Ljuba Moljac nikad nije uzeo ni dan bolovanja, sa ženom i 2 dece živeo u sobičku: Njegovu smrt gledalo je na stotinje ljudi, a samo je Minimaks bio kraj njega

Ljuba Moljac bio je jedan od onih ljudi koje publika pamti po energiji, vedrini i neiscrpnoj snazi, ali čiji je privatni život ostao daleko od reflektora. Iza prepoznatljivog osmeha i neodoljivog humora krio se čovek koji nikada u životu nije uzeo ni dan bolovanja, koji je sa suprugom i dvoje dece godinama živeo u skromnim uslovima i koji je radio neumorno, kao da mu je svaka predstava poslednja.

– U ovaj stan smo se doselili kad je Nenad imao pet, a Jelena dve godine. Pre toga smo živeli u jednoj sobi, pa nam je ovaj stan delovao kao hipodrom – prisećali su se gotovo uglas.

Stan je dugo bio prazan, jer, kako Ljuba kaže, nisu patili od kupovine stvari. Više od nameštaja i luksuza, cenili su putovanja, druženje i vreme provedeno zajedno.

Humor kao način opstanka

Ljuba je i u svakodnevnim situacijama nalazio razlog za šalu. Kada su ih pitali kako se snalaze u mraku i kako gosti pronalaze njihov stan, odgovorio je u svom prepoznatljivom stilu:

– Godinama nismo imali zavese na prozorima, pa su ljudi lako mogli da nas pronađu.

Taj humor bio je njegov štit, ali i način da život, često težak i neizvestan, učini podnošljivijim.

Brak zasnovan na poverenju i igri

Ljuba i Nevenka zabavljali su se svega sedam meseci pre nego što su se venčali, ali su od samog početka funkcionisali kao tim. On je bio stalno u pokretu – probe, gostovanja, putovanja – dok je ona vodila brigu o deci i kući.

Nevenka nije radila, ali to nije doživljavala kao teret. Naprotiv, bila je posvećena sinu Nenadu i ćerki Jeleni, dok je noći provodila čekajući supruga da se vrati iz pozorišta ili s puta.

– Nena nikad ne zaspi pre nego što ja dođem – govorio je Ljuba s ponosom.

– Kako i da zaspim, kad uvek dovede nekog, a ni kafu ne ume da skuva – uzvraćala je ona kroz smeh.

Čovek koji nije znao za bolovanje

Ljuba Moljac bio je simbol radne etike. Više od decenije i po na sceni, a nijedan dan bolovanja.

– Ne priznajem lenje ljude. Talenat je važan, ali je rad presudan – govorio je otvoreno.

Dešavalo se da ima generalnu probu u Beogradu, a uveče gostovanje u drugom gradu. Ako bi propustio poslednji autobus, bez razmišljanja bi seo u taksi. Za njega, obećanje je bilo svetinja.

Iako se nikada profesionalno nije bavio sportom, Ljuba je bio strastveni ljubitelj sporta i znao je sve o atletici, fudbalu i takmičenjima. Ipak, govorio je da ne postoji naporniji sport od glume.

– Scene koje obiđeš tokom godine nisu nimalo lake. To je pravi maraton.

Publika mu je uvek bila verna, a on im je uzvraćao punom snagom, bez kalkulacija.

Zanimljivo je da Ljubu u mladosti gluma uopšte nije privlačila. Čak mu je bila pomalo i neprijatna. Odrastao je na Čuburi, potom se preselio na Crveni krst, a sudbina ga je dovela u blizinu Beogradskog dramskog pozorišta.

Počeo je da statira, druži se s glumcima i na kraju izađe na prijemni ispit za glumu – koji je položio iz prvog pokušaja.

– Da nisam položio odmah, više nikad ne bih pokušao – priznao je kasnije.

Nadimak koji je postao identitet

Nadimak Ljuba Moljac dobio je još pre čuvene predstave „Balada o Ljubi Moljcu“, igrajući taj lik po studentskim priredbama.

– Toliko mi je normalno da me tako zovu da imam utisak kao da nemam drugo ime. Tako me zovu i familija i deca – govorio je.

Lik Moljca bio je lažov i prevarant, ali Ljuba je verovao da bez malo „životne laži“ nema ni normalnog čoveka. Ipak, u privatnom životu delovao je iskreno, neposredno i bez maski.

Porodica kao najveća uloga

U njihovom domu nije bilo zabrana ni stega. Deca su bila odlični učenici, bavila se sportom, a Nenad je pokazivao izuzetan talenat za matematiku. Nevenka nije želela da ih gura u umetnost, znajući koliko razočaranja taj put nosi.

Porodica Andrić bila je skromna, tiha i nenametljiva – upravo onakva kakav je bio i Ljuba Moljac.

Možda je upravo u toj jednostavnosti ležala tajna njegove popularnosti. Ljuba Moljac nije glumio život – on ga je živeo punim plućima, bez pauze, bez bolovanja i bez zadrške.

Njegova igra, kako je zapisano, nastavila se sve do kraja. A publika ga pamti i danas – kao čoveka koji nikada nije stajao.

Jedan od najautentičnijih i najkarakterističnijih komičara jugoslovenske scene, Miodrag Andrić – Ljuba Moljac, umro je radeći ono što je voleo više od svega: zabavljajući ljude. Njegov život i karijera bili su neraskidivo vezani za pozornicu, a sudbina je htela da se upravo na njoj i ugasi – pred publikom, pod reflektorima, u trenutku kada je bio na vrhuncu popularnosti.

Prve uloge u filmu

Svoju prvu filmsku ulogu Ljuba je ostvario u satiričnoj drami „Inspektor“ iz 1965. godine, gde je glavnu ulogu tumačio Slobodan Perović. Ipak, prava pažnja publike usmerena je na njega tek nekoliko godina kasnije, u kultnom filmu „Kad budem mrtav i beo“, u kojem je igrao nesrećnog šljakera. Iako je film proslavio Dragana Nikolića, Ljubina pojava nije prošla nezapaženo – bilo je jasno da se na sceni pojavio glumac posebne energije.

Crni talas i saradnja sa velikim rediteljima

Prva velika i ozbiljna uloga dodeljena mu je 1967. godine u filmu Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“, delu koje se danas smatra remek-delom jugoslovenskog crnog talasa. Tumačio je lik Miće poštara, provincijalca razbarušenih emocija i neobuzdane potrebe za bliskošću. Film je bio prepun inovativnih vizuelnih metafora i snažnih društvenih poruka, a Ljuba je u njemu pokazao da je mnogo više od komičara.

U tom periodu nastavlja saradnju sa najznačajnijim autorima, pojavljujući se i u filmovima „WR: Misterije organizma“ i „Zaseda“, ostavljajući trag u jednom od najvažnijih pravaca jugoslovenske kinematografije.

Ljuba Moljac je kasnije zamenio Dragana Zarića u ulozi Lepog Caneta u filmu „Burduš“, a paralelno s filmskom karijerom postaje i izuzetno prisutan na televiziji. Snima veliki broj zabavnih emisija, šou-programa i specijalnih TV formata, u kojima dolazi do izražaja njegova spontana, direktna i često improvizovana komika.

Posebno su zapaženi njegovi solo nastupi, koji su po strukturi i energiji podsećali na američki stend-ap, iako je taj žanr tada na ovim prostorima bio gotovo nepoznat.

U vreme kada internet nije postojao, njegovi nastupi su se masovno snimali na audio-kasetama i presnimavali „s kolena na koleno“. Zbog toga je smatran „kraljem kaseta“, glasom običnog čoveka koji kroz smeh komentariše politiku, društvo i muško-ženske odnose.

Godine 1984. snimljen je film u kojem je Ljuba igrao samog sebe, u režiji Miće Miloševića. Time je postao filmski junak sopstvene ličnosti. Usledile su zapažene uloge u komedijama „Ćao, inspektore“, „Hajde da se volimo“ i „Tajne manastirske rakije“, filmovima koji su ostvarili veliku gledanost i dodatno učvrstili njegov status.

Ipak, paralelno sa slavom raslo je i njegovo nezadovoljstvo šou-biznisom. Popularnost mu je sve češće smetala, ali nije znao niti umeo da se povuče – scena je bila jača od svega.

Veliki nos i još veći talenat

Njegov zaštitni znak bio je veliki nos, koji je često koristio kao inspiraciju za šale na sopstveni račun. Predstava „Tri nosketara“, u kojoj je nastupao sa dvojicom kolega, postala je hit i povod za veliku turneju širom zemlje.

Turneju, međutim, nije uspeo da završi.

Smrt pod reflektorima

Miodrag Andrić – Ljuba Moljac preminuo je na sceni, tokom izvođenja predstave „Tri nosketara“ u Glini. Došlo je do obilnog izliva krvi u mozak. Hitno je prebačen u zagrebački Klinički centar, ali lekari nisu uspeli da mu spasu život.

Na poslednju turneju krenuo je sa Milovanom Ilićem Minimaksom i Jovom Radovanovićem. Tog dana žalio se na jaku glavobolju, ali ju je pripisao angini koju je ranije preležao. Kada mu je pozlilo na sceni, publika je pomislila da je u pitanju još jedna improvizacija – jer je Ljuba bio poznat po tome da uloge igra do krajnjih granica.

Umro je svega šest dana pre svog 46. rođendana.

Ljuba Moljac otišao je onako kako je i živeo – u pokretu, pred ljudima, uz smeh koji je znao da bude i gorak i oslobađajući. Ostao je upamćen kao komičar bez maske, čovek koji je scenu doživljavao kao život, a život kao neprekidnu improvizaciju.