- Dona Ares je sa 39 godina dobila rak, dva puta ga pobedila, a treći put je preminula 2017. u 41. godini.
- Otvoreno je govorila o lečenju, verujući da joj je bolest pokrenulo mleko, i poručivala da život ne treba odlagati zbog bolesti.
Dona Ares vodila je jednu od najtežih životnih bitaka pred očima javnosti. Kada joj je sa svega 39 godina dijagnostikovan rak, niko nije mogao da nasluti da će naredne godine njenog života biti obeležene neprekidnom borbom, nadom, strahom, ali i neverovatnom snagom da se ponovo podigne.
Dva puta uspela je da pobedi bolest i vrati se životu koji je toliko volela – muzici, nastupima, publici i svakodnevnim malim radostima. Ipak, bolest se vraćala, svaki put nemilosrdnija. Treći put, Dona više nije uspela da je savlada. Preminula je 2017. godine, u 41. godini života.
Iza sebe je, međutim, ostavila mnogo više od muzičkih hitova. Ostala je upamćena kao žena koja je o svojoj bolesti govorila bez ulepšavanja, otvoreno i hrabro, želeći da svojim iskustvom pomogne ljudima koji su prolazili kroz istu borbu.
Verovala je da zna šta je pokrenulo bolest
Dok se lečila, Dona je pokušavala da pronađe odgovore na brojna pitanja koja su je mučila. Kao i mnogi ljudi suočeni sa teškom dijagnozom, razmišljala je o tome šta je moglo da utiče na njeno zdravlje.
U jednom televizijskom gostovanju iznela je svoje lično mišljenje, svesna da bi njene reči mogle izazvati burne reakcije:
- Znam da će me napasti svi, ali ja mislilm da je mene lično otrovalo mleko - rekla je pevačica.
Njene reči tada su izazvale veliku pažnju javnosti. Ipak, Dona je bila osoba koja nije zazirala od kontroverznih stavova i nije želela da ćuti samo zato što bi njeno mišljenje moglo da izazove polemike.
"Borila sam se kao lavica"
Najdramatičnije trenutke svog lečenja opisivala je bez skrivanja koliko su bili teški. Iza optimističnih fotografija i poruka koje je delila sa publikom stajali su dani provedeni u bolnici, iscrpljujuće terapije, transfuzije i stalna neizvesnost.
U intervjuu za magazin "Story" 2015. godine, prisetila se trenutka kada joj je život, kako je sama govorila, bukvalno visio o koncu:
- Najteže mi je bilo pre skoro godinu dana kada sam nemoćna ležala u bihaćkoj bolnici, u svom rodnom gradu. Tada mi je život visio o koncu, ali uspela sam da se izborim uz silne infuzije, transfuzije, čist planinski vazduh, hranu bez šećera, bez crvenog mesa, uglavnom sirovu i naravno hemioterapiju i svu pomoć dobrih ljudi, što porodice, saradnika, medicinskog osoblja, što osoba koje nikada pre toga nisam videla - ovako je Dona opisala svoje nateže trenutke u intervjuu za magazin "Story" 2015. godine.
Nije dozvolila da joj bolest zaustavi život
Kada je najteži period počeo da popušta, Dona se trudila da se vrati onome što je bila pre bolesti. Nije želela da čeka da sve bude savršeno da bi ponovo počela da živi.
Čak i kada su posledice terapije još bile prisutne, za nju je povratak svakodnevici bio znak da bolest ne sme da joj oduzme baš sve:
- Kada je počela da mi raste kosa, koja je sve gušća, pošto su prestale hemioterapije, dva meseca kasnije sve je krenulo nabolje. Neprijatnost mi stvaraju ti trnci u nogama, ali ako je to jedino što će me mučiti, potpisujem da ću ovako živeti do kraja života, bolje ne treba. Naučila sam da moramo živeti u svim okolnostima, ne smemo čekati da bolest prođe. Trnci prođu, kosa naraste, pa da se vratimo u život - rekla je tada.
Svojom pričom želela je da ohrabri druge
Dona nije svoju borbu čuvala samo za sebe. Redovno je govorila o bolesti i delila trenutke iz svog života na društvenim mrežama, upravo zato što je verovala da njena priča može da pruži nadu nekome ko se nalazi u sličnoj situaciji.
Bilo je, kako je priznala, i dana kada joj nije bilo ni do fotografisanja ni do javnosti. Ipak, upravo tada je birala da pokaže da život mora da se nastavi čak i onda kada okolnosti nisu idealne.
- Nekad najradije ne bih ništa objavila, dešavalo se da nisam bila za slikanje, kamoli za gledanje, ništa lepo, ali svejedno sam zablistala nakon poslednje hemioterapije iste večeri na modnoj pisti, na reviji kojom je zatvoren Sarajevo Fashion Week i tako osvojila još jedan poen u moju korist kada je reč o borbi s bolešću. Mislim da time najviše hrabrim ostale da istupe na svoje modne revije – životne puteve, posebno žene koje su bez kose, bez grudi, bez vere i nade, vraćam ih i to me najviše raduje. To je uspeh tih mojih postova. To me je i podstaklo da osnujem Fondaciju Donna Ares za pomoć obolelima od raka i drugih malignih bolesti. Kad ozdravim, tačnije budem još malo bolje, posvetiću se ovom problemu još ozbiljnije - rekla je Dona u pomenutom intervjuu.
Njena borba tako je vremenom prerasla u želju da pomogne drugima. Umesto da bolest ostane samo njena lična tragedija, pokušavala je da iz nje izvuče nešto što bi moglo da bude korisno ljudima koji su tek zakoračili u svoju najtežu životnu bitku.
"Soba za nikoga" – njena ispovest pretočena u knjigu
Jedan od načina na koji je Dona pokušala da sačuva trag o svemu kroz šta je prolazila bila je knjiga "Soba za nikoga". Iako je u središtu priče bila bolest, ona nije želela da knjiga bude samo priča o raku.
Za nju je to bilo mnogo šire i ličnije delo – zapis o strahu, veri, ljubavi, odnosima među ljudima i promenama koje čovek doživi kada shvati koliko je život krhak.
- Iako je priča o kanceru, bolest je samo lajtmotiv oko koga se sve dešava, a razne su situacije koje dotiču strah, veru, ljubav, društvo, pad kulture, moderni život i preživljavanje u njemu. Opisala sam sve unutrašnje doživljaje i borbe, oprostila sam se i na papiru s jednim delom sebe, a pronašla jedan novi koji je spreman da se pokaže svetu. Otkrila sam ponovo i tog malog ratnika u sebi i shvatila kako ništa nije slučajno, ni tetovaža, ni stihovi, ni taj Ares – grčki bog rata. Sad sam imala priliku da ratujem i sve sam to detaljno opisala. Delo je samo po sebi nadmašilo i moja očekivanja, jer ovo nije priča o raku uz koju će ljudi patetično cmizdriti, ovo je knjiga koja će naterati čitaoca da preispita vlastite ciljeve, moduse, kompromise, veru, strah, ljubav, prijatelje, život.
"Veće bitke od one za život nema"
Dona je kroz svoju ispovest pokušavala da ljudima pošalje poruku koja je prevazilazila samu bolest. Govorila je o tome koliko često čovek tek kada se suoči sa mogućnošću da izgubi život shvati koliko je vremena potrošio na stvari koje ga nisu činile srećnim.
U njenim rečima osećala se i velika promena koju je bolest donela – spoznaja da ne treba čekati neki "pravi trenutak" da bismo počeli da živimo.
- Donna Ares, žena borac, žena zmaj, zmajčina, ja nisam ona što bi pala na kolena, sve sam to ja bila i pre, ali sad je moja borba došla do vrhunca, jer veće bitke od one za život nema. Tada shvatimo koliko grešimo što puštamo da nam život prolazi u nečemu što ne želimo, umesto da živimo punim plućima. Moja glavna poruka zapravo je da ne treba da se razbolite da biste to shvatili, samo pogledajte mene. Ja sam žena koja se kocka sa životom. Neko ko danas malo više voli sebe, ništa drugo nije se promenilo. I slavim dva rođendana. I dalje sam ona Azra koja je vesela, kreativna, društvena i nasmejana. A i dalje sam ista ona stara Donna Ares, jer nisam ona što bi pala na kolena. I slaba jača sam.
Lekari znali tačan dan kad će umreti
Njen bivši muž otkrio je da su lekari znali kada će pevačica umreti.
- Još u aprilu doktori u Danskoj rekli su koliko će živeti. Doslovno su u dan pogodili koliko joj je preostalo života.Njena jedina želja nakon tog saznanja bila je da te poslednje dane provede s porodicom i kod kuće. Nije bilo više načina za lečenja ili bilo šta, pa je tako preminula u kući. Samo joj se smanjila težina, pa su joj doktori davali određene lekove. Nije imala bolove, pa se možda na taj način nije mučila - poručio je on tada.
Njen odlazak ostavio je tihu prazninu u svetu muzike, ali i glasnu poruku života, snage i istine. Donna nikada nije želela sažaljenje – želela je da ljudi vide stvarnost, da se ne boje, da se bore. I upravo zbog toga, iako je fizički više nema, njen glas, reči i poruke i dalje odjekuju.
