Glumica Branka Veselinović rođena je 16. septembra 1918. kao šesto dete majke Jovanke i oca Aleksandra Ćosića koji su poreklom iz Jaše Tomića.
Završila je Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu od 1936. godine. Kada je imala 19 godina, posle druge godine studija otišla je na praksu 1938. godine u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu (tada se zvalo Narodno pozorište Dunavske banovine) i postala glumica igrajući u predstavi „Karlova tetka“. U Novom Sadu je igrala do 1940. godine kada je prešla u Beograd. Posle okupacije aprila 1941. godine, okupator je zatvorio pozorište, a glumci su se razišli.
"Dobrotu treba nesebično deliti. Ja sam svoju nasledila od porodice, pre svega od roditelja. Majka je bila učiteljica, a otac bibliotekar u Matici srpskoj i prevodilac. Oboje su pevali u crkvenom horu, a imali su i svoj porodični, u kome smo bili i mi deca. Imala sam četiri sestre i dva brata. Odrasla sam u veri, ljubavi, pažnji i toplini i s vremenom sam naučila kako to da podelim s drugima, jer se život sastoji od dubokih istina, radosti i tuge", rekla je jednom prilikom i dodala:
"Želela sam da i u živote najmlađih, kao i najstarijih, unesem malo radosti, da ih razveselim i nasmejem. Nosim pedigre tog lanca ljubavi, stihova, knjiga, recitovanja, priča, a imam i Ključ grada Novog Sada, a kaže se da kad imaš ključ Novog Sada, otvaraš srce ljudima.
Branka je jedna od retkih koja ne skida osmeh sa lica pa i dan danas gleda da uveseljava sve i da prenosi pozitivnu energiju.
"I ako zaplačem, plačem od sreće. Svi imaju neku želju, moja želja je da budem dobro, da idem po bolnicama, školama, da pomažem invalidima. Nisam nikad pušila ni pila, jednostavno takav život vodim. Bila sam u srećnom braku sa mojim Mlađom, a i dan-danas imam vitalan mozak. Nikad nisam varala. Imala sam mogućnost da zabavljam hiljade i hiljade ljudi. To se ne može kupiti, morate živeti. Ne radim ja to da bih živela, već živim da bih to radila. Nikome u životu ništa ne kažem ako ima više nego što treba. Ne kažem ni kada kradu, a vidim da kradu. Nikada nisam bila u politici, a govorim engleski, ruski, mađarski, nemački i češki", kaže Branka.
Bila je u srećnom višedecenijskom braku sa glumcem i prevodiocem Mladenom Mlađom Veselinovićem . Venčali su se 30. septembra 1948. godine. Sa njim je osnovala Fond Branke i Mlađe Veselinović za pomoć invalidnoj deci.
"Zahvaljujući Miri Stupici započela sam ljubav sa Mlađom. Pripremali smo predstavu u kojoj smo Mlađa i ja igrali ljubavni par. On je igrao Bepu Ribara, a ja Ursulu Pulentu. Probali smo u dramskoj sali na mestu gde je nekada bila crkva, danas je tu Bajlonijeva pijaca. Na probama Mira Stupica primetila je kako se Mlađa i ja uverljivo grlimo. Pitala ga je da li ima devojku, on je rekao da nema. Znala je da sam ja bila bez momka. Onda je rekla: “Bilo bi mnogo lepo da vi budete par i privatno, ne samo na sceni”. Tada smo se svi smejali, ali mesec po mesec i mi smo počeli da se volimo, ljubimo, a venčali smo se 1948. u septembru. Ima takvih brakova da su se ljudi zaljubili u pozorištu", otkrila je Branka u jednom intervjuu.
Iako ju je rano napustio, legendarna glumica nosi najlepše uspomene, te čak smatra da je on i danas uz nju.
"Poklon od njega je ljubav. On je čovek bio u zarobljeništvu, bio je oficir. Glumac je postao tek nakon vojske, prvo je recitovao, pa ga je angažovalo pozorište i tako je sve krenulo. I jednom smo igrali momka i devojku, a pokojna Mira Stupica nam kaže: "Vrlo se lepo grlite kad glumite, hajde da se grlite i privatno". Ja sam se na sceni grlila sa mnogim glumcima, ali bila sam časna i nisam varala. Imali smo veliku svadbu i imam divnih fotografija. Neprekidno me je iznenađivao. Mi smo se voleli mnogo. Imam i dalje njegove slike. Čovek treba da zna da razgovara i s onima kojih više nema. Tri i po godine je bio stariji od mene. Bio je visok, lep, ali mu srce nije bilo dobro. Otmeno je otišao. Ja s njim razgovaram i sada, zajedno gledamo televiziju", rekla je Veselinovićeva.
I pored velike ljubavi, Branka i Mlađa nisu imali dece. Ali, to nikada nije obeshrabrilo glumicu, već je čitav život posvetila dobrotvornim organizacijama i naširoko je poklanjala ljubav upravo deci.
"Zdravi smo bili oboje, išli smo na preglede. Pokojni doktor Tasovac davnih godinama nam je rekao da je to tako i da neki partneri ne mogu da imaju decu. Rekao je: "Da ste sa drugima u braku, imali biste i vi i Branka". A onda smo mu mi rekli da se volimo, a on je poručio: "Volite se, ali dece nećete imati"", rekla je Branka za Pulsonline jednom prilikom.
Igrala je u prvoj predstavi Jugoslovenkog dramskog pozorišta 3. aprila 1948. u komadu “Kralj Betajnove”. U Beogradu je igrala u Umetničkom (1940-1942), Narodnom (1944-1947) i Jugoslovesnkomm dramskom pozorištu (1947-1978). Igrala je i u Ateljeu 212. Za ulogu Gine u Nušićevoj “Ožalošćenoj porodici” dobila je Sterijinu nagradu 1964. godine. Ona je široj publici bila poznata i po višedecenijskom učešću u radio emisiji Veselo veče”.
Dobitnik je još mnogih plaketa, nagrada i priznanja za svoj glumački i humanitarani rad, kao što su Orden rada sa zlatnim vencem, Nušićeva nagrada za životno delo, Sterijina nagrada, Vukova nagrada i mnoge druge. Posebno se angažovala u humanitarnim priredbama za decu, mada nije imala dece.
Bila je bliska prijateljica sa Desankom Maksimović, Mirom Stupicom, Marijom Crnobori.
Zahvaljujući njoj i Mlađi dodeljuje se Nagrada „Branka i Mlađa Veselinović“ počev od 2012. godine, čiji su dosadašnji dobitnici Nebojša Glogovac, Aleksandra Janković, Vojin Ćetković i Nataša Tapušković.
Aktivna je i dalje, iako u dubokoj starosti Branka obilazi Domove za nezbrinutu decu, Domove za stara lica i invalide gde recituje i izvodi monologe. Kaže da dobro čuje, čita bez naočara, te otkriva i svoju tajnu dugovečnosti i dobrog zdravlja.
"Ja sam počasni građanin Beograda, Novog Sada, dečjeg sela, doživotni ambasador Unicefa, uvek sam radila bez želje da budem krunisana velikim imenima. Sve što radim, radim iz velike ljubavi i časti. Pišem stihove... Sreća je ako si živ i ako to doživiš. Duboko sam zahvalna. Još uvek vežbam, čitam bez naočara, čujem dobro. Vežbam vežbe za održavanje tela. Svaki dan radim čučnjeve. Mogu da uradim po 10 čučnjeva. Morate i noge da vežbate kao i ruke", posavetovala je.
Svakog jutra ustaje u šest, a uveče sluša muziku i gleda televiziju u nastojanju da nauči još nešto.
"Trudim se da godine ne osećam. Gimnastika je obavezna svaki dan, mora da se odradi i u ležećem i u stajaćem položaju. Gledam televiziju, volim da čujem lepe stvari, slušam muziku. Dobro vidim i čujem i ne stidim se da se pojavljujem na javnim mestima. Pišem, dišem, slikam, radim i ne mislim da mi je kucnuo čas odlaska. Stalno imam kontakte s ljudima i neka posla. Mnogo je ljudi po domovima, nevidećih, ili onih koji su čitav život u kolicima. Obilazim ih i dan-danas, jer treba im svakodnevno obogatiti život", otkrila je Branka tajnu svoje dugovečnosti za magazin Glorija.
Ne skida osmeh sa lica pa i dan danas gleda da uveseljava sve i da prenosi pozitivnu energiju.
"I ako zaplačem, plačem od sreće. Svi imaju neku želju, moja želja je da budem dobro, da idem po bolnicama, školama, da pomažem invalidima. Nisam nikad pušila ni pila, jednostavno takav život vodim. Bila sam u srećnom braku sa mojim Mlađom, a i dan-danas imam vitalan mozak. Nikad nisam varala. Imala sam mogućnost da zabavljam hiljade i hiljade ljudi. To se ne može kupiti, morate živeti. Ne radim ja to da bih živela, već živim da bih to radila. Nikome u životu ništa ne kažem ako ima više nego što treba. Ne kažem ni kada kradu, a vidim da kradu. Nikada nisam bila u politici, a govorim engleski, ruski, mađarski, nemački i češki", kaže Branka.
(Stil.Kurir)
