Aleksandra Jeftanović sigurno je jedno od najlepših i najpopularnijih TV lica na svim našim televizijama. Osim lepote krasili su je ozbiljnost i odmerenost, kao i imidž prave gradske devojke. Uprkos društvenim previranjima, emisije "Siti" i "Siti klub", koje je vodila sa nekoliko kolega, ostale su sinonim za format urbanih dešavanja i svi su ih kopirali. Poslednje tri godine radi na televiziji K1. Udata je za pravnika Aleksandra Švraku, ima ćerku Anu i sina Aleksu, tako da je porodica u znaku četiri A.
Da li ste se zaželeli voditeljskog posla kad su vas pozvali da s Boškom Jakovljevićem vodite emisiju "Kec na jedanaest"?
- Dogodilo se to na Boškov predlog. Malo me je ubeđivao, pošto sam mislila kako će mi teško pasti izlazak iz zone komfora. Zapravo, ispostavilo se da mi je baš to bilo potrebno i da mi je jako prijalo. Činilo mi se da neću uspeti sve da stignem zbog porodičnih obaveza, a postala sam zadovoljnija i srećnija. Svaka žena koja je u kući, koja je mama i domaćica, zna da šta god uradila - uvek nešto ne stigne. Ali ovako imam vreme za sebe, vreme da mislim o nekim drugim stvarima, da izađem i da se vratim zadovoljnija. Posao je jako važan i za kvalitet života i za zadovoljstvo jedne žene.
Koliko ste se oslanjali na stari sistem rada, vreme kada ste stekli ogromnu popularnost i postali javna ličnost?
- Nisam se oslanjala na ono što je nekad bilo. Uopšte nisam takav tip. S druge strane, ovo je prirodan proces u kome smo se sreli u nekom drugom sistemu koji je prihvatio naš način razmišljanja i funkcionisanja. Imamo jako dobar tim, ide nam dobro i svoji smo na svome sa svojom autorskom idejom. Nemam ja nove principe voditeljstva i novinarstva. Sve su to stari principi na kojima smo učili i odrastali, samo su osavremenjeni tehnološkim napretkom, koji je doneo samo boljitak.
Poznati ste po ozbiljnosti, odlučnosti i veštini da postavite granicu između sebe i sagovornika. Koliko je to važno za profesionalizam u poslu?
- Ne postoje stara i nova škola, staro i novo vreme. Granice postoje u svemu i one su dobre. Ima ih u vaspitanju dece, gde postoji bezuslovna ljubav. Ono što je bilo dobro vaspitanje pre 50 godina biće i za još 50. Da, neke stvari se menjaju, ali sistem vrednosti je jedan jedini. Ako u bajkama razlikujemo dobro i zlo, isto možemo da prenesemo na svakodnevni život. To nije slučaj koji zastareva.
Imate li izražen osećaj samostalnosti, nezavisnosti, da imate svoj dinar?
- Mislim da je, na primer, to ključno za vaspitanje moje ćerke. Ukoliko je naučim da bude nezavisna, onda ne moram mnogo da je učim o odnosu s drugim ljudima. Iz tog osećaja dolazi samopoštovanje, a ukoliko to imaš, onda znaš i šta je poštovanje prema drugima, radu, dobrom sistemu vrednosti, zarađenom novcu, spoznaji da si vredan i ideji da je posao ono što te ispunjava. Ukoliko govorimo o emancipaciji žena, nezavisnost je ključna stvar, pa i u finansijskom smislu.
Vaša ćerka Ana ima osam, a sin Aleksa šest godina. Ima li u vašoj kući razlike u vaspitanju devojčice i dečaka? I kako izlazite na kraj s njima?
- Verujem da se deca rađaju već s nekim karakterom i afinitetom. Koliko je Ana otvorena i komunikativna, toliko je Aleksa tiši, mnogo više svoj. Koliko je Ana socijalna, toliko je Aleksa u krugu porodice. Aleksa je loptaš, Ani su važni balet i mnogo drugih stvari. Po svojim naklonostima oni su dvoje različitih budućih odraslih ljudi. Prema tome, što se tiče podele na muško i žensko, bile bi različite i da su dve devojčice. Kako je s njima? Dinamično! Živeti u Beogradu znači da se uvek nešto ne stiže.
Šta najviše trpi? - Kako kad, od dana do dana. Ako me iskreno pitate, trenutno najviše trpi kuća. Moja mama nije tu, a postoji devojka koja pričuva decu. Trudim se da se svakodnevno uklopim s njima, da jedemo zdravo, putujemo, da suprug i ja imamo svoje vreme, odemo u pozorište... Uveče, da li sam stavila sudove u mašinu, nije bitno. Sve ono što mi je nekad bilo važno, više nije. Ako nešto treba da pustim, to puštam.
Imate li pomoć supruga?
- Moj muž je divan otac, stvarno. I dobar domaćin. Kad bi o njemu trebalo da kažem pet stvari koje su mi važne i ključne, ova bi bila jedna od njih: Saša je pre svega retko dobar čovek, a verovatno iz toga proizlazi da je jako dobar otac. S tim što, recimo, on i Aleksa imaju svoje "muško" vreme. Evo, Ana i ja idemo na sladoled, išle smo u nabavku zajedno, a njih dvojica imaju svoje sportske varijante. Tu imamo žensku i mušku podelu.
Otvorili ste vrlo važnu temu: kako pronaći ljude koji mogu da pomognu u rešavanju svakodnevnih obaveza?
- Danas je u svemu najteže naći - čoveka. Tu je problem. Nije to ni pitanje poverenja, već života i smrti. Nemam vam ja recept za život. Imam samo načine kako da ja budem što bolja u svom životu, a svakodnevno pravim greške. Novo vreme donelo je nove brzine, nove mlade ljude. Šta će biti kada mi od srednje generacije postanemo starija, zaista ne znam. Do tada - snalazimo se.
Prelepo izgledate. Koliko vam to odnosi vremena, novca, truda, nerava?
- Već sam rekla da nema dana kad nešto ne stignem. Međutim, posao mi je doneo frizera i šminkera. Verujte, dok se nisam vratila na televiziju, ili sam bila u farmerkama ili u trenerci. Ali ne pomažu nikakva garderoba ni šminka ako zadovoljstvo ne ide iz glave. U godinama kada više ne možeš da se izvučeš na mladost i svežinu spolja se vidi sve ono iznutra. Ja najbolje vidim sve svoje mane, ali sam oko 35. godine formirala svoj stil, a sada umem sve to dobro da upakujem.
Saloni, frizeri?
- U salonima sam minimalno, to mi je gubljenje vremena, nemam živaca. Počela sam da dobijam sede vlasi već sa 27 godina, bojim kosu u crno i farbam se na sedam do deset dana. Ofarbam se kod kuće, operem kosu i posle je pitanje radnog ili neradnog dana ko će mi napraviti frizuru. Trudim se da sve što mogu uradim sama. Preko leta nokte ne lakiram uopšte, odmaram ih. Ovako idem na gel lak, to mi je super, mirna sam oko dve nedelje. Nikad nisam imala duge nokte, pa mi i to olakšava manikir.
I za kraj nas zanima čujete li se sa slavnom ekipom nekadašnjeg "Sitija"? - Apsolutno, sa Marijom Tarlać i Biljanom Obradović održavam kontakt. Ostale kontakte nemamo. Boško Jakovljević mi je najbolji drug. Radili, ne radili, mi smo na vezi. Družili smo se i pre ovog novog televizijskog posla. Radeći zajedno u mladosti postali smo drugovi, prijatelji, a to je dovelo i do ponovne saradnje, povratka na televiziju.
