U istoriji jugoslovenske estrade postoje priče koje nadmašuju same pesme i nagrade. Jedna od tih legendi dogodila se u zoru, kada je Toma Zdravković, već tada nezaboravna ikona narodne muzike, lično došao da prizna Zorana Kalezića kao pevača.
Vest koja je promenila sve
Te noći, Zoran Kalezić nije mogao ni da sanja da će jedan običan trenutak promeniti njegov život. Toma Zdravković se vozio taksijem kada je na radiju čuo vest: Zoran je pobedio na prestižnom festivalu "Beogradsko proleće" pesmom “Hiljadu puta hvala”.
Za Kalezića, sve nagrade i priznanja do tog trenutka nisu imala težinu. A onda je došao gest koji je prevazišao sve: Toma je odlučio da lično potvrdi ono što je svaki boem znao – Zoran je pravi pevač.
Boemski duh i "ciganska" duša
Zoran Kalezić se seća tog trenutka s dubinom i tišinom koju mogu imati samo oni koji razumeju veličinu trenutka:
"Jednom je došao negde oko pola pet ujutro, sa sviračima Romima. On ih je zvao "Ciganima" u onom lepom smislu, kako ih je on opevao. On je meni uvek govorio, i ja njemu: 'Tek da smo mi bili Cigani, kako bismo pevali… Da te njihove duše imamo…'"
Toma je pronašao ciganski orkestar, svratio s njima u kafanu na Banovom brdu, ubrao procvetali ružin trn i krenuo – bez najave, bez protokola, sa muzikom u srcu i emocijom u duši.
Jutro priznanja
U zoru je došao do Zorana i probudio ga. Nije došao da uradi intervenciju ili ceremoniju – došao je da lično kaže ono što se retko izgovara, čak i kolegama: da je Kalezić pevač i da zaslužuje priznanje.
U tom gestu bilo je sve: priznanje, drugarstvo, podrška, i ona specifična boemska nežnost koja krasi najveće umetnike.
Slika iz prošlog sveta
Na jednoj fotografiji sa Banovog brda, nastaloj u drugoj polovini osamdesetih, Toma Zdravković stoji pored Zorana Kalezića i njegovog sina Filipa. Ta slika danas deluje kao isečak iz sveta koji više ne postoji – sveta u kojem su pesma, emocija i duša imali prednost nad svim ostalim.
Uspomene iz jedne pijane noći
Toma je svojim gestom učinio više od bilo koje nagrade – pokazao je šta znači biti umetnik, prijatelj i boem.
On je jednom prilikom rekao da će se uskoro sresti sa svojim kumom i prijateljem, pokojnim Tomom Zdravkovićem. Tad se saznalo da je Zoran Kalezić teško bolestan.
Nakon tužne vesti o smrti Zorana Kalezića, oglasila se Tomina udovica, Gordana Zdravković, izražavajući duboku tugu i šok zbog gubitka.
„Mnogo sam tužna zbog ove informacije, ja sam se s njim do nedavno čula svakodnevno telefonom, a kada on više nije mogao da priča bila sam na vezi sa njegovom sestrom. Ona mi je i javila da ga više nema. Pamtiću Zorana ne samo po pesmama nego i po njegovoj duši jer je on bio jedan od najboljih ljudi koje sam u životu upoznala“, rekla je Gordana, ističući koliko je Kalezić bio poseban, ne samo kao umetnik, već i kao osoba koja je zračila toplinom i iskrenošću.
Ona je potom podsetila na trenutke kada je njegova ljudskost posebno dolazila do izražaja.
„Kada se Toma razboleo i kada smo ostali bez njega, Zoran je bio jedini koji nas je redovno zvao i pitao da li nam treba nešto. Čak i kada je živeo u Americi i kada možda nije imao ni za sebe dovoljno, uvek je bio tu za nas. Nama njegova finansijska pomoć nikad nije trebala, ali nam je značila ta njegova ljudskost. Za mene je on bio i ostao jedini pravi iskreni Tomin prijatelj“, dodala je Gordana, naglašavajući koliko je Kalezić bio podrška i oslonac u teškim trenucima.
U svojoj karijeri i životu, Zoran Kalezić često je govorio o svom odnosu sa prijateljima i ljubavi prema muzici. Pre nekoliko meseci, gostujući u jednoj emisiji, evocirao je svoje planove i osećanja prema muzičkoj publici:
„Sada sam polako krenuo na put ka mom kumu Tomi. Uskoro ćemo se sresti, ali imam još nešto da uradim dotad. Čekam koncert u Domu sindikata da još jednom čujem note koje sve organe vraćaju na pravo mesto. Imam potrebu da još jednom vidim sve te ljude u publici“ – pričao je Kalezić, pokazujući koliko je za njega muzika bila više od nastupa, već deo života i duboke povezanosti sa ljudima.
