naših najboljih filmskih reditelja.
Inspirisan životnom pričom svojih roditelja, Goran Marković je 2008. po sopstvenom scenariju snimio film Turneja za koji je dobio nagradu na festivalu u Montrealu, a o pozorišnom životu u Beogradu između 1939. i 1959. je kao omaž svojim roditeljima osmislio komad Male tajne u kome je glavnu ulogu igrao Predrag Ejdus, a Radeta i Oliveru tumačili Miodrag Radonjić i Andrijana Oliverić.
Drugi brak
Nakon razvoda, glumica koja gotovo da nije imala vremena ni za šta osim posla, veoma brzo se upustila u vezu sa kolegom Dušanom Bulajićem, ne sanjajući da će se ova ljubav pretočiti u novi brak koji će protkan nežnim emocijama trajati više od trideset godina.
Dok je sa Radetom bila večiti partner na sceni i vodila buran javni život, sa Dušanom, koji je takođe bio proslavljeni dramski umetnik, postala je večni partner van nje. Razmišljajući o svom emotivnom životu, Olivera je često u šali znala da kaže da joj se čini da se udala čim se rodila i da se zapravo ne seća perioda svog života u kome nije bila u braku.
Zbog toga što je njeno ime već ozbiljno odzvanjalo našom kulturnom scenom, kao i radi sina Gorana, sklapanjem novog braka Olivera nije ponovo promenila prezime, a kako su svoj privatan život ona i Dušan držali daleko od trač rubrika, veliki deo javnosti ne samo da nije ni znao da je u novom braku, već su je do kraja života mnogi vezivali za barda našeg teatra, Radeta Markovića.
Dušan je bio veliki umetnik, ali nije voleo slavu. Njih dvoje su decenije proveli zajedno kao članovi Narodnog pozorišta u Beogradu, a da nisu postali partneri na sceni.
Svoju intimu su čuvali samo za sebe, ne shvatajući ljudsku znatiželju da proviri kroz ključaonicu nečijeg doma. Zbog ovakvog stava, često je dolazilo do situacija koje su mogle da budu krajnje neprijatne, ali je Dušan svojom harizmom uspevao ne samo da ih lako prevaziđe, već i da o njima priča kao o zanimljivim anegdotama iz svog bračnog života. Jedna od njih je i ona kada im je dok su šetali prišlo dete sa rečima: „Čika Rade, da li biste mi dali autogram”? Duško se osmehnuo i rekao: „Naravno”, a potom ne želevši da detetu sruši iluziju, pomazio ga je po kosi i na malom blokčetu se bez problema potpisao kao Rade Marković.
Kao umetnik koji je jednog trenutka postao slavan glumac, Dušan je u kasnijim godinama odavao utisak da nije previše ambiciozan i da ne voli da se nameće, a zapravo je shvatio kakav teret slava nosi sa sobom i koliko ona nameće odricanje od običnih životnih stvari u kojima je on voleo da uživa. Posvetio se predano pozorištu koje mu je omogućavalo da bude ispunjen u umetničkom izražaju, ali i da živi normalan život van tabloida i gurkanja prolaznika na ulici. Uživao je u razgovoru sa ljudima svih profila koji su podsticali nadahnuće za mnoga nova glumačka ostvarenja.
Bili su potpuno različite prirode, izlazili odvojeno, imali različite poglede na karijeru i uspeh, a opet uprkos svim razlikama, među njima je vladala nesvakidašnja harmonija bračnog života. Olivera je vodila jedan veoma ambiciozan život, Dušan ga je živeo povučeno, ali među njima je do kraja njegovog života postojala iskrena ljubav.
Dušan Bulajić nas je napustio 3. juna. 1995. Olivera Marković se nije više udavala. Na glumačkim daskama je ostala sve do samog kraja svog života koji se 2. jula. 2011. ugasio.
Pamtićemo je po mnogobrojnim pozorišnim ostvarenjima, nagradama i ulogama koje su preko TV ekrana uveseljavale naš dom, ali i kao glumicu koja je uspela da od umetnosti stvori život, a od svog života umetnost koja će dahom njenog nezaustavljivog sna, trajati večno.
Tog 1. oktobra iste godine održan je program posvećen Oliveri Marković u Narodnom pozorištu u Beogradu, a na njegovom kraju, glumičin sin, reditelj i dramski pisac Goran Marković, predao je kustosu Muzeja Narodnog pozorišta nekoliko ličnih stvari koje su pripadale njegovoj majci.
Među stvarima su bile naizgled obični predmeti – kutija za nakit, vizit-karta, veštačke trepavice… ipak, jedna je naročito privukla pažnju – umrlica Žanke Stokić.
Oliverina kutija
Goran Marković je tom prilikom otkrio da je Olivera umrlicu “skinula sa jednog drveta” neposredno nakon sahrane starije koleginice 1947. godine. Reč je bila očigledno o parčetu papira koji joj je mnogo značio jer je umrlicu čuvala više od šest decenija.
Sigurno je da se mlada Olivera, tek udata za kolegu Radeta Markovića, divila velikoj Žanki, zvezdi narodnog pozorišta i prvoj “Gospođi ministarki”. Godinama kasnije, i Olivera Marković će se okušati u istoj ulozi.
Verovatno je da je Oliveru bolela i nepravda učinjena prema starijoj koleginici. Žanka je, pod optužbama da je sarađivala sa okupatorima, izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, a kazna je bila i društvenokoristan rad.
