Faruk Begoli bio je lice koje se ne zaboravlja, spoj tišine, dubine i dostojanstva. Imao je onu retku sposobnost da i bez mnogo reči kaže sve - pogledom i blagim osmehom. U njegovim ulogama osećala se stvarnost života, sa svim njegovim lomovima i nežnostima. I danas, kada ga se setimo, ne pamtimo samo glumca, već čoveka koji je umeo da ćuti, a da govori najviše.
Tokom 70-ih i 80-ih godina bio je među najtraženijim glumcima u bivšoj Jugoslaviji. Bilo je to vreme kada su se u raznim gradovima stvarali klubovi njegovih obožavalaca. Igrao je u oko 70 igranih filmova raznih metraža i u desetinama pozorišnih predstava. U 33-oj godini života za sobom je imao 33 filma, a autori većeg dela njih su bili najglasovitiji režiseri tog vremena u bivšoj Jugoslaviji.
Promenio prezime
Faruk je rođen kao jedan od četvoro dece trgovca, narodnog poslanika i senatora Sefedina Mahmudbegovića Begolija 14. februara 1944. godine u Peći. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnoj Peći. Frauk je promenio prezime iz Mahmudbegović u Begoli 1962. godine zbog oca koga je OZN-a 1946. godine tražila kao narodnog neprijatelja. Sefedin, da ne bi bio uhapšen, izvršio je samoubistvo. Njegov sin zbog tog događaja je odlučio da porodični nadimak uzme kao prezime.
Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1966. godine. Bio je profesor glume na Akademiji umetnosti u Prištini, a kada se nastava na albanskom jeziku izdvojila i on je, zajedno s Enverom Petrovcijem, nastavu prebacio u prostorije Pozorišta mladih, gde su istovremeno 1990. godine formirali i pozorište na albanskom Dodona, angažujući u njemu studente. No, to mu nije smetalo da pozorište sarađuje s Pokrajinskim narodnim pozorištem koje je bilo pod ingerencijom Ministarstva kulture Republike Srbije.
U jugoslovenskoj kinematografiji ostvario je značajne uloge u mnogim filmovima, od kojih su najpoznatiji; ratna trilogija Puriše Đorđevića San, Jutro i Podne, filmovi Veljka Bulajića Sarajevski atentat i Bitka na Neretvi, filmovi Mikija Stamenkovića Vuk sa Prokletija i Opasni trag, filmovi Hajrudina Krvavca Valter brani Sarajevo i Partizanska eskadrila i filimovi Zdravka Velimirovića Derviš i smrt i Vrhovi Zelengore.
Iamo je ljubavnu priču koju i danas pamti Beograd
Ljubavna priča Faruka i čuvene prve solistkinje Narodnog pozorišta u Beogradu Zoje Begoli, inače mame poznatog repera Relje Popovića, ostavljala je bez daha celu Jugoslaviju.
Iako se radilo o ogromnoj ljubavi, njhov brak je doživeo krah posle 18 godina zajedničkog života. Faruk nikada nije krije da mu je veoma žao što je došlo do razovda, a o emocijama više nije želeo da govori. Koliko je njihov odnos bio jak pokazuje i činjenica da je balerina zadržala njegovo prezima i nakon razilaženja.
- Tokom ovih poslednjih godina ne govorim više o ljubavi, jer je postojala jedna istinska ljubav i, kao njen rezultat, i jedan brak. Bili smo sedamnaest godina zajedno. Ona je zadržala moje prezime. Ali, kada dođe kraj, onda je kraj, na žalost. Ostali smo prijatelji. Čujemo se telefonom s vremena na vreme. Najčešće smo se čuli tokom rata. Ali, pošto smo shvatili da smo oboje dobro, i ja i ona, razgovarali smo sve ređe i ređe. Sretan sam zbog te ljubavi, sretan sam što sam imao tu ženu. Zahvalio sam joj se što mi je pružila tu divnu ljubav, taj brak, to prijateljstvo, i taj komad divnog život - rekao je svojevremno Faruk.
Posebno je naglasio da je sa njom upoznao šta je divan život.
– Bogat sam tom ljubavlju, bogat sam tom ženom. Zahvalan sam joj što mi je pružila jedno saznanje, divnu ljubav, brak, divno druženje i divan deo života – prisetio se on tada.
Begoli je preminuo u Prištini 2007. u 63. godini, a Zoja deceniju kasnije u 68. godini. Mediji su tih dana pisali da je njen bivši suprug bio Reljin biološki otac, što je reper jednom prilikom negirao.
– Kada je moja majka umrla, novinari su pisali da je Faruk Begoli moj otac i pravili konstrukcije da želim da sakrijem albansko poreklo, što je van pameti. Ja ljude delim na dobre i loše, ne po nacionalnosti – naglasio je tada Popović.
"Kada umiru veliki umetnici, jezik mržnje i oružje, barem za tren, umuknu"
Ljudi i umetnici, kakav je bio Begoli, njihovim izvanrednim razmerama, prevazilaze mržnju i nacional-šovinističku primitivnu patologiju. Oni, ne samo svojim životom, već i svojom smrću, šire među ljudima poruke mira, razumevanja, zajedničke boli, ljubavi i prijateljstva. Izgleda da kada umiru veliki umetnici, jezik mržnje i oružje, barem za tren, umuknu. Tako je bilo i prilikom smrti Faruka Begolija i prilikom smrti Bekima Fehmiua.
Poslednjih dvadeset godina svoga života on je proveo u Prištini, ali isto toliko godina on je proživeo i u Beogradu. I fizički, ali i duhovno, njegov je život bio podeljen između Prištine i Beograda. I ljubav i poštovanje ljudi prema njemu je jednako podeljeno; koliko ga vole i poštuju u Prištini, toliko ga vole i poštuju i u Beogradu. U ovim našim albansko-srpskim zamršenim odnosima mržnje i potcenjivanja, Begoli je možda jedan od retkih izuzetaka, on je most povezivanja, od onih malobrojnih mostova koje su dva naroda izgradili i sačuvali među sobom.
