Čim je saznala da ima rak uradila je 1 stvar i odbila hemoterapije: Evo zašto Vedrana Rudan nije htela lečenje

Književnica Vedrana Rudan, autorka koja je decenijama privlačila pažnju javnosti svojim britkim stilom, beskompromisnim stavovima i spremnošću da bez zadrške govori o temama o kojima drugi često ćute, preminula je posle teške bolesti u 77. godini.

"Moj je rak je*eno redak"

Vest o dijagnozi objavila je javno, a ubrzo je postalo jasno da neće ćutati o onome što joj se događa. Umesto da bolest sakrije iza nekoliko šturih rečenica, odlučila je da sa publikom podeli svoje iskustvo, dileme, strahove, ali i način na koji se suočava sa činjenicom da je njen život odjednom dobio potpuno drugačije konture.

U trenutku kada je saznala od čega boluje, rekla je:

"Moj je rak je*eno redak, zove se rak žučnih kanalića, čini mi se. Nisam pročitala ni otpusnu listu ni tip ni Internet prognoze. Doduše, negde sam naletela da od prvih simptoma do smrti imaš čak tri meseca da prevariš muža, razbaštiniš decu ili ljubavnika pošalješ u kuac. I nije neki rok."

U toj rečenici bilo je mnogo toga što je bilo karakteristično za Rudan — crni humor, ironija, bunt i odbijanje da se čak i pred ozbiljnom bolešću odrekne svog načina izražavanja.

Nije pokušavala da od bolesti napravi motivacionu priču, niti je želela da se predstavi kao osoba koja se ne plaši. Naprotiv, govorila je o onome što joj se događa sa svim kontradikcijama koje čovek oseća kada se suoči sa teškom dijagnozom.

Dijagnoza koja menja pogled na život

Za svakoga ko dobije vest o teškoj bolesti, prvi trenuci mogu biti ispunjeni nevericom, strahom i pitanjima na koja nema jednostavnih odgovora. Rudan je svoj prvi šok opisivala kroz potrebu da obavesti ljude koji su joj važni i koji su morali da znaju šta se događa.

Nije joj bilo potrebno mnogo vremena da shvati da se pred njom nalazi period velikih promena — pregleda, terapija, odluka i neizvesnosti.

Ali umesto da se povuče iz javnosti, odlučila je da govori.

Njene objave i tekstovi tokom bolesti privlačili su ogromnu pažnju upravo zato što u njima nije bilo klasičnog ulepšavanja. Govorila je o telu, strahu, lekarima, terapijama i sopstvenim odlukama, ali i o ljudima koji su joj se našli kada joj je bilo najteže.

Jedna od njenih poslednjih poruka posebno je snažno odjeknula među ljudima koji prolaze kroz teške bolesti, ali i među onima koji neguju svoje najbliže.

"Prvo što mi je palo na pamet bilo je da pozovem sve"

Rudan je ispričala kako je izgledao trenutak kada je odlučila da ljudima oko sebe saopšti da je bolesna.

"Kada sam saznala da imam rak, prvo što mi je palo na pamet bilo je da pozovem sve koji bi to trebalo da čuju od mene. Među prvima je bio vlasnik moje izdavačke kuće. Sećam se da sam mu bez uvoda rekla: "Ja imam rak, neću moći da dođem na Sajam knjiga". Našla sam čoveka. Objasnila sam mu da me čeka težak tretman, skupo zračenje... Nisam bila baš koherentana jer mi je odmah rečeno da je moj rak "poseban", da preživljavam, uz obaveznu preventivnu hemoterapiju..."

U tim rečima oseća se koliko je dijagnoza u trenutku promenila njene planove. Sajam knjiga, susreti sa čitaocima, putovanja i sve ono što je do tada bilo deo njenog profesionalnog života odjednom su postali sporedni u odnosu na lečenje.

Ali Rudan ni tada nije želela da se predstavi kao nemoćna osoba.

Njena potreba da sama odlučuje o tome kako će provesti vreme koje joj je preostalo bila je snažna do samog kraja.

Odluka o terapiji bila je samo njena

Jedna od najtežih odluka sa kojima se suočila odnosila se na hemoterapiju. Nakon razgovora sa lekarima i informacija koje je dobila o svom stanju, odlučila je da je ne prihvati.

O tome je govorila bez uvijanja:

"Niko od lekara nije uspeo da me ubedi da u mom slučaju hemoterapija može bilo šta za mene, pa sam je odbila.Nisam htela i ne želim da provedem poslednje dane podrigujući se i zureći u, kako su mi rekli, "verovatno krvave dlanove" i "verovatno krvave tabane" - navela je ona.

Njene reči nisu bile poziv drugim ljudima da donesu istu odluku, već opis njenog ličnog odnosa prema bolesti i lečenju. Rudan je želela da zadrži osećaj kontrole nad sopstvenim životom i da sama odlučuje kako će izgledati njeni dani.

Upravo je ta njena otvorenost izazivala snažne reakcije javnosti. Dok su je jedni podržavali zbog iskrenosti i hrabrosti da govori o teškoj temi, drugi su njene stavove doživljavali kao kontroverzne. Ipak, Rudan se tokom bolesti nije trudila da svima bude prihvatljiva.

Nije želela da bolest postane njena jedina priča

Iako je rak postao deo njenog svakodnevnog života, Vedrana Rudan nije prestala da bude ono što je bila pre dijagnoze — književnica, žena oštrog jezika i osoba koja je volela da izazove reakciju.

Za nju bolest nije značila da treba da se odrekne svog karaktera.

U njenim zapisima bilo je straha, ali i humora. Bilo je umora, ali i besa. Bilo je ozbiljnih tema, ali i rečenica koje su nasmejale čitaoce upravo zato što su bile izrečene na način na koji bi ih malo ko izgovorio.

Takav odnos prema bolesti omogućio je mnogima da o raku počnu da govore drugačije — ne kao o nečemu o čemu se mora ćutati, već kao o iskustvu koje sa sobom donosi ogroman broj pitanja, emocija i teških odluka.

Njena priča nije bila samo o bolesti

Jedan od najvažnijih aspekata poslednjih godina njenog života bio je odnos prema ljudima koji su joj pomagali. Teška bolest često ne pogađa samo osobu koja dobije dijagnozu. Ona menja život cele porodice, prijatelja, partnera i svih onih koji svakodnevno učestvuju u nezi.

Zato je njena priča bila važna i za ljude koji se nalaze sa druge strane — za one koji drže ruku bolesnom članu porodice, odlaze sa njim na preglede, čekaju rezultate, kuvaju, pomažu, slušaju i pokušavaju da budu jaki onda kada im je i samima teško.

U njenim rečima bilo je prostora i za njih.

Jer iza svake teške dijagnoze postoji čitav krug ljudi koji zajedno sa obolelim prolaze kroz neizvesnost.

Žena koja je i pred bolešću ostala svoja

Vedrana Rudan je tokom svoje karijere izgradila prepoznatljiv književni i javni izraz. Njene knjige čitale su se širom regiona, a njeni tekstovi često su izazivali rasprave upravo zato što nije birala teme koje će svima biti prijatne.

Govorila je o porodici, ženama, muškarcima, društvu, starenju, seksu, politici, smrti i svim onim temama koje mnogi radije guraju pod tepih.

Zato ni bolest nije mogla da je natera da promeni način na koji komunicira sa svetom.

Nije želela da bude predstavljena kao "jadna bolesna žena". Želela je da ostane osoba sa svojim stavovima, humorom, greškama, strahovima i pravom da sama odlučuje o sebi.

Možda je upravo zbog toga njeno javno suočavanje sa bolešću toliko snažno pogodilo ljude.

Odlazak žene koja je umela da govori ono što drugi prećute

Vedrana Rudan preminula je u 77. godini, posle borbe sa teškom bolešću.

Iza nje su ostale knjige, kolumne, intervjui i brojne rečenice koje su čitaoci godinama prenosili, citirali i komentarisali. Ali ostala je i jedna mnogo ličnija priča — priča o ženi koja je, kada je dobila jednu od najtežih mogućih životnih vesti, odlučila da ne nestane u tišini.

Ona je govorila.

Govorila je o strahu, o smrti, o lečenju, o sopstvenim odlukama, o ljudima koji su bili uz nju i o potrebi da čovek, čak i kada mu se život iznenada promeni, zadrži pravo da bude ono što jeste.

Njene poslednje godine nisu bile samo priča o bolesti. Bile su završno poglavlje života žene koja nikada nije pristajala da ćuti samo zato što je tema neprijatna.

I upravo zbog toga će Vedrana Rudan ostati zapamćena ne samo po knjigama koje je napisala, već i po načinu na koji je govorila — glasno, direktno i bez straha da će se nekome njene reči učiniti previše oštrim.

Do poslednjih dana ostala je verna sebi.