- Povodom 65 godina od premijere, otkrivene su manje poznate priče o snimanju 'Doručka kod Tifanija' - od sukoba Blejka Edvardsa i Džordža Peparda do nesuglasica na setu.
- Mala crna haljina Odri Hepbern postala je aukcijski rekord, dok je 'Moon River' ostala u filmu uprkos pritiscima da bude izbačena.
Film „Doručak kod Tifanija“ proslavio je Odri Hepbern i postao simbol holivudskog glamura, ali ono što se događalo iza kamera bilo je daleko od savršene slike koju su gledaoci videli na velikom platnu. Od žestokih sukoba među glumcima do neverovatnih zahteva tokom snimanja, priče koje su godinama ostajale u senci otkrivaju sasvim drugačiju stranu jednog od najpoznatijih filmskih klasika.
Malo je filmova koji su ostavili tako dubok trag u popularnoj kulturi kao „Doručak kod Tifanija“ (Breakfast at Tiffany's). Prizor Odri Hepbern ispred čuvene juvelirnice sa kafom i pecivom u rukama, mala crna haljina sa potpisom Živanšija, velike sunčane naočare, dugačka muštikla i pesma „Moon River“ postali su gotovo neodvojivi od predstave o holivudskom glamuru šezdesetih godina.
Međutim, iza tih nezaboravnih scena krila se produkcija ispunjena nesuglasicama, improvizacijama, kompromisima i neobičnim događajima.
Šta se zaista dešavalo iza kulisa?
Reditelj Blejk Edvards protivio se izboru glavnog glumca, snimanje u čuvenoj juvelirnici zahtevalo je gotovo neverovatnu organizaciju, dok je scena naizgled bezbrižne zabave snimana danima, uz ogromne količine hrane, pića i cigareta. Na set je čak doneta i posebna dimilica koju koriste pčelari.
Pojedini elementi po kojima je film danas prepoznatljiv umalo su bili izmenjeni ili potpuno izbačeni.
Neke od ovih priča vremenom su prerasle u holivudske legende, pa ih treba posmatrati sa određenom rezervom, dok su druge zabeležene u produkcionoj dokumentaciji, intervjuima i svedočenjima ljudi koji su učestvovali u snimanju.
65 kodina od premijere
Povodom 65 godina od premijere filma, britanski „Dejli mejl“ podsetio je na manje poznate detalje koji pokazuju da stvaranje ovog ostvarenja nije bilo ni približno tako jednostavno i glamurozno kao što izgleda na filmskom platnu.
Reditelj nije želeo Džordža Peparda, a ni Odri nije bila oduševljena njime
Reditelj Blejk Edvards navodno je molio producente da Džordžu Pepardu ne dodele ulogu Pola Varjaka.
U knjizi Sema Vasona „Fifth Avenue, 5 A.M.“, koja donosi detaljan prikaz nastanka filma, Edvardsove reči prenete su ovako:
„Pao sam na kolena na trotoaru pred producentima i molio ih da ga ne angažuju.“
Ispostavilo se da njegovo protivljenje nije bilo bez razloga. Prema kasnijim svedočenjima, reditelj i glumac često su se sukobljavali jer je Pepard insistirao da pojedine scene odigra na svoj način, naročito kada se nije slagao sa Edvardsovim uputstvima.
Njihove rasprave navodno su u najmanje jednoj prilici gotovo prerasle u fizički obračun.
Glumica Patriša Nil, koja je tumačila lik gospođe Emili Justas, prisetila se situacije u kojoj su Edvards i Pepard dogovarali raspored i kretanje glumaca tokom jedne scene.
Pepard je želeo da promeni gotovo sve što je reditelj prethodno osmislio, pa je rasprava postala toliko žustra da je Patriša morala da interveniše.
Ni Odri Hepbern nije bila naročito zadovoljna njegovim pristupom poslu.
Prema navodima televizijskog kanala „Turner Classic Movies“ (TCM), Pepardova sklonost da preterano analizira svaku scenu nervirala je i uznemiravala slavnu glumicu.
Zbog snimanja su prekršili tradiciju koja je trajala decenijama
Za potrebe filma „Doručak kod Tifanija“, čuvena juvelirnica „Tiffany & Co.“ otvorila je svoju glavnu prodavnicu na Petoj aveniji jedne nedelje 1960. godine.
Bio je to prvi put još od 19. veka da je prodavnica otvorena nedeljom.
Kompanija je filmskoj ekipi omogućila pristup kakav do tada gotovo niko nije imao. Prema podacima TCM-a, producentima je dozvoljeno da snimaju u unutrašnjosti prodavnice uz izuzetno široku saradnju zaposlenih.
Organizacija tog jednog dana bila je pravi logistički poduhvat. U snimanju je učestvovalo 75 tehničara, 24 statista, 20 zaposlenih u kompaniji „Tiffany“, kao i 30 njenih rukovodilaca.
Posebna pažnja bila je posvećena obezbeđenju skupocenog nakita. Čak 40 naoružanih čuvara nalazilo se u prodavnici kako bi sprečili eventualne krađe.
Snimanje je, prema dostupnim podacima, koštalo oko 45.000 dolara, između ostalog i zato što su radnici za nedeljni angažman bili dvostruko plaćeni.
Za šezdesete godine prošlog veka to je bila izuzetno velika suma. Čuvena zabava snimana je nedelju dana, a na set su doneli i pčelarsku dimilicu
Jedna od najpoznatijih scena filma jeste raskošna i pomalo haotična zabava u stanu Holi Golajtli. Iako na ekranu deluje spontano i opušteno, njeno snimanje trajalo je približno nedelju dana, u studiju kompanije „Paramount“.
Blejk Edvards želeo je da scena izgleda što prirodnije, pa je umesto običnih statista angažovao glumce i izvođače za koje je verovao da umeju da improvizuju.
Među gostima na filmskoj zabavi našli su se i ljudi koje je lično poznavao.
Tokom snimanja potrošeno je čak 60 kartona cigareta, ogromne količine čaja, piva od đumbira i šampanjca, kao i velike količine hrane.
Na meniju su bile viršle, hladna predjela, čips, različiti umaci i sendviči.
Da bi prostorija izgledala kao da je ispunjena gustim dimom cigareta, ekipa je na set donela čak i dimilicu kakvu koriste pčelari. Veliki deo scene nastao je improvizacijom, a poslednjeg dana snimanja Edvards je odlučio da bezalkoholna pića zameni pravim šampanjcem.
Mala crna haljina oborila je svetski rekord
Crna satenska haljina koju Odri Hepbern nosi u uvodnoj sceni filma postala je jedan od najprepoznatljivijih modnih komada u istoriji kinematografije.
Kreirao ju je čuveni francuski dizajner Ibert de Živanši, nastavljajući saradnju sa glumicom koja je započela još 1954. godine, tokom snimanja filma „Sabrina“.
Za potrebe filma izrađene su tri identične verzije haljine.
Jednu od njih Živanši je kasnije poklonio francuskom piscu Dominiku Lapjeru, kako bi pomogao njegovoj humanitarnoj organizaciji „City of Joy Aid“.
Haljina je 2006. godine ponuđena na aukciji kuće „Christie's“ u Londonu. Prodata je za neverovatnih 467.200 funti, odnosno približno 923.000 dolara po tadašnjem kursu.
Postignuta cena bila je više od šest puta veća od prvobitne procene, a u tom trenutku predstavljala je svetski aukcijski rekord za haljinu napravljenu za potrebe nekog filma.
Stan Holi Golajtli prodat za 7,4 miliona dolara
Ni zgrada u kojoj je, prema filmskoj priči, živela Holi Golajtli nije ostala samo deo filmske istorije.
Čuvena njujorška kuća na adresi 169 East 71st Street, na Aper Ist Sajdu, poslužila je za snimanje spoljašnjosti zgrade u kojoj se nalazio Holin stan.
Unutrašnjost stana, međutim, nije snimana na toj adresi, već u studiju kompanije „Paramount“ u Holivudu.
Četvorospratna kuća od karakterističnog smeđeg kamena ponuđena je na prodaju 2014. godine po ceni koja je dostizala čak deset miliona dolara.
Nakon što je tražena cena snižena, nekretnina je u junu 2015. godine prodata za 7,4 miliona dolara. U to vreme kuća je imala približno 353 kvadratna metra, prepoznatljiva zelena ulazna vrata, biblioteku, kamine i zatvorenu staklenu baštu.
Glumac se kasnije stideo svoje uloge, a jedan lik izazvao je veliki skandal
Jedan od najkontroverznijih elemenata filma jeste lik gospodina Juniošija, japanskog stanodavca kojeg je tumačio američki glumac Miki Runi.
Njegovo predstavljanje, zasnovano na prenaglašenim etničkim stereotipima, kasnije je izazvalo brojne kritike. Runi je godinama nakon premijere izrazio žaljenje zbog te uloge.
U memoarima „Life Is Too Short“, objavljenim 1991. godine, napisao je da se zbog nje iskreno stidi, sugerišući da ni reditelj Blejk Edvards nije bio ponosan na način na koji je lik prikazan.
I sam Edvards kasnije je govorio sa žaljenjem o tom delu filma.
Međutim, kada je 2008. godine u Sakramentu otkazana projekcija „Doručka kod Tifanija“ zbog protesta povodom načina na koji je Junioši predstavljen, Runi je zauzeo znatno odbrambeniji stav.
Istakao je da je bio angažovan upravo da lik odigra prenaglašeno i da je filmska ekipa uživala tokom snimanja. Tvrdio je i da tokom više od četiri decenije od premijere lično nije dobio nijednu žalbu zbog svog nastupa.
„Angažovali su me da sve odigram prenaglašeno i zabavljali smo se dok smo radili. Za više od 40 godina otkako smo snimili film nisam dobio nijednu žalbu. Gde god sam putovao po svetu, ljudi su mi govorili: 'Bože, kako ste bili smešni!'“, izjavio je Runi.
Njegove reči dodatno su pokazale koliko se pogled na određene filmske prikaze menjao tokom decenija.
Pesma „Moon River“ umalo je izbačena iz filma
Teško je danas zamisliti „Doručak kod Tifanija“ bez pesme „Moon River“, ali upravo ta numera zamalo nije pronašla svoje mesto u konačnoj verziji filma.
Tekstopisac Džoni Merser u početku je radio na stihovima pod nazivima „I'm Holly“ i „Blue River“, pre nego što je odabrao naslov „Moon River“.
Od naziva „Blue River“ odustao je kada je otkrio da već postoje pesme sa sličnim naslovima.
Muziku je komponovao Henri Mančini, imajući na umu upravo Odri Hepbern i njen lik Holi Golajtli. Kasnije je govorio da je već nakon čitanja scenarija znao kakvu melodiju treba da napiše za slavnu glumicu. Ipak, posle jedne probne projekcije navodno su se pojavili pritisci unutar kompanije „Paramount“ da se pesma izbaci.
Prema poznatoj holivudskoj priči, Odri Hepbern tome se odlučno usprotivila rečima:
„Samo preko mene mrtve!“
Međutim, sačuvana svedočenja nisu potpuno saglasna oko toga ko je zapravo izgovorio ovu rečenicu. Prema pojedinim verzijama, slične reči rukovodiocima studija uputio je producent Ričard Šeperd.
Na kraju je pesma ostala u filmu, a odluka se pokazala kao izuzetno uspešna.
Henri Mančini i Džoni Merser osvojili su 1962. godine Oskara za najbolju originalnu pesmu, dok je „Moon River“ dobila i nagradu Gremi za pesmu godine.
Odri Hepbern naučila je da svira gitaru zbog jedne scene
Jedan od najnežnijih trenutaka filma prikazuje Holi Golajtli kako bosonoga sedi na protivpožarnim stepenicama, tiho prebira po žicama gitare i peva „Moon River“.
Scena deluje potpuno spontano, baš onako kako su autori želeli. Međutim, Odri Hepbern nije samo glumila da svira. Iako je već imala iskustva sa pevanjem, gitara je za nju predstavljala sasvim novi izazov.
Tokom snimanja radila je sa instruktorom kako bi savladala dovoljno osnovnih veština da njeni pokreti prstiju i držanje instrumenta izgledaju uverljivo pred kamerama.
Cilj nije bio da postane profesionalna gitaristkinja, već da publika zaista poveruje kako Holi može da sedne, uzme gitaru i sama prati svoje pevanje.
Upravo je ta posvećenost detaljima doprinela tome da scena ostane jedna od najemotivnijih u filmu.
Odri je imala uticaj i na izbor reditelja
Malo je poznato da Blejk Edvards nije bio prvi izbor za režiju filma „Doručak kod Tifanija“.
Kada je kompanija „Paramount“ u januaru 1959. godine najavila projekat, za reditelja je prvobitno bio angažovan Džon Frankenhajmer. On je učestvovao u početnoj fazi razvoja filma zajedno sa scenaristom Džordžom Akselrodom, ali njegova saradnja na projektu nije dugo trajala. Već 1960. godine zamenio ga je Blejk Edvards.
Prema kasnijim svedočenjima, do promene je došlo zbog zabrinutosti ljudi iz okruženja Odri Hepbern, ali i samog studija, u vezi sa Frankenhajmerovim pristupom i vrstom filma koju je želeo da snimi.
Edvards je na kraju preuzeo režiju, a Odri Hepbern kasnije mu je pripisivala zasluge za to što ju je ubedio da prihvati ulogu Holi Golajtli.
Iako su snimanje pratili sukobi, neobične okolnosti i brojne neizvesnosti, „Doručak kod Tifanija“ postao je jedno od najprepoznatljivijih ostvarenja u istoriji Holivuda. Šezdeset pet godina kasnije, publika i dalje pamti njegovu eleganciju, muziku i nezaboravnu glavnu junakinju.
