- Milanče Radosavljević je tokom ratnih godina primio izbeglu ženu sa dvoje dece u svoju kuću u Bariču i pomagao im da se školuju.
- Rođen sa paralizom šaka, uprkos odbijanjima nije odustao od muzike i postao je harmonikaš i pevač.
- Sav zarađeni novac ulagao je u kuću i imanje, a veliki solistički koncert dočekao je tek u 81. godini.
Neke životne priče ne počinju velikim pozornicama, reflektorima i aplauzima, već u skromnim uslovima, uz mnogo odricanja i još više vere da se ono što se voli jednog dana ipak može ostvariti. Priča Milana Milančeta Radoslavljevića upravo je takva. Više od pet decenija proveo je uz muziku, nastupajući na svadbama, vašarima, u kafanama i na različitim događajima širom Srbije, ali je veliki solistički koncert pred sopstvenom publikom morao da sačeka sve do 81. godine.
Kada je taj trenutak konačno došao, pokazalo se da godine za njega nisu bile prepreka, već samo još jedan deo puta koji je trebalo preći. Interesovanje publike za njegove koncerte na Tašmajdanu prevazišlo je očekivanja, karte su planule, oboren je istorijski rekord ovog prostora, a zbog ogromne potražnje zakazan je i četvrti koncert, nakon čega je usledila i turneja širom Srbije.
Iza tog uspeha, međutim, ne stoji samo priča o pevaču koji je decenijama zabavljao publiku. Milanče je život proveo radeći, stvarajući i gradeći svoj dom, a malo je poznato i da je pomagao ljudima kojima je pomoć bila najpotrebnija.
Pomagao izbeglicama i pružao im utočište
Milanče je tokom godina privukao pažnju javnosti pre svega svojom neposrednošću i skromnošću, uprkos tome što iza sebe ima veliki broj pesama i decenije rada. Ipak, njegova dobrota nije se ogledala samo u odnosu prema publici.
Tokom ratnih godina otvorio je vrata svog doma ljudima koji su ostali bez sigurnosti i krova nad glavom, a deci koja su boravila kod njega pomagao je i da se školuju.
"Ceo život sam imao dušu za izbeglice, za ovaj naš narod koji beži. Ja sam prvi na teritoriji opštine Obrenovac primio ženu i dvoje dece. Bili su dve godine kod mene. I evo, skoro mi se Siniša javio, on je u Irskoj, ima dve ćerke, studente..."
Ta priča možda najbolje pokazuje koliko je za Milančeta čovek uvek bio važniji od svega što je imao ili mogao da zaradi.
Rođen sa hendikepom, ali nije odustao od muzike
Njegov put do harmonike i pevačkog mikrofona nije bio nimalo jednostavan. Milanče je rođen sa paralizom šaka, zbog čega dugo nije mogao normalno da pokreće prste. Upravo zbog toga nailazio je na odbijanje kada je pokušavao da pronađe učitelja harmonike.
Jedan učitelj nije verovao da će dečak sa takvim problemom ikada moći da svira instrument, ali Milanče nije prihvatio tu procenu kao svoju sudbinu.
"Sećam se da sam nekoliko puta pitao jednog istog učitelja, Dragan se zvao, da me primi u školu za harmoniku i on nije hteo, govoreći mi da ne mogu normalno ni kašiku da držim, a ne da sviram instrument. Ali meni kao da je neko ugradio čip, samo sam hteo da se bavim muzikom i nisam odustajao. Uz puno truda i odricanja postao sam harmonikaš, ali i pevač. Na moju radost, ali i onih koji moje pesme slušaju godinama unazad", prisetio se Milanče.
Umesto da prepreku prihvati kao razlog da odustane, on je odlučio da upravo kroz trud pokaže da tuđe sumnje ne moraju da određuju granice nečijeg života.
Njegov život počeo je teškim porodičnim okolnostima
Iza njegove vedrine krije se i priča o detinjstvu koje nije bilo jednostavno. Milanče je govorio o porodičnim tragedijama koje su prethodile njegovom rođenju, kao i o majci koja je veoma mlada postala supruga i majka.
"Majka je najpre rodila mrtvo dete, potom je rodila drugo dete koje je umro, a onda sam rođen ja. Majka mi se udala kad je imala 16 godina 1941. godine kad je počeo rat."
Takve okolnosti obeležile su njegovu najraniju životnu priču, ali ga nisu sprečile da kasnije izgradi život kakav je želeo – uz muziku, porodicu, kuću i imanje koje je godinama stvarao.
Sve što je zarađivao ulagao je u svoj dom
Iako je decenijama nastupao širom Srbije i imao priliku da svoj život organizuje drugačije, Milanče nikada nije želeo da napusti rodni Barič. Njegova kuća i imanje za njega nisu bili samo mesto stanovanja, već rezultat višedecenijskog rada i ulaganja.
Svaka svirka imala je svoju namenu, a novac koji bi zaradio često je odlazio na ono što je bilo potrebno njegovom domu.
"Sve što sam zarađivao uložio sam u kuću. Od jedne svirke kupim prozor, od druge vrata i tako redom dok se žena i ja nismo skućili. Imanje nikada nisam zapostavio. Dešavalo se da u četiri ujutru dođem sa svirke, a već u šest budem na njivi sa radnicima i berem kukuruz."
Njegov odnos prema radu nije se završavao kada bi sišao sa bine. Posle noći provedene svirajući, čekali su ga poljoprivredni poslovi, njiva i obaveze oko imanja.
Od muzike do poljoprivrede – sve je umeo sam
Pored toga što je bio muzičar, Milanče se pokazao i kao veoma snalažljiv čovek koji je umeo da napravi ono što mu je potrebno.
"Sа svojih deset prstiju napravio sam spravu za razbacivanje đubreta, kao i grtalicu za sneg koja se kači na traktor. Od svih mašina jedino nemam kombajn", ispričao je kroz osmeh.
Njegov život tako je decenijama bio spoj dve naizgled različite svakodnevice – večeri provedene uz muziku i publiku, a potom ranih jutara na imanju i rada oko kuće.
U rodnom Bariču pronašao ono što mu je najvažnije
Da Milanče nikada nije želeo da se odrekne svog rodnog mesta, potvrđuje i njegova prva komšinica i kuma, koja je za Blic TV govorila o njegovom životu, odnosu prema ljudima i domaćinstvu.
Ovo je baš prava oaza. On je od da kažem maltene od rođenja tu koliko ja znam. Lepo se slaže sa svima i stvarno je jedan veliki domaćin pre svega čovek koji nije napustio ni zapustio ni svoju zemlju ni... Do skoro je držao tu i životinje i svašta nešto.
Danas, kada je u devetoj deceniji života ostvario san o velikom solističkom koncertu, njegova priča dobija još jednu dimenziju. Iza aplauza i rasprodatih koncerata ostaje život čoveka koji je decenijama radio ono što voli, ali istovremeno ostao vezan za svoj kraj, kuću, zemlju i ljude kojima je pomagao.
Njegov veliki uspeh na Tašmajdanu zato nije samo priča o koncertu koji je rasprodat. To je i završnica jednog dugog puta tokom kojeg je Milanče morao da savlada prepreke još mnogo pre nego što je dobio priliku da izađe pred hiljade ljudi i čuje aplauz kakav je čekao više od pola veka.
