Tog Božića 2016. godine, kada je prestalo da kuca srce Džordža Majkla, svet je na trenutak utihnuo. Kao da je muzika zastala da bi odala počast umetniku čiji su stihovi dodirnuli milione duša. Bio je to jedan od onih retkih trenutaka kada gubitak jedne ličnosti zatrese kolektivno srce čovečanstva. Jer Džordž Majkl nije bio samo pop zvezda — on je bio pesnik tuge, ljubavi i istine, čovek koji je svojim glasom umeo da peva i najtiše emocije.
Danas bi slavio 62. rođendan. Možda bi u tom svetu u kojem je još uvek živ, sedeo u svojoj vili u Sen Tropeu, okružen prijateljima i muzikom. Ili bi jednostavno bio na mestu koje je najviše voleo — na sceni. Jer to je bio njegov tron, a publika njegov narod.
Rođen kao Jorgos Kirijakos Panajotu, britanski muzičar grčkog porekla vrlo brzo je shvatio da svet teško izgovara njegovo ime. Zato je postao Džordž Majkl — umetnik koji će obeležiti decenije. Njegove pesme, od energičnih hitova iz ere "Wham!" do melanholičnih balada iz solo faze, bile su više od muzike. One su bile ispovesti.
Ali ako su note bile njegovo oružje, ljubav mu je bila i rana i lek. Malo ko zna koliko je zapravo bolelo ono što je stajalo iza njegovih najlepših pesama. A istinska priča o Džordžu Majklu ne može se ispričati bez Anselma Felepe — Brazilca koji mu je promenio život.
Upoznali su se na koncertu u Riju, 25. januara 1991. godine. U masi od više od 160.000 ljudi, Džordž je spazio lice koje mu više nikada neće izaći iz glave. Bila je to ljubav na prvi pogled, ali i ljubav koja će ga zauvek obeležiti. "Tek s njim sam shvatio šta znači prava ljubav", rekao je kasnije.
Njihova veza bila je svetionik u njegovom uzburkanom svetu. Anselmo mu je dao hrabrost da se otvori, da prizna ko je, da prestane da se skriva iza karijere. No, sreća je bila kratkog daha. Anselmu je dijagnostikovan HIV, a Božić te godine postao je simbol iščekivanja užasne vesti. Njegova porodica tada još uvek nije znala ništa o njegovoj privatnosti, pa je bol bio dvostruk — tajna i gubitak.
Anselmova smrt 1993. godine bila je početak kraja za Džordža. Iako je stajao na svetskim binama, u njemu je nešto nepovratno puklo. Povukao se u tugu, sve češće posezao za alkoholom, lekovima, i kratkotrajnim vezama. Njegova muzika više nikada nije imala onu lakoću. Bila je dublja, teža — svedočanstvo čoveka koji nosi neizlečivu ranu.
Album "Older", objavljen 1996, bio je njegov lični spomenik izgubljenoj ljubavi. Balada "Jesus to a Child" bila je tiha molitva za Anselma. Kada je pevao na koncertu u čast Frediju Merkjuriju, publika je videla briljantnog izvođača, ali iznutra je to bio čovek na ivici — ranjen, sam i uplašen.
I mada je kasnije pronašao utehu u dugogodišnjoj vezi sa Keni Gosom, ni taj odnos nije mogao da zakrpi pukotinu koju je ostavio Anselmo. Ni luksuz, ni slava, ni gomile fanova nisu mogli da zamene osećaj da se svako jutro budiš pored onoga koga voliš.
Njegova smrt 2016. godine mnoge je zatekla, ali nije iznenadila one koji su znali koliko je tuge nosio u sebi. Srčani mišić popustio je, ali možda je duša već odavno bila umorna. Poslednji partner, Fadi Favaz, bio je daleko od onoga što je nekada bila nežna, iskrena ljubav. Njihov odnos bio je buran, ispunjen napetostima, a kraj — gorak i misteriozan.
Ipak, ono što ostaje, ono što ne može umreti, jeste muzika. I ljubav. Džordž Majkl je svetu dao više nego što je svet ikada mogao da mu vrati. Pevao je za sve one koji nisu mogli da se izraze, voleo za sve koji su se plašili, i patio za sve one kojima nikada nije bilo dozvoljeno da tuguju javno.
U svetu punom buke, on je bio melodija. U vremenu predrasuda, on je bio hrabrost. I danas, dok slušamo njegove stihove, i dalje osećamo ono što je on najdublje razumeo — ljubav, onu pravu, zbog koje i boli i vredi živeti.
Stil / Blic Žena
